Autobiografija/OD TREĆE DO ZAKLjUČNO DVANAESTE LjUBAVI
| ◄ DRUGA LjUBAV | OD TREĆE DO ZAKLjUČNO DVANAESTE LjUBAVI | TAMNICA ► |
OD TREĆE DO ZAKLjUČNO DVANAESTE LjUBAVI
Ljubav je jedna vrsta pijanstva. Kad čovek prevali prvu i drugu čašu, otvori mu se apetit i javi žeđ a onda sručuje čašu za čašom. Tako je, otprilike, bilo i kod mene i mogu reći da sam postao pravi alkoholičar. Još se ne bih otreznio od prošle ljubavi, a ja bih već prihvatio čašu koja bi bila preda mnom.
Ili se možda time potvrđuje moja slutnja da je ljubav navika, kao što je na primer pušenje. Ima ih koji nikako ne puše, a ima ih koji ne mogu bez cigarete; ima ih koji odmereno puše, a ima ih koji ne ispuštaju cigaretu iz zuba; ima ih koji često menjaju duvan, zbog čega ih muči težak kašalj, a ima ih koji su kadgod pušili pa, uviđajući da im škodi, napustili duvan da bi povratili apetit. Ja sam spadao u strasne pušače, bio sam pušač koji je rado menjao duvan i koji je odmah palio novu čim bi mu se ugasila dopušena cigareta.
Tako sam ja svoju mladost ispunio čitavim nizom ljubavi, sve dok se nije desilo ono što narod veli: krčag koji često ide na vodu mora se jednom razbiti.
Moja treća ljubav sadržavala je već izvesne realne težnje, koje su bile daleko od toga da jedem palidrvca ili da učim španska imena napamet da bih se slišavao iza nadgrobnih spomenika. 3aljubio sam se bio u našu služavku, koja je na vazi težila osamdeset kila i koja mi je svom tom težinom pritiskala srce.
Ta ljubav probudila se u meni kao reminiscencija iz prve mladosti, kada sam na rukama naše tadanje služavke sricao azbuku ljubavi, vaspitavajući se očiglednom nastavom. I odista, kada sam Fani (tako se zvala) izjavljivao ljubav, meni je treperilo navrh jezika da uzviknem:
— Ah, dušo, zar je meni ovoga trenutka do šnicle, al' ako je budeš ostavila, ostavi i malo salate. Meni je do tebe, samo do tebe. Jedva čekam da te pritisnem na grudi, pa makar se šnicla i ohladila!
Sećam se i jedne svoje neobjavljene pesme iz toga doba:
Ja te, Fani, ljubim,
Jer ti je stas golem,
Pa tu barem mogu reći:
Imam šta da volem.
Ti si pravi teret
Na mom srcu bednom;
Da l' me voleš, Fani,
Ah, reci mi jednom?
Tu moju lepu i idealnu ljubav razrušila je tuđa intriga, kao što to često kod ljubavi biva. Čim su roditelji osetili da se ja šunjam po kujni više no obično, otpustili su je iz službe i tako, u nedostatku predmeta, i sama se ljubav morala ugasiti.
Četvrta moja ljubav bila je jedna učenica više ženske škole, crnih, žarkih očiju i nestašna osmejka. Al' to je bila neka vrsta pismene ljubavi, jer mi nikad nismo ni reči progovorili, već smo, posle prvih izmenjenih osmeha, jedno drugom pisali, neprestano pisali. To je opet imalo tu korisnu stranu što sam se ja u Toj prepisci mnogo više vežbao u iskazivanju misli no u pismenim zadacima: „Ispeci pa reci!“ i „Poznaj samog sebe!“ I ne samo što sam se vežbao u iskazivanju misli već i u upotrebi svih sintaktičnih znakova, jer sam ih ja sve od reda neštedimice upotrebljavao, kako nijedan znak ne bi mogao požaliti da sam ga manje upotrebio od ostalih. Takvo jedno moje ljubavno pismo glasilo je na primer:
Dušo!!!
Ja, te ljubim?... svom dušom i; svim „Srcem“, bića, mog?! Ja te molim. — da mi, na ovo Pismo! odgovoriš; što pre?......
Tvoj ljubeći te, ah; do Groba?
. . . . . . .
Njena su pisma bila bez ikakve interpunkcije, što znači da je bila slaba iz srpske gramatike, kad se nije, kao ja, služila sintaktičnim znacima.
Ljubav se ova nije svršila, ona se prosto ugasila. Ona je jednog dana prestala da mi odgovara na pisma i ja sam jednog dana prestao da joj pišem. I tako smo polako i nečujno zaboravili jedno na drugo.
Moja peta ljubav bila je jedna glava sentimentalnoga romana, koji nije ni završen. Zaljubio sam se u jednu gospođu, koja je bila dvadeset godina starija od mene, ali je imala tako primamljive jamice na obrazima, tako sitne, bele zube i tako sočna usta, da bih ja celim telom zadrhtao kada bi prošla kraj mene.
Ja joj tu ljubav nisam smeo da izjavim, bojeći se da me ne bi ismejala, a bojeći se donekle i njenoga muža, koji mi je bio neobično odvratan. Izgledao mi je kao divlja zver, koja je kandžama ščepala jagnje pa ga kolje i zamišljao sam sebe ko svetoga Đorđa, na belome konju, koji spasava devicu. Nisam ni slutio tada da se te bedne device neobično prijatno osećaju u kandžama takvih divljih zverova.
