Autobiografija/GEOGRAFIJA
| ◄ ISTORIJA | GEOGRAFIJA | JESTASTVENICA ► |
GEOGRAFIJA
Kao knjige za izučavanje geografije služe korisno bedekeri i red vožnje na železnicama. Svi oni koji su propustili da ovaj predmet savladaju u školi služe se ovim korisnim knjigama, iz kojih se mogu saznati ne samo granice država, veličine gradova, brda, reke, no i mnoga druga korisna znanja. Tako, na primer, iz tih se knjiga mogu saznati cene fijakerske vožnje, cene hotela, pa čak i to gde se nalaze granične carinarnice, kako bi putnik mogao za vremena skloniti predmet koji ima nameru da švercuje. Sva ta znanja, međutim, nedostaju geografiji koju učimo u gimnaziji.
Ali, da se čovek može pravilno koristiti ovim lepim knjigama, valja mu izneti iz gimnazije bar ona prva, osnovna znanja, koja će mu služiti kao osnova za razumevanje pojedinih pojava. U ta osnovna znanja spada, na primer, to: da reke uvek teku od izvora ka utoku svome; da je Zemlja udaljena od Meseca toliko isto koliko je Mesec udaljen od Zemlje; da su planine uvek više no doline; da jezera, bila ona plitka ili duboka, moraju sa svih strana biti opkoljena zemljom, i mnoga druga korisna znanja.
U ta osnovna znanja spada i to da je Zemlja okrugla, u što je naš profesor na sve moguće načine pokušao da nas ubedi.
Deca su bliža bogu, pa tim samim bliža i religiji. A deca i religija ispleli su zajednički divnu bajku o beskrajnosti sveta, koju nije bila kadra da razbije čak ni ona priča o čoveku koji je stigao na kraj sveta, seo na ivicu, spustio noge u ništa i zadovoljno pljuckao u to ništa. I sad, i onu veru u beskrajnost sveta i ovu bajku na jedan mah zameniti time da je Zemlja okrugla kao lopta, da se vrti kao luda, premećući se akrobatski na sve moguće načine. U to nas je profesor pokušavao da pozivajući se na veliki broj dokaza, koje smo ipak s nepoverenjem primali.
— Prvi je dokaz — ubeđivao nas je profesor — da je Zemlja okrugla taj: što su Sunce, Mesec i sva ostala nebeska tela okrugla, te, prema tome, i Zemlja mora biti okrugla.
Nema sumnje da u tome dokazu ima nepokolebljive logike, ali je nama deci to izgledalo kao kad bi nam ko rekao: pošto su lađa, čamac i kriška od lubenice duguljastog oblika, to i cipela na nozi mora biti duguljastog oblika.
Drugi i treći dokaz o okruglini Zemljinoj takođe su nam bili vrlo jasni. Kad putuješ lađom morem, ti na dogledu kopna prvo sagledaš vrhove planina i obratno: kad stojiš na obali pa zapaziš lađu na moru, ti ćeš prvo sagledati njenu katarku, a tek će se docnije javiti i njen trup.
— Jeste li videli, deco, more? — otpočeo bi profesor objašnjenje tih dokaza.
— Nismo! — odgovaramo mi jednoglasno.
— E, vrlo dobro! Zamislite, dakle, more i zamislite na velikoj daljini lađu koja se još ne vidi. Jeste li zamislili more?
— Jesmo! — odgovaramo, a bog će sveti znati kako smo ga zamislili.
— A jeste li zamislili lađu koja se ne vidi?
— Jesmo! — odgovaramo mi, iako nam nikako nije išlo u glavu da zamislimo lađu koja se ne vidi.
— E sad, reci mi ti, Milane, šta ćeš prvo sagleda ti od te lađe?
— Dim, gospodine! — odgovara Milan pouzdano.
— Dim, dobro... recimo, videćeš dim, — nastavlja profesor pomalo zbunjen. — Videćeš, recimo, dim kad se lađa dimi, ali šta ćeš da vidiš ako se lađa ne dimi? 'Ajde reci ti meni, kad se tako iz daljine lađa približava a ne dimi se, čime će se prvo javiti?
— Zviždanjem! — odgovara Milan još uvek pouzdano.
Ni sa četvrtim dokazom o Zemljinoj okruglini nismo prošli sretnije, iako je očigledno taj dokaz najjači. Prema njemu, kad bi neko pošao sa jednog mesta i išao, išao, išao neprestano u istom pravcu, on bi na kraju krajeva opet došao na isto mesto sa kojega je pošao. Mi smo taj dokaz ovako zamišljali: pođem ja, na primer, iz prvog razreda gimnazije i idem, idem, idem i posle nekoliko godina vratim se opet u prvi razred gimnazije, dok moji drugovi uče već četvrti. Nekako, po našoj dečjoj logici, to nije bilo dovoljno reći: „kad bi neko pošao“, jer to znači „kad ne bi pošao“ da ne bi ni bilo dokaza o okruglini zemljinoj.
