Апотеоза Јелачића Бана

Извор: Викизворник
АПОТЕОЗА ЈЕЛАЧИЋА БАНА


НА ДАН КАД МУ ЈЕ ОТКРИВЕН СПОМЕНИК

(16. просинац 1866.)


ОСОБЕ:



ЈЕХОВА, (глас)
АЗРАЕЛ, геније
ФОС, геније
ЕВЕХО, геније
МЕНОС, геније
ПЕСНИК
СТАРАЦ 1, 2
МУЖ 1, 2
МАТИ
ЖЕНА
МЛАДИЋ
ДЕЧКО
УЧИТЕЉ
НАРОД
  
(Небо. Дно је застрто облаком. С леве и десне стране стоје особе у бело обучене с дугачким плаштима, на глави им круне, или венци ловорови.)


ЈЕДАН ОД ГЕНИЈА:
Чујете ли те небесне гласе?
Као да се дан вечности отвара?
АЗРАЕЛ:
Свега сласт ме проби безконачна,
Коју дивна та свирка улева.
ЕВЕХО:
Смртно ухо те не чује гласе.
АЗРАЕЛ:
Јер га чути значи умријети.
ЈЕДАН ОД ОСОБА:
Ви гласници онога силнога
И страшнога и најблажијега,
Кога име изрећи не смемо
Јер би звук му небо разорио...
Изванредно мора што да бива,
Кад вам лица та збиља увија.
ЕВЕХО:
Што ће бити, то ћете дознати.
АЗРАЕЛ:
Ниц падајте. Сад ће муња севнут'.
(Падну сви на колена, муња севне гром пукне. Облак се дигне и у дну се види престол али празан).
ГЛАС С ПРЕСТОЉА:
Хоћу људма да дам ново сунце
А имена сво му земаљска:
(Плане на престолу: ЈЕДНАКОСТ НАРОДА):
Верне слуге Евехо! Азраел!
Мог погледа ухватите зраку
Пак ју људма у душу спустите!
(Ова двојица устану и гледе на престол. Муња севне. Они опет падну на колена. Облак се спусти. Све особе устану).
АЗРАЕЛ:
Јесте л' чули...
ЈЕДАН ОД ОСОБА:
Ко то чути неће,
Тај глас кои смртном уху бруи
Као глас отца што деци говори,
Тресе светом, уздрмава сунце,
И духове до дна просијеца.
Те ће речи најтање жилице
У можданих људи потријести,
Па ће отуд вал за валом макнут
Све растећи и све снажећи се
Те узбуркат грдно море мисли
И све потрт, што му се одупре,
Све прогутат’ што се с њим не спои,
Док из крила не извали свога
Красно чедо, идеју дивотну,
Коју онај глас у свијет баци
Да у храму славља човечанског
Сијне сунце од свих других лепше
Што до сада у њему сијнуше.
ДРУГИ:
Хвала теби што си све у свему,
Све нада свем, па и све по свему!
Људство бија чисто, сјајно, и добро,
Како ти га у свијет посади,
Ал' крв врела хладни ум надвлада,
Страсти својом увише га маглом,
Заведе га криво умовање.
Те брат главу над братом уздиже,
И погази човек сучовека,
Па некога држаше за бога,
Као стоку све друге мучише,
Ноћ настаде у храму човека.
Ти узкиде једну јасну зраку
Од светлости твоје безграничне,
И посла је људству у духово.
Ти изрече: „Сви су људи равни!“
Задрхташе мождани у људма
Те се одтуд вал за валом маче,
Све растући и све снажећи се,
Те узбурка грдно море мисли,
И све потре што му се одапре,
Све прогута, што се с њим не спои.
ТРЕЋИ:
Робски ланци с човека спадоше,
Грехом поста, што пре бија правда,
Ал’ још дух се с духом не измири,
За истину стадоше се клати,
За светињу стадоше с спаљиват’.
Опет људство уви помрчина.
Онда љубов која краја незна
Са вечнога повика престоља:
„Сваком нек је вера брата света!“
Задрхташе мождани у људма
Те се одтуд вал за валом маче
Све растући и све снажећи се,
Те узбурка грдно море мисли,
И све потре што му се одапре,
Све прогута, што се с њим не спои.
ЕВЕХО:
Мржња спаде с људскијех духова
Пружише си разне цркве руке.
Ал сад крв се на крв изпријечи,
Један народ над другим диже се,
Иште права, силу, славу за се,
А другоме недај дигнут’ главе.
Правда лице мрким застре скутом,
Сузом се око замути љубови.
Опет тама уви човечанство,
Облаци се мутни навукоше,
Задрхташе царства и краљевства,
Заљуља се земља под народи,
Мишљах да се ново време рађа,
Видех да ће ново сијнут сунце,
И нисам се у мисли преваро.
Уста која свему дају живот
Реч рекоше, која чин доводи.
Сад ће бити на свету гибања,
Мисли ће се међу собом трти,
Духови ће се оштро ударати,
Лако да ће и крв се пролити,
Јер истина крвљу се кршћава.
Можда ће се која сурват зграда,
Што не стои на темељу чврсту,
Ал’ ће људство ново држат’ славље,
Истина ће нову добит’ славу,
А правда ће нову стећи цену.
Хајдмо браћо свак на своју страну.
(К једном)
Ти на запад, запад љуби разум,
А ти пашеш разум место сабље;
(К другом)
Ти на исток, исток љуби лепо
А твоја је лепота небеска:
(К трећем)
Ти на север, север треба огња,
А твој дух је сами огањ живи...
(За себе)
Ја ћу на југ... мени је име љубов
А југ живи душом и чувствима.
АЗРАЕЛ:
Но пре него на земљу сиђемо
Дајте руке да се заверимо,
Да нећемо пожалити труда,
Да духове људске разведримо,
Да му сунце што скорије сијне,
А без нових гроза и ужаса,
Без невоље, без велике жртве,
Без мрзости, и кобна потреса,
Без срамоте и без крви црне.
СВИ:
То хоћемо тако нам небеса!
(Оду на четири стране.)

