Aprilska elegija
Prošle su ljubičice!
I moja kratka i nestalna sreća
Sa dahom njinim u nepovrat minu;
April u cvetu i u sjaju sinu,
I sve, o druže, što me na te seća
Sad samo tugu u mom srcu budi,
A uzdah teški razdire mi grudi.
Sad nema ljubičica!
Hodeć' kroz cvećem išarana polja,
Gde one, smerne, ne cvetaju više,
Gde naše staze povetarac briše,
Duh mi se vraća u vremena bolja
Što skora prošlost u sebi ih skriva,
I to sećanje suzu izaziva...
Sad nema ljubičica!
Tu, pogružena u duboku bolu,
Potočić slušam gde žuborom zvoni
I šumor lišća što kroz goru goni
Dah povetarca u dremljivu molu,
A šuma miris cvetnih jorgovana
Obiljem svežim sipa sa svih strana.
Svele su ljubičice!
Nad sudbom će mi kami da protuže,
Uvele moje da oplaču snove,
Jer tebe Večnost u zagrljaj zove
I smrt bolji ti svet otvara, druže;
Dok meni ovaj zemni život osta,
S utehe malo i očaja dosta.
Što ću bez ljubičica!
U pustolini budućnosti tajne
Nikakav cvetak procvetati neće;
Samo će duh tvoj groblje da obleće;
A na zgarištu moje sreće bajne
Ostaće samo spomena povorka,
Očajne patnje i stradanja gorka.