Ta ljubav moja ostala je i večita tajna moja, koju nikome nisam ispovedao, do jednome jastuku, koji sam grlio i ljubio kad god bih sam ostao kod kuće i kome sam upućivao puno slatkih reči, koje su se odnosile na lepu gospu sa jamicama na obrazu i sočnim ustima.
Kod šeste ljubavi doterao sam do poljupca. To je ujedno bio moj prvi poljubac, a prvi poljubac dođe mu kao neka mala matura, posle koje dete prelazi u više razrede, gde se uči viša matematika ljubavi sa svima poznatim i nepoznatim količinama.
Dok ga nisam okusio, ja sam o poljupcu mislio da je to samo jedna nešto slađa bonbona, ali čim sam naslonio usne na usne, ja sam iz osnove promenio mišljenje. Meni se prvi poljubac učinio kao čaša penušavog šampanjca, od koje na usnama osetiš neku slast, zatim ti uzavre i uzbudi se krv, zasjakte ti oči i zamuti glava. I, čudnovato, čim sam odvojio usne sa usana, ja sam se osetio naoružan iskustvom, koje je u ljubavi tako isto potrebno kao i u svima drugim pojavama života.
I kao što iskustvo uvek donosi razočarenje, tako se to i kod ove moje ljubavi desilo. Uostalom, razočarenje je najobičniji i obligatan kraj sviju ljubavi.
Moje sedme ljubavi, za divno čudo, ne sećam se. Znam da sam je voleo i znam da je ona mene volela, znam da smo se jedno drugom zaklinjali da ćemo se i iza groba voleti, pa ipak, eto, ne mogu da se setim koja je to bila.
Sreo sam jednom jednu lepu gospu, koja se prijatno nasmešila na mene, i meni senu kroz glavu: da nije to slučajno ona koju sam zaboravio. Pribrao sam svu odvažnost i prišao joj:
— Gospo, da li se vi sećate, jesam li ja koji put vas voleo?
— A otkud ću ja to znati?
— Morali bi znati, jer ja izvesno nisam propustio da vam to kažem.
— Niste mi nikad kazali.
— Šteta!
Drugu jednu gospođu sam čak i uveravao da je to ona ali se ne seća možda, na što mi je ona vrlo pouzdano odgovorila:
— Ne, gospodine, ja imam tačan spisak svih s kojima sam se pre udadbe volela i vi niste u tome spisku!
I tako se, eto, i kraj svih napora, ne mogu da setim moje sedme ljubavi.
Osma mi je ljubav od početka do kraja bila po receptu koji je uopšte usvojen za ljubav. Ona je imala bogatu, plavu kosu i sjajne crne oči i volela me je vrlo iskreno. Ona je čak zahtevala od mene da joj se zakunem na vernost, a zaklela se i ona meni. A jednoga dana — malo vremena posle zakletve — zaljubila se u drugoga.
Deveta ljubav bila je, kao ono u Vukovoj zbirci narodnih pesama, to isto samo malo drukčije, te je činila utisak podgrejanog jela. Ona je imala bogatu crnu kosu i tople plave oči i voleo sam je vrlo iskreno. Ja sam čak zahtevao od nje da mi se zakune na vernost, a zakleo sam se i ja noj. A jednoga dana — malo vremena posle zakletve — zaljubio sam se u drugu.
Deseta moja ljubav, to vam je jedna vesela tragedija, koja će vas možda i interesovati.
Upoznao sam se najpre sa njenim mužem, koji je bio neobično ljubazan prema meni. On me je odveo i svojoj kući i predstavio me svojoj ženi, jednoj vragolastoj, maloj dami, koja je bila govorljivija očima no jezikom. Ja sam već od prvoga susreta bio zaljubljen u tu ženicu i bio sam neobično srećan kad god bi me muž pozvao da ih posetim. Izgledalo mi je da i ona mene rado gleda, jer, kad god bismo ostali trenutak dva sami, ona je bivala mnogo ljubaznija prema meni no kad je muž bio prisutan. No ni muž nije bio manje ljubazan; naprotiv, on mi je poklanjao naročito poverenje i pokazivao mi se vrlo iskren prijatelj.
Jednom smo prilikom, on i ja, šetali vrlo dugo usamljenim stazama parka, i tada se međ' nama vodio ovaj čudan razgovor:
— Koliko sam mogao primetiti, vama se dopada moja žena? — poče on sasvim mirno i hladno razgovor.
Ja se užasno zbunih i pocrveneše mi uši kao arhimandritski pojas.
— Ja... ovaj — počeh da mucam — da... gospođa je vrlo ljubazna... ja je osobito poštujem.
— Ta idite, molim vas; našto to ustručavanje! Mi smo već toliko prijatelji da smemo i otvoreno govoriti. U vašim godinama se mlada žena ne poštuje, no se voli. Zar ne?
— Ali... ovaj... kako to... ako vi sumnjate štogod...
— Ama ne sumnjam, čoveče, apsolutno ne sumnjam, no sam prosto uveren da ste vi zaljubljeni u moju ženu. Samo, da bih vas umirio, izjavljujem vam odmah da se ja ne ljutim na to. Nimalo, verujte mi, nimalo!
— ???!!!
Porazile su me njegove reči. Zinuo sam i gledao ga. Ceo sam se pretvorio u znak pitanja i divljenja.