ПРОМЕНА
(Загребачка гора У дну слеме. Музика.)


ПЕСНИК (дође):
Душо моја која ти је туга,
Што ме тераш из град из света
И доводиш гори у самоћу?
Грдни терет као камен сињи
К црној земљи срдце ми прикова,
А душа ме у висину вуче.
Сва народа мога повестница
У духу ми жива слика врви;
Сви часови живота народна
Јасни, тмични, красни и ужасни
У грудма ми дишу и гибљу се
И тренутак мога дана чине
Снажним билом од тисућу лета!
Сад пред оком стоје ми Карпати,
И ужасни са Франци бојеви;
То је мога, народа колевка.
Та крв беше вода скупоцена,
Којом свијет народ-дете крсти.
Сад се опет предамном подиже
С кршем својим Велебит жељезни.
Опет тече људска крв потоком;
Еј љути су мачеви аварски,
Ал је рука мог народа јача;
Ту ми народ постаде човеком,
Ту дом згради и државу стече,
Ту удари темељ у пећину,
Кога неће векови подгризти.
Та крв бија цена нецењена,
Којом Хрват домовину купи.
Током прође хиљаду година;
Рима неста, Бизанција паде,
И млетачко сруши се господство,
И османска усану десница,
А Хрватска домовина стои;
Развалина, ал’ на свом. темељу,
Подртина, али пуна снаге.
Какови су то дивни образи?
Држиславе, наша круно сјајна,
Крешимире, од злата челенко,
Звонимире, име неумрло:
Јесте л’ ви то? О јесте доиста!
Познајем вас по сластном таласу,
Кои груд ми надима да пукне!
Дивне слике, што сте тако миле!
Ах, како нам неби биле миле
Кад сте слике народа нашега
Пз најлепшег његова времена!
Свои бисте и снажни и славни!
Исток нама врело среће бјаше,
Он нам даде милу домовину,
Он нам даде своју домовину!
(Спусти главу)
Но шта је то? Чујем страшну крику;
Хрвати се међу собом кољу!
Изсекоше свога Звонимира!
У две поле народ се раздели:
Једни хоће да остану за се,
А други се суседу пригибљу...
Оде круна из земље хрватске!
Биограде, где ти је престоље?
(Ожалости се)
Сад ми око запад к себи вуче
Запад има пуно свака блага,
У њега је моћ што светом влада,
У њега Је наука велика,
У њега је новца изобиља.
У њега је рада и машина:
Земљо моја, шта је теби дао
Од свог блага запад пребогати!
Да л' ти кућу на више подиже?
Да л' ти име на боље пронесе?
Да л' ти живот већом зали сласти?
Да л' ти рухо подели светлије?
Твои Зрињски, твои Франкопани,
Сијају се као јасна сунца:
Ал' сја ли се тако и Хрватска?
Је ли своја ма с другим у друштву?
Је ли земља међ’ другим земљама?
И држава крај других држава?
Друштво може веља добра дати;
Ал' друг мора веран бити другу!
Име, образ, глас и рухо мора
Сваки у друштву задржати своје;
Свећу један несме узет’ себи
Другога оставит’ у мраку!
Рашковићу, Гају и Нужане,
Јесте л' ви то мили пријатељи?
Каква светлост на вас се просипа?
Над главама муња вам се игра
Из уста вам огањ-реч излеће!
Срдце моје смеш ли се радоват’?
Душо моја смеш ли се надати?
Прошлост у мрак пада будућности,
Будућност се у прошлост прељева;
У груди ми чувства изумиру.
У глави ми мисли обамиру...
Земљо прими духа ми одећу
Небо прими тела ми живицу.
Ако земљи бољак не предстои
Задржите свако што је чије,
Нек се више никад не састану.
(Спусти се на земљу и заспи).
(Музика.)
ГЕНИЈЕ (са тробојном заставом у руци, укаже се одозго спуштајући се, мало заставши):
Ха, ево ме у земском зраку,...
Поздрављам те, мала слико неба!
(Спусти се и дође доле.)
Мени ваља за земљу прилика,
Јер створ овај од небесног зрака
Људоко око видети не може...
Глас мој, душу од небеске мисли,
