Рано рани Краљевићу Марко,
Гони коња уз Косово равно.
Кад је био на сред поља равна,
Нађе Марко кићену ђевојку;
Е ма што је, једна јој је мана: 5
Сједу косу низ плећи пустила.
Ал' говори Краљевићу Марко:
„Ој Бога ти кићена ђевојко!
„Што си сједу низ плећи пустила?
„Са кога си срећу изгубила? 10
„Ил' са себе, ил' са своје мајке?“
Ал' говори кићена ђевојка:
„Ој Бога ти, црни Бугарине!
„Нисам своје среће изгубила,
„Ни са себе ни са своје мајке, 15
„Већ са оног црног Арапина
„Који ј' дош'о на бојно Косово,
„На Косово харач наметнуо:
„На ђевојку триест маџарлија,
„А на момка триест и четири, — 20
„Сваки љуби неђељицу дана,
„Која ј' љепша и три неђељице.“
Марко пита кићену ђевојку:
„Ђе су двори црног Арапина?“ —
„Нису двори, него су шатори 25
„Ето горе, у врх поља равна,
„Код бунара Томе капетана,
„Ту је Арап шатор разапео,
„Око њега много шаторова,
„Ти ћеш познат његова шатора, 30
„На шатору од злата јабука,
„Из јабуке сребрни синџири,
„На њима су на алку цекини,
„Што куцају по глави Арапа.
„Кад улази у своје шаторе.“ 35
Онда Марко коња отиснуо,
Отиснуо уз поље зелено,
Јако Марко коња ражљутио,
По три копља у висину скаче,
По четири у напредак хвата. 40
Кад га дође у бјелу шатору,
У шатор је коња угонио,
А Арапа жива ухватио;
Изведе га у поље зелено,
Па му сабљом одсијече главу, 45
Да не купи харач од Косова.