— Vi ne možete da me razumete! — nastavlja on. — Pa da, malo čudno izgleda da ja kao muž, ali...
Meni u tom trenutku pade na pamet da me je ovaj naročito zaveo na usamljene staze, da hoće da izazove moju ispovest i da mi skreše u grudi pet revolverskih metaka, te uzeh vrlo odlučno da se branim.
— Ali, gospodine, ja odbijam od sebe to da ja gajim prema gospođi takve osećaje. Ja nju samo poštujem.
On razumede moj strah i odmah pohita da me ohrabri:
— Vi možda zebete da ja imam kakve zle namere prema vama. Bože sačuvaj! Ispovediću vam se i tada ćete već razumeti.
On poče zatim jednim prijateljskim, poverljivim tonom:
— Vidite, mladi prijatelju, ja i moja žena smo u rđavim odnosima. Još više nego to, mi smo i pred brakorazvodnom parnicom.
— Vi!? — zgranuh se ja.
— Vi ne verujete zar?
— Ali to je nemoguće!
— To je moguće, prijatelju, i neka vas nimalo ne vara okolnost što se ja i moja žena inače lepo odnosimo. To dolazi otuda što se mi sporazumno rastajemo. Ona neće mene, a ja neću nju, zašto — nemojte pitati. Za vas je, međutim, ovakva situacija vrlo povoljna. Ako uspete sa svojom ljubavlju kod moje žene, imaćete je jednoga dana slobodnu I potpuno vašu. Samo, da bi to bilo, ja i vi treba zajednički da radimo, treba da se prijateljski ispomažemo...
— Zajednički?
— Da, da! Ja ću sa svoje strane sve učiniti što bi vam moglo pomoći, a vi bi, sa svoje strane, mogli meni pomoći.
Ja sam još uvek sa čuđenjem posmatrao ovoga čudnovatoga muža, koji nastavi:
— Da bih lakše dobio brakorazvodnu parnicu i, da bi se ova rešila u moju korist, meni bi neobično bio potreban jedan dokaz, koji zasad još nemam. Taj dokaz mogli bi biti vi!
— Ja?... Kako?...
— Vrlo prosto. Meni je potreban dokaz da je moja žena nemoralna...
— Ali...
— Čekajte, molim vas. Može ona biti moralna ili nemoralna, to je za mene indiferentno, ali je meni potreban jedan takav dokaz, a taj dokaz mogli bi mi vi dati, ako uložite samo malo dobre volje.
— Ne razumem?
— Razumećete. Jeste li već izjavili ljubav mojoj ženi?
— Ali...
— Slušajte, vi morate s tim požuriti, ja ću vam već dati prilike. Izjavite joj što pre. Ako bi se ona opirala i bunila, vi nemojte popuštati, navalite. Devedeset odsto žena buni se protiv izjave ljubavi samo zato što je to red. Dakle, požurite i navalite! Čim pristane, vi se nemojte zaustavljati samo na izjavi; najgore prolaze kod žena oni koji se zaustavljaju na pola puta. Navalite dakle i tražite sastanak, tajni sastanak. Ona će se izvesno još više buniti, reći će vam: „Ah, tako daleko ne, to ne!“ ali je to fraza, koju žene kažu sa onoliko isto iskrenosti sa koliko vam se trgovac kune govoreći vam: „Verujte mi, toliko mene to košta!“ Na kraju krajeva, ako ste istrajni, vi morate uspeti. Ona će pristati na sastanak, ali ću biti smetnja ja. Mi ćemo se, ja i vi, sporazumeti i ja ću, recimo, otputovati.
Sve sa većim divljenjem slušao sam ovoga čudnovatoga muža.
— E, sad dolazi ono što je najglavnije. Vi ćete otići na sastanak, a ja, međutim, neću otputovati, kao što sam ženi kazao, već ću ostati i sa dva građanina, kao svedocima, banuću u kuću baš kad se ni vi ni moja žena ne nadate. Ako bi vi uspeli da u tome trenutku budete bez pantalona, utoliko bolje. Moja će žena, razume se, ciknuti i pasti u nesvest, a ja ću skočiti na vas, oboriću vas na zemlju, izgaziću vas nogama, zatim ću vam razbiti pesnicom nos i iščupaću vam pramen kose, koliko otprilike u besu jedan pravedan muž može iščupati; uzeću vaše pantalone kao korpus delikti, a vas, onako u gaćicama, izbaciti iz kuće. Sve to, razume se, pred dvojicom građana. Eto, razumete li sad?
— Ali, gospodine...
— Znam, vi se bunite zbog batina. E pa, gospodine moj, ljubavi nešto morate žrtvovati; ljubav traži žrtve. U srednjem su veku riteri ginuli da bi izabranici svoga srca dokazali ljubav; zašto ne bi dakle i vi bili jedan takav riter i pristali da izvučete batine?
— Da, ali kakav bih ja izgledao u očima gospođinim?...
— U momentu kad ste bez pantalona, izgledali bi vrlo dobro. Zatim, kad bi izvukli batine, vi bi izvesno izazvali sažaljenje, a ne zaboravite da je sažaljenje često izvor najdublje ljubavi.
— Da, ali ta ružna uloga koju mi nudite?
— Ama, čoveče, recite mi, kakav ste vi đak bili iz matematike?
— Rđav!