Druge stvari pojmili smo nekako lakše, blagodareći tome što je profesor geografije rado primenjivao očiglednu nastavu.
U našoj gimnaziji postojao je jedan globus, koji je godinama stajao na ormanu u direktorovoj kancelariji, ali je taj globus izgledao tako bedno da ga je žalost bilo pogledati. Osovina mu se tako bila iskrivila da bi se, prilikom eksperimenata, uvek drukče okretao no što je profesor tvrdio da se zemlja okreće. Severnu Ameriku pokrivala je jedna ogromna mrlja od mastila, tako da smo mi bili ubeđeni da je to upravo Crno more, a tamo gde treba da leži Afrika bila je velika rupa, te nisi znao da li su to Englezi iskopali Afriku da nađu faraonske grobnice ili je kakva amerikanska ekspedicija, po uputstvima Žila Verna, sišla u utrobu Zemljinu. Međutim, verovatnije no obe ove pretpostavke, biće da su se profesori, izmeđ' časova, objašnjavali o dnevnoj politici, pa upotrebili i globus kao argumenat.
Profesor je u nedostatku globusa upotrebljavao glavu jednoga našega druga, nekoga Sretena Jovića, koji je odista bio tako glavat da je predstavljao pravi pokretni globus.
— Iziđi, Sreto, ovamo! — otpočeo bi lekciju kojom bi, recimo, hteo da nam objasni dan i noć. — Iziđi i stani ovde kraj prozora da te dohvati sunce.
Globus izađe iz treće klupe i stane kraj prozora.
— E, vidiš, kad ovako desni obraz okreneš suncu, onda ti je cela ova polovina glave osvetljena a ova druga nije. Je li? E, sad okreni levi obraz suncu i, eto, sad je ova druga strana osvetljena a ona nije.
Tako bi nam isto objašnjavao i polove na Sretenovoj glavi.
— Evo ovde, vidiš? — i tu bi upro kažiprst u teme. — Tu je Severni ledeni pol. Tu je večita zima, nikad ništa ne cveta, sve je izumrlo, a i ako ima čega, to je zakržljalo. To su, uostalom, neispitani prostori.
Drugi put opet objašnjavao nam je na Sretenovoj glavi putanju onoga putnika koji bi za ljubav geografiji, da bi potvrdio četvrti dokaz o okruglini Zemljinoj, krenuo se sa jedne tačke i idući uvek u istome pravcu stigao opet na tu tačku. Profesor je pošao od Sretenovog nosa, kao tačke koja je vrlo jasno markirana. To je objašnjenje otprilike ovako izgledalo:
— Uzećemo dakle nos kao polaznu tačku — i tu nasloni svoj kažiprst na Sretenov nos, pa ga zatim uputi, vukući noktom po licu, ka levom uvu — i krenućemo na istok, to jest na onu stranu sveta sa koje Sunce ističe, zatim ćemo... Sretene, da ispereš uši, pune su ti blata kao da si sad iz svinjca izišao... zatim ćemo obići Zemljinu kuglu i doći na suprotnu stranu sveta... Ja sam ti, Sretene, još prošloga časa kazao da ošišaš tu kosu. Iako na toj suprotnoj strani sveta žive divljaci, ja ipak neću više da provlačim prste kroz tu tvoju prljavu kosu... To je ta strana gde je noć kad je kod nas dan i, obratno, gde je dan kad je kod nas noć. Zatim ćemo ići sve dalje i dalje, preći ćemo preko Sretenovog desnog uveta, pa opet dalje i dalje i dalje, i evo nas na Sretenovom nosu odakle smo i pošli!
Sreten je nama đacima neobično imponovao zbog toga što se profesor njime služio. Izgledao nam je kao odistinski školski instrument i na to smo se toliko bili navikli da nam je njegova glava odista izgledala kao globus koji predstavlja kuglu zemaljsku. Njegova čupava kosa izgledala nam je kao prašuma u kojoj stanuju divlje zveri; njegovo čelo ličilo nam je na uzorane misirske ravni; nos kao nedostižni vrh Himalaja, a dve reke, koje su se izlivale iz nosa, na Eufrat i Tigar koji su se, pred svojim utokom u usta, spajali u jednu reku.
Naše ubeđenje da je njegova glava pravi globus bilo je toliko da je, kad mu je jednom u igri neki Stanko Milić razbio glavu, na pitanje profesorovo zašto je to učinio, odgovorio:
— Učio sam geografiju!
Razume se da je profesor tada pustio u saobraćaj glavu ovoga Stanka Milića, ali ne radi očigledne nastave, već radi toga da nam zada strah, kako ne bismo ubuduće oštećivali školske instrumente, jer tek ne bi mogao Sretu, sa razbijenom glavom, metnuti na orman u direktorovoj kancelariji, tamo kraj onoga bivšeg globusa.
