Априлска елегија
Прошле су љубичице!
И моја кратка и нестална срећа
Са дахом њиним у неповрат мину;
Април у цвету и у сјају сину,
И све, о друже, што ме на те сећа
Сад само тугу у мом срцу буди,
А уздах тешки раздире ми груди.
Сад нема љубичица!
Ходећ' кроз цвећем ишарана поља,
Где оне, смерне, не цветају више,
Где наше стазе поветарац брише,
Дух ми се враћа у времена боља
Што скора прошлост у себи их скрива,
И то сећање сузу изазива...
Сад нема љубичица!
Ту, погружена у дубоку болу,
Поточић слушам где жубором звони
И шумор лишћа што кроз гору гони
Дах поветарца у дремљиву молу,
А шума мирис цветних јоргована
Обиљем свежим сипа са свих страна.
Свеле су љубичице!
Над судбом ће ми ками да протуже,
Увеле моје да оплачу снове,
Јер тебе Вечност у загрљај зове
И смрт бољи ти свет отвара, друже;
Док мени овај земни живот оста,
С утехе мало и очаја доста.
Што ћу без љубичица!
У пустолини будућности тајне
Никакав цветак процветати неће;
Само ће дух твој гробље да облеће;
А на згаришту моје среће бајне
Остаће само спомена поворка,
Очајне патње и страдања горка.