— To se vidi. Ovde vi imate pred sobom jedan čist i jasan račun. Moja žena dobija brakorazvodnu parnicu kao moralna, čista, ispravna žena a međutim mlada i lepa. Šta će biti onda? Grabiće se za nju i uzeće vam je ispred nosa. A obrnite stvar, pa ćete videti kako stoji. Moja žena gubi parnicu kao nemoralna, kompromitovana sa vama i šta joj ostaje onda? Ostajete vi, razumete li, vi!
Ovaj je čovek imao odista silnu logiku, šteta samo što je ta logika počivala na batinama.
Pri rastanku zvao me je da mu dođem po podne, a, kada sam otišao, nisam ga zatekao kod kuće. Očigledno je da je ovaj čovek smatrao da smo već zaključili pogodbu i počeo je već da mi daje prilike za prve korake.
Međutim, ja sam bio doneo drugaču odluku. Kazaću gospođi ceo svoj razgovor sa njenim mužem, ona zaslužuje da prema njoj budem iskren.
— Gospo, ja bih imao sa vama nešto da govorim, imao bih mnogo da vam kažem, — otpočeo sam ja uzbuđeno.
— Tako? — učini ona.
— Da... — zamucah, ne znajući kako da počnem — vi vidite, valjda, vi ste uvideli... ovaj, da... koliko vas ja poštujem.
— Hvala vam, gospodine!
— Samo što se taj osećaj, koji ja zovem poštovanje, drukče zove u ovim godinama u kojima smo vi i ja.
— E, zar drukče, to nisam znala! Pa kako se drugače zove? — upita ona smešeći se više očima no usnama.
Ja se za jedan trenutak domišljah, najzad prelomih i odvažih se:
— Taj osećaj se zove ljubav!
— Tako dakle! — reče ona mirno. — Uostalom, ja sam to već očekivala.
— Očekivali ste? — preplaših se ja da joj nije štogod muž govorio.
— Da, pročitala sam ja to iz vaših očiju, iz vašeg ponašanja, iz svega.
— A?...
— A odgovor, hteli ste da pitate?
— Da! — jedva i preplašeno prošaputah.
— Budite samo strpljivi. To vam mogu reći tek kad se uverim koliko ste mi odani.
— Oh, kad bi mi dali prilike da vam To dokažem.
— Razume se da ću vam je dati i to odmah. — Ona poćuta malo, a zatim nastavi: — Vidite, dragi prijatelju, ja i moj muž smo u rđavim odnosima. O, više nego to, mi smo pred brakorazvodnom parnicom.
— Isti početak kao i kod njenog muža.
— Verujem — nastavi ona — da vas to iznenađuje, jer vas buni to što se ja i moj muž inače lepo ophodimo. To dolazi otuda što se mi po sporazumu rastajemo. Ja neću njega, a on neće mene, a zašto — nemojte pitati. Ako su vaši osećaji, koje ste mi iskazali, iskreni, onda je sve ovo što sam vam rekla samo povoljno po vas, ali vi mi morate u ovoj borbi sa mojim mužem n pomoći.
— O?...
— Vi bi mi mogli neobično mnogo pomoći. Meni bi trebalo što više dokaza o mome ispravnome držanju u braku. Ja ih imam, ali bi mi trebao i jedan eklatantan dokaz, jer moj muž bi želeo o meni obratno da dokaže.
— Da, poznato mi je, to sam hteo i da vam kažem...
— Evo dakle kakav je moj plan. Vi ćete doći k meni jednoga dana i časa koji vam budem odredila. Ja ću u tome trenutku imati u drugoj sobi spremna dva građanina kao svedoke; oni će tu biti slučajno i ne znajući zašto su tu. Vi ćete mi izjaviti ljubav glasno, što glasnije; ja ću vas odbiti rečima da sam ja udata i časna žena, ali ćete vi navaliti, pa čak pokušati i da me poljubite. Ja ću tada dići užasnu dreku, tako da će ona dva građanina morati dojuriti u ovu sobu; tada ću vam ja, pred njima, opaliti šamar, počupaću vam kosu i naleteću na vas noktima i grebati vas nemilostivo po licu. Zatim ću zamoliti ona dva građanina da vas i oni propuste kroz šake i da vas izbace iz kuće.
Možete misliti kako mi je bilo. Kakav je ovo bračni par sa nagonom da mene tuče? I otkuda dolazim ja da se na mojim leđima raspravlja njihov bračni spor? Jer, kao što vidite, pristao ja uz muža ili uz ženu, predstoje mi uvek jedne batine. Sva je razlika u tome što bih jedne batine izvukao u pantalonama, a jedne bez pantalona.
Posle dužeg razmišljanja, našao sam da je najsretniji izlaz iz ove situacije, kao i izlaz iz ove ljubavi, — da se ja nekako nečujno i nevidljivo izvučem. Tako sam nekako i učinio.
Tek posle nekoliko meseci sreo sam se jedanput na ulici sa njima. Mladi par, čije međusobne tužbe leže pred konzistorijom, išao je pod ruku, a sa njima i jedan mladić.
— Gde ste vi, gde ste vi? — povikaše i jedno i drugo u jedan glas, kao da bi svako za se hteo reći: A što mi izmače kad smo tako lepo udesili stvar! Ja se izvinih nekako i sa saučešćem pogledah onoga grešnoga mladića, kojega izvesno, mesto mene, hvataju za dokaz.