A valja znati da je naš profesor geografije imao dosta tešku ruku i da se vrlo rado njome služio. Dok bi govorio o zemaljskim stvarima, o rekama, planinama, jezerima i morima, i kojekako, ali kad bi se dočepao neba i nebeskih predmeta, tako bi se razmlatarao rukama i tako bi nas ni za šta ošamario da nam je izgledalo kao da se na nebu među planetama dešavaju katastrofalni sudari.
Tako, na primer, jednom kad nam je objašnjavao pomračenje, izveo je nas trojicu ispred klupe. Najpre je pozvao nekoga Živka, najvećega đaka meću nama, kome su već i brkovi probili i koga su svi profesori savetovali da se ženi. Prozvao ga i postavio ga tako da ga svi možemo videti:
— Iako si ti inače, Živko, pravi magarac, ali u ovoj prilici predstavljaćeš Sunce!
Zatim se okrenuo ostalim đacima:
— Pazite dobro, glava ovoga Živka je Sunce i ona osvetljava i Zemlju i Mesec. Zemlja će, kao i dosad, biti Sretenova glava, a za Mesec uzećemo ovoga maloga iz druge klupe.
Taj mali iz druge klupe bio sam ja.
— E sad, vidite, deco, kad Sunce stoji ovde gde je sad Živko a Zemlja ovde gde je Sreten i Mesec ovde gde je ovaj mali, onda Sunce šalje svoje zrake i obasjava i Zemlju i Mesec. Je li tako?
Svi ćute, jer ne mogu da zamisle kako to Živko obasjava i čime obasjava.
— Ali — nastavlja profesor — Zemlja, na svome putu oko Sunca, u jednome trenutku nađe se izmeđ' Sunca i Meseca... eto ovako! — i tu nas povrsta u jednu liniju, Živka, Sretena i mene. — I onda, kao što vidite, glavati Sreten zaklonio je ovoga maloga i svetlost Živkova ne može da ga obasja, te usled toga nastaje pomračenje Meseca. Je l' razumete?
— Ja ne razumem! — progunđa Živko, iz kojega ima sva svetlost da poteče.
I baš ta okolnost što mu onaj koji svetlost treba da pozajmi drugima ne razume razgnevi profesora i zviznu mu takav šamar koji je kod grešnoga Živka morao izazvati pravu predstavu pomračenja, te on žmirkajući dodade brzo:
— Sad razumem!
I ne samo što je on razumeo šta je to pomračenje, nego smo i mi svi ostali toga trenutka razumeli zašto se ovaj deo geografije zove fizička geografija.
Još gore bi bilo kada bi nam objašnjavao planetni sistem.
— Neka izađu one planete od prošloga časa — rekao bi.
Te planete bili smo Živko, Sreten i ja.
— Ti, Živko, kao što se zna, ti si Sunce. Stani ovde i tiho, mirno, okreći se oko sebe!
— Ti ćeš se, Sretene, takođe okretati oko sebe, a, okrećući se oko sebe, da trčiš i oko ovoga Živka koji predstavlja, kao što znaš, Sunce.
Zatim stavi mene u red.
— Ti si Mesec. Ti ćeš se okretati najpre oko sebe, pa, okrećući se oko sebe, okretaćeš se i oko ovoga Sretena i, s njim zajedno, okretaćete se oko Sunca, odnosno oko Živka.
On to nama tako objasni, pa onda uzme štap i stane sa strane kao ukrotitelj zverova kako bi nas kvrcnuo po glavi ako ko pogreši, i onda, na njegovu komandu, stane jedno okretanje i trčanje da te bog sačuva. Okreće se Živko u mestu, okreće se grešni Sreten oko sebe i oko Živka, okrećem se ja oko sebe pa oko Sretena i s njim zajedno optrčavamo Živka. Ne napravimo ni prvi krug čestito, a mi se sva trojica srušimo onesvešćeni od vrtoglavice. Najpre padnem ja kao Mesec, na mene se sruči Zemlja, a na nju Sunce. Napravi se jedna gomila, niti znaš ko je Mesec, ko Sunce a ko Zemlja. Vidiš samo, viri jedna noga Sunčeva ili nos Zemljin ili tur Mesečev.
A profesor ponosito stoji nad tom gomilom i, dok mi stenjemo, on objašnjava ostalim đacima planetni sistem i kretanje nebeskih tela kroz vasionu.
A možete misliti kakvu je paniku taj profesor proizveo kada nam je, polazeći sa toga časa, rekao:
— Idućeg časa objasniću vam šta je to vulkan!
S obzirom na to što je on tako revnosno primenjivao očiglednu nastavu, bili smo ozbiljno zabrinuti ko li će od nas da bljuje vatru idućeg časa.
|