Posle ove burne, moja dvanaesta ljubav bila je vrlo tiha, još malo pa pobožna. A ona je odista i ličila na ikonu. Bila je izdužena i bleda lica, glatka čela i crne, duge kose, sa svetlim razdeljkom na temenu; malih, purpurnih usana i blagih očiju koje su skrivale duge trepavice.
Bila je neobično nežna i tiha, skromna i sramežljiva. Kada sam joj izjavio ljubav, ona je najpre oborila pogled, porumenela, zažmurila i dugo ćutala. Najzad je digla glavu i rekla:
— To ste mi sad kazali, pa nikad više!
Kada sam joj jednom stisnuo ruku, ona je najpre oborila pogled, pocrvenela, zažmurila i dugo ćutala. Najzad je digla glavu i rekla:
— To ste sad učinili, pa nikad više!
— Pa lepo, recite, na koji način da vam iskažem svoju ljubav?
— Meni je dovoljno da vas vidim samo i, ja vas molim, zadovoljite se i vi time da me vidite samo.
I tako se cela ta ljubav sastojala u gledanju. Gledao sam je i ona mene; viđao sam je i ona mene. A jednoga dana, nisam je video ni ona mene, i zatim je nisam više viđao ni ona mene.
Izgleda da je ova ljubav bila neka vrsta dijete ili posta, tako potrebnog stomaku pokvarenom od ljubavi, kao što je bio moj. I ja sam taj post sasvim hrišćanski izdržavao. Trebalo je dijetom okrepiti stomak da bude kadar svariti trinaestu ljubav.
Q. b. f. f. f. ѕ.
Q. b. f. f. f. ѕ. piše u vrhu doktorskih diploma. Quod bonum, felіx, fauѕtum, fortunatumque ѕіt!), što u slobodnome prevodu znači: „U dobri čas!“ ili: „No, hvala bogu jedanput!“ Izgleda da je to zajednički uzvik i univerziteta koji se oprašta studenta koji mu je dosadio učenjem, i studenta koji se oprašta univerziteta koji mu je dosadio mučenjem. Na mojoj diplomi, koju sam dobio po svršenom univerzitetu, nisu bila ispisana gornja slova, ali sam ja, kad sam je se dočepao, iz dubine duše uskliknuo:
Q. b. f. f. f. ѕ!!
Na vrhu moje diplome, najviše ako bi se mogle ispisati reči našega profesora krivičnog prava: „Ima kaznimih dela, koja se na izvesnome mestu i u izvesnoj sredini ne proganjaju, jer ih je društvo legalisalo putem predrasude, zablude, običaja, navike ili pogdekad i putem zakona“.
Čitaoci valjda ne očekuju da sa njima prođem ceo onaj put kojim sam ja dospeo do univerzitetske diplome, i to možda da pređem svo univerzitetsko školovanje po predmetima, onako kao što sam to učinio kod srednje škole. Ja bih od ove knjige, u, tom slučaju, načinio vrstu enciklopedije, nauke koja pruža sva znanja, sa svima uslovima da nijedno ne naučiš. I ko zna ne bi li to, kada bih govorio o svakome predmetu posebice, natovarilo i meni i čitaocima jednu mnogo veću opasnost na vrat. Moglo bi se desiti da izazovem profesorsku polemiku, a poznata je stvar kako su profesorske polemike i opširne i dosadne. Sećam se jednoga urednika povremenog časopisa, koji se nrevario te pustio profesora da napiše „reč-dve“ o udžbeniku drugoga profesora. Nije ni slutio kakva ga je guja toga trenutka ujela, jer kad je pustio već napad, morao je i odgovor, pa zatim odgovor na odgovor, pa odgovor na odgovor odgovora i tako dalje redom, u beskonačnost. Ta dva profesora zauzela su grešnom uredniku pola lista i terali su se godinama iz broja u broj. Čitaoci su počeli javno da negoduju, pretplatnici da vraćaju list, a urednik očajno da čupa sebi kose. Najzad, kao jedini način da se spase ove profesorske bede, prestao je sa listom i odselio se u jednu varošicu gde nema profesora, pošto je prethodno, lično od ministra prosvete, dobio garantiju da se u toj varošici neće uskoro otvarati gimnazija.
Jedan američki urednik je u tom pogledu bio mnogo praktičniji. Da bi se obezbedio od sličnih eventualnosti, on je u zaglavlje lista stavio ovakav podnaslov: „List za sve javne interese kao i za svaku javnu reč, izuzimajući profesorske polemike“.
Da bih dakle sve te mogućnosti izbegao, bolje je da preskočim univerzitet, kao što sam ga u stvari i preskočio, i da se jednoga dana nađem sa Q. b. f. f. f. ѕ. diplomom pred vratima univerzitetske zgrade.
Izlazeći još iz rektorove kancelarije, gde sam diplomu primio, i silazeći niz stepenice, mislio sam: sad su sve staze života preda mnom otvorene, moj je ceo svet, u ruci mi je onaj ključ što svaka gvozdena vrata otvara; u ruci mi je Aladinova lampa, pred kojom se stene otvaraju; u ruci mi je samo da pomislim, pa će me diploma odvesti tamo gde sam poželeo. Ali — kad sam se jednom našao na ulici, pred vratima univerziteta, ja sam stao zbunjeno pred pitanjem: hoću li levo ili desno?
Razvio sam još jednom i pročitao još jednom diplomu, tu na ulici, i tek sad uvideo da mi ona ne nudi ništa više do biti ili činovnik ili glumac.
Činovnik?
Odista primamljiv poziv. Zahteva se da ne misliš i zato dobijaš urednu mesečnu platu. Dovoljno je znati previti tabak i previti leđa; imati visoko mišljenje o svome pretpostavljenome, a vrlo rđavo mišljenje o onome koji je pre nego on bio na tome mestu; laskati starijem od sebe i natresati se nad mlađim od sebe; izvežbati uho da ne čuje sve, a oko da ne vidi sve; umeti, prema potrebi, u onome što je crno nazreti i pogdešto belo, a u onome što je belo pogdešto crno; umeti čitati izmeđ' redova, zažmuriti na jedno oko, zadržati zubima jezik, ljupko se smešiti kad si uvređen, blagodariti kad si izgrđen i biti obavezan kad si nagrađen. Ako sve to savladaš i sve preživiš, živećeš sto godina i dočekati lunu penziju.
Advokat?
Odista primamljiv poziv. U teoriji: braniš nevinoga i progoniš krivoga, a u praksi: braniš krivog a progoniš nevinog; jer kad bi se ostalo pri teoriji, advokatski bi poziv postao iluzoran. Nevinog, ako je već nevin, nije potrebno ni braniti; krivoga, ako je već kriv, progoni sam zakon i bez advokata. Stoga je najbolje nemati posla ni sa nevinima ni sa krivima, utoliko pre što je vrlo teško znati ko je nevin a ko kriv pa se baviti samo prodavanjem saveta, jer to je jedina srećna profesija koja prodaje savete; sve ostale, kao što su roditelji, učitelji, profesori i kućni prijatelji, daju ih besplatno. I što je najglavnije, kada kao mušterija odeš advokatu, ti nemaš prava ni da pipneš savet pa da kažeš: „Imate li vi na lageru kakav bolji kvalitet?“ Nemaš pravo ni da mu vratiš savet pa da mu kažeš: „Slušajte, gospodine, ovaj vam je savet nešto prokisao i zaudara na buđu!“ Nemaš nikakva prava, pa sviđao Ti se savet ili ne sviđao.
I zamislite još kakva bi to pakosna šala sudbine bila: ja, koji nisam nikad u životu poslušao ničiji savet, sad da prodajem savete.
Novinar?
Odista primamljiv poziv. Reč, koja je inače kod nas tako jeftina, koja se ne štedi, baca se, rastura, rasipa, ti pretvaraš u trgovački artikal i prodaješ je po skupe novce. Ne moraš ništa znati, pa ipak važiš za čoveka koji sve zna; ne moraš biti mudriji od onih koji ćute, pa ipak ti govoriš u njihovo ime.
I koliko čarobništva u tome pozivu. Dotakneš li se samo tajne, ona prestaje biti tajna; dotakneš li se samo čijeg ugleda, to prestaje biti ugled; dotakneš li se samo čijeg mira, taj prestaje biti miran. Pretvaraš vino u vodu i vodu u vino; crno zamazuješ belim, a belo crnim; dižeš mrtve Lazare iz groba, a žive Lazare sahranjuješ. Kadar si izmiti bez sapuna, obrijati bez brijača i oprati veš bez ceđa.
Glumac?
Odista primamljiv poziv. Poziv uzvišen, van dnevnoga, daleko od svega što je profano — izuzimajući pozorišnog blagajnika. Poziv koji najdrskije i najočitije utvrđuje fakat da se velika reč, reč istine, reč pravde, reč ljubavi, reč svega uzvišenoga može samo onda reći javno ako se pokrije i okiti lažima. Hramovi, palate, gradovi, šume od namolovanoga platna; krune od hartije, odelo od lažnoga zlata, mačevi od drveta; i lažne suze, lažni uzdasi, lažna uzbuđenja i lažne radosti, a sve to da bi se rekla ona velika, ona večita reč. Gde je ono srećno detinjstvo kome je prevrnuto korito služilo kao presto, na kome je sedeo car izlizanih kolena na pantalonama i pocepanih laktova na kaputu, sa jednom guščijom peruškom za kapom? Pa ipak, dečja je mašta umela da zamisli na njegovim plećima hermeline, na glavi krunu i da veruje da na koritu sedi miropomazanik i da mu sa strahopoštovanjem šapće: „Vaše Veličanstvo!“ ljudi to nazivaju dečjom naivnošću, a koliko je neiskrenije naivnosti i lažne spoljašnosti potrebno da bi se ludima prikazalo to što deca sebi maštom stvaraju.
I zato, valjda, što glumci kazuju veliku reč istine, pod šarenim i lažnim ornatima, nazvali su ih sveštenicima Talijinim. Kad sam prvi put, kao dete, čuo da glumce nazivaju sveštenicima, ja sam se ovako domišljao: onaj što igra ljubavnika mora da je arhimandrit; onaj što igra intrigante mora biti da je okružni prota; onaj što igra komične uloge mora biti da je predsednik konzistorije, a onaj što igra Kraljevića Marka i razmahuje buzdovanom mora da je đakon, jer i naš đakon tako kadi o službi kao da mu je buzdovan u ruci. Docnije sam pojmio i priznao da su glumci odista sveštenici, samo bez svešteničkih prihoda, bez činova, i bez crvenoga pojasa, jer bi im ovaj spao sa mršava trbuha.
Ono što je u glumačkome pozivu naročito prijatno, to je što on svoju javnu reč, svoj posao, svoju zadaću, vrši maskiran. To čine, doduše, i svi ostali u životu, samo je razlika između njih i glumaca u tome što glumac uzima na sebe pravu masku, masku koja odgovara roli koju izvodi: sebičnost maskira kao sebičnost, zlobu kao zlobu, a pakost kao pakost, dok u životu to drugače biva, tamo se jedna rola igra a druga maska stavlja. Političar, na primer, na svoju sebičnost stavlja masku rodoljublja; nasilnik na svoje nasilje stavlja masku pravde; bogataš na svoje zelenaštvo stavlja masku dobročinstva; raspuštenica na svoje iskustvo stavlja masku naivnosti, a zlobnik na svoje savete stavlja masku prijateljstva.
I kada su svi ovi pozivi, sa svima svojim dobrim stranama, prošli kraj mene, ja sam još uvek, sa diplomom pod pazuhom, stajao nerešen kuda ću i na koju stranu: u advokate, novinare, glumce ili činovnike?
Kažu, dobro je u nedoumici obratiti se iskustvu, iako ja lično o iskustvu nemam tako odlično mišljenje. Veli se: iskustvo je majka mudrosti. Možda, ali je lakomislenost majka iskustva, jer, da nema lakomislenosti, ne bi bilo ni iskustva.
Raspitao sam se gde je biro iskustva i u koje doba prima klijente i obratio sam mu se:
— Imam diplomu univerziteta koja mi daje mogućnosti da budem advokat, novinar, glumac ili činovnik. Za ostale su mi profesije zatvorena vrata ovom diplomom. U nedoumici sam na koju ću stranu?
— Idi u državnu službu! — odgovori mi iskustvo.
— Ja bih radije kakvu slobodnu profesiju.
— Koju?
— Advokat, na primer.
— Advokat? — učini iskustvo i uznese obrve na čelo. — Ako se držiš zakona, ostaćeš gladan celoga života, a ako ćeš mimo zakona, onda ne moraš, brate, u advokate. Otidi u šumu pa presreći putnike, tako ćeš brže steći a nikakve ti školske kvalifikacije za taj posao nisu potrebne. Ili šta drugo: da braniš nevine ili možda krive? Nevini malo plaćaju, a krivci nemaju para. Ili da daješ, možda, savete ženama kako da se razvode sa muževima, ili kirajdžijama kako da ne plaćaju kiriju, ili seoskim nredsednicima opština kako da se izvuku od suda zbog pojedene poreze. Sve su to sitna posla. Drugo je to da ti padnu šaka braća koja su nasledila bogatog oca, pa još da uspeš da ih zavadiš. Jer braća kad se zavade, teraju parnicu kroz ceo život, pa ti, kao advokat, u stvari postaneš naslednik onoga velikog imanja i na račun toga nasledstva živiš kao mali bog. Jest, al' takve su prilike retke, na to ne možeš pouzdano računati.
— A novinar?
— Novinar? — učini iskustvo i ponovo mu se uzneše obrve na čelo. — Odista, voditi javnu reč vrlo je mužastven poziv, pa ipak taj tako mužastven poziv sastoji se iz ženskih osobina. Dobar novinar mora najpre biti neobično radoznao, mora zavlačiti nos i u stvari koje ga se ništa ne tiču, mora biti lajav na peru i mora, to naročito, umeti da preuveličava stvar. A to preuveličavanje stvari donosi mu naročita i svakodnevna zadovoljenja: jure ga žandarmi sa pozivima jure ga uvređeni sa revolverima; naleću na njega žene sa ambrelima, pišu mu anonimna pisma, grde ga, i za sve to satisfakcija mu je: što ga visoko cene i što je nisko nagrađen.
— A glumac?
— Zar glumac?
— Da!
— Odista, — učini iskustvo i uzneše mu se opet obrve na čelo. — Odista, mnogo istine u lažljivosti toga poziva i mnogo laži u istini toga poziva.
— A slava?
— I zaborav!
— Aplauzi, ovacije?
— I zviždanje.
— Venci?
— I prazan stomak!
— Pa ipak, glumac je bar ljubimac publike...
— Koje i do kojih granica? Ima dve publike, jedna koja simpatiše tvojoj umetnosti i druga koja joj simpatiše dok si mlad. Ona prva zaboravlja te čim siđeš sa pozornice, a ona druga čim ti se prva bora ispiše na čelu.
— I onda... šta onda dakle?
— Svi putevi vode u državnu službu. Obrati se majci državi i podojiće te. Svakoga dvadeset i šestog pružiće ti dojku, a ti samo nasloniš usne i srčeš i ni o čemu ne brineš.
— Ali — bunim se ja — zar se baš mora u državnu službu?
— Pa, brate, država te je školovala pa je pravo da ti ona i plati to tvoje školovanje. Ne misliš valjda da ova tvoja diploma ima kakvu vrednost za založnu banku ili, možda, da predstavlja kakvu vrednost koja bi se mogla na berzi kotirati. Ne, brate, to samo za državu može imati vrednosti.
Iskustvo je iskustvo i valja mu se potčiniti. Zakucao sam jednoga dana na državna vrata. Dočekao me je, u ime države, čovek sa obezbeđenim godinama službe i podvaljkom, koji je kao državno sisanče stekao. Podneo sam moju diplomu i on baci nemaran pogled na nju pa, pošto me odmeri, reče:
— Nema potrebe. Imamo dovoljno činovnika!
Vratih se očajan, ali mi rekoše, što dotada nisam znao, da na državi ima nekoliko vrata a ne samo jedna, kao što sam ja dotada mislio. Zaredih na sva vrata redom i svud zatekoh ljude sa obezbeđenim godinama službe i sa obezbeđenim podvaljkom i svud ti ljudi nemarno zaviriše u moju diplomu i svud mi rekoše:
— Nema potrebe. Imamo dovoljno činovnika!
Razočaran, ja se setih opet iskustva, te pođoh njemu:
— Država me neće!
— Kucao si?
— Jesam!
— Na sva vrata?
— Na sva!
— Pa šta vele?
— Ništa. Ja imam utisak kao da mi ova diploma smeta.
— Možda, vrlo je moguće! — učini iskustvo kao razmišljajući o nečem. — Odista, zaboravio sam reći da bi to mogla biti smetnja. Pismenost kod države ne predstavlja najveću vrednost; naprotiv, nepismenost je vrlo cenjena. Univerzitetska je diploma najveći luksuz u Srbiji. Nego pođi ti opet na ista vrata, ali poslušaj me: krij kao zmija noge da si svršio univerzitet. Reci da si nepismen, da si samo omirisao neku školu i, videćeš, svud će te lepo dočekati, svud prihvatiti, svud ponuditi.
Ohrabren novom nadom, ja strpah univerzitetsku diplomu u postavu od kaputa i zakucah opet na državna vrata.
— Gospodine načelniče, — počeh vrlo obazrivo, kako čovek sa obezbeđenim državnim podvaljkom i godinama službe ne bi ni iz jedne jedine reči naslutio da sam svršio univerzitet — došao sam da vas zamolim za službu.
— Šta si svršio?
— Pa... nekakvih četiri razreda gimnazije, ali nisam položio ispit.
— A jesi li pismen?
— Nisam baš kao što treba, ali poučiću se.
— Sasvim, sasvim! — odgovori načelnik. — Ako budeš vredan, poučićeš se. Eto, ja sam svršio dva razreda gimnazije, pa šta mi fali.
I tako dobih prvu neukaznu službu, u kojoj sam se svojski starao da ispoljim što više nepismenosti, što mi je obezbeđivalo sjajnu karijeru. Tu bih karijeru ja odista i napravio da moje kolege, činovnici, ne prokljuviše odnekud da sam svršio univerzitet i denunciraše me kod pretpostavljenih. Pretpostavljeni me odmah uzeše toga radi na zub, načelnik čak reče da sam ja falsifikator, koji univerzitetsku svedodžbu prepravlja u svedodžbu četvrtog razreda Gimnazije; počeše me proganjati i najzad i izagnaše.
Ali ja, od trenutka kad sam saznao za puteve kojima se dobiva služba, nisam se već tako olako podavao očajanju. Pustio sam da prođe izvesno vreme, dok se u vladinim krugovima zaboravi da sam svršio univerzitet, i uputio se načelniku drugoga ministarstva.
— Gospodine načelniče, — otpočeh snishodljivo i izjavih želju i molbu.
— Šta si bio dosada?
— Pa... bio sam podnarednik.
— A jesi li što učio?
— Nešto malo... u vojsci.
— Dosta, brate, sasvim dosta. I ja sam bio žandarmerijski poručnik, pa eto, hvala bogu! Da su Karađorđevi ustanici bili pismeni, ne bi se nikad ova država oslobodila!
— Sasvim! — kliknuo sam ja ushićen.
I ja opet dobijem neukaznu službu, u kojoj bih možda daleko doterao, ali otpoče odnekud strahovita kampanja protivu mene. Najpre pečeše da stižu ministru anonimna pisma, u kojima mu se dostavlja da sam svršio univerzitet, pa onda stručni glasnik službenika istog resora u kome sam i ja poče otvoreno da piše: „Ne može biti napretka ovoj struci dogod se u nju uvlače i ljudi koji su svršili univerzitet!“ Zatim ovaj pokret uze i šire razmere, te u skupštini pade i jedno kratko pitanje: „Zna li g. ministar i vodi li o tome računa što se u državnu službu uvukao i jedan čovek koji je svršio univerzitet?“
Posle toga, razume se, nije mi bilo više opstanka i ja sam se jednoga dana opet našao na ulici sa Q. b. f. f. f. ѕ. Da bih umirio savest, dao sam da mi se urami ta diploma i obesio sam je kraj uramljene diplome kojom sam primljen za redovnog člana nekog pevačkog društva.
Kad sam i taj posao obavio, te diplomi odredio njeno pravo mesto, ja sam opet stao, pred pitanjem: levo ili desno? Advokat? Novinar? Glumac?
Pa ipak, država je kao rođena majka; učini ti nepravdu, ali ti učini i ljubav te zagladi nepravdu. Takav je slučaj bio i kod mene. Videći me da sam se o svojoj sudbini zamislio i, pretpostavljajući da ću se ja još dugo misliti, država mi je pritekla u pomoć. Da bi mi dala mogućnosti da smislim šta ću, uputila me je u Požarevački kazneni zavod, sa presudom koja mi je obezbedila dve pune godine razmišljanja izmeđ' četiri tamnička zida.
Odista, retka pažnja od jedne države.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|