Људско уво не може да чује...
Где ћу наћи слику какву желим?
(Гледи около, опазивши песника.)
Ха, ево је! Овај посла дух свој
На час небу... нек тамо остане
Неко време, док ја посо свршим.
А онда ћу натраг га довести.
Но да које од смртних очију
Не опази како житељ неба
У земску се одећу облачи
Те да света не оскврни с' тајна,
Обузми ме тајности чувару,
Магло духа, недро будућности!
(Стане песнику више главе. Облак се спусти и заклони их за час се облак опет дигне; песник лежи а генија нема).
(Застава стои у земљу забодена).
ПЕСНИК (прене из сна и скочи, гледи горе к небу, око себе, доле к земљи, пипне се за главу, за груди, опружи руке, па их спусти, и приклони главу):
Ох, како је све низко и мало!
У глави ми мисли оковане...
У грудима воља ми спутана...
Нога ми је за земљу припета...
У руци ми снага заливена...
Оку ми је граница сужена...
Гласу ми је сила угушена...
Земски живот смрт је небескоме;
Према небу земља је тамница:
Пак и опет земаљски житељи
Више цене земљу него небо,
За земаљско жртвују небеско,
И сви плачу кад се у небо селе!
Но он рече: ја морам слушати;
0н наложи: ја морам свршити!
Поздрављам те дакле земски зраче,
Послужи ми, да свршим задаћу.
Моје речи ваља да пробуде
У главама мисли пламените
У грудима чуства огњевита,
Да се мисли и чуства узвисе,
И у дело прелију велико,
Сјајно, славно, сунце за будућност!
(Погледи на страну).
Ено људи, жена, сваке врсти,
И стараца, и зрелих мужева,
И младића и чилих дечака,
И дечице што ће глас тренућа
У године пренет удаљене;
Ту су мајке, љубе, и невесте;
Ту три века уједно слушају;
Ту ће реч ми три века помагат.
(Узме заставу и маше њом).
Чујте људи, сврните се к мени
Да вам милу изручим поруку!
(Људи, жене, деца дођу.)
ЈЕДАН СТАРАЦ:
Тко то зове! то је глас чудесан,
Из гроба би њему се одазвао!
ЈЕДАН СРЕДОВЕЧАН:
Шта то сија са тога образа?
За њим идем у ватру у воду!
МЛАДИЋ (девојци):
Иди, душо, тебе сам љубио
Више од мајке, и већма од себе,
Ал’ ме нешто к’ овоме привлачи
Што је јаче од моје љубови.
МАЈКА:
Сине драги — не иди му ближе,
Из очију смрт му одсијава...
Али иди — иди... пре ћу видет
Да уз њега своју изгубиш главу.
Него да се од њега оделиш.
ЖЕНА (доводи му мужа):
Све што имам. у њему ти дајем,
Љубов, радост, храну и обрану,
Живот мој и живот моје деце:
Другом неби за сав свет га дала,
А теби га од срдца поклањам.
ДЕЧАЦИ:
Ево и нас... па куд ти је воља
Твој глас дели од њедра одојче!
ПЕСНИК (држећи заставу):
Браћо драга, сестрице милене:
Дође свету ризу мијењати,
И одећу нову облачити;
Тко сад ћути себе осуђује,
Себе коље што сад скрсти руке!
Јесте л' ради бит’ од других гори?
СВИ:
Нисмо!
ПЕСНИК:
Јесте л' ради бит’ другоме сужни?
СВИ:
Нисмо!
ПЕСНИК:
Хоћете ли своја искат’ права?
СВИ:
Хоћемо!
ПЕСНИК:
Хоћете ли туђа да газите?
СВИ:
Нећемо!
ПЕСНИК:
Љубите ли своју домовину?
СВИ:
Љубимо ју!
ПЕСНИК:
Љубите ли својност и слободу?
СВИ:
Љубимо ју!
ПЕСНИК:
Кад је тако а ви пођ’те самном,
Рећи ћемо свету и народима:
Дајте нама што себи желите,
Земљу, име, права и слободу,
Да будемо земља међ’ земљама,
Да нам се име уз ваше спомиње,
Да држимо што нам деди даше,
Да будемо народ међ’ народи;
А вас ћемо к’о браћу љубити,
Ваша ћемо света права чуват',
Вашу ћемо слободу штитити,
Ваше ћемо име поштовати;
То Бог хоће, и док то не буде
Неће бити правде на свијету,
Неће бити мира међ’ народи,
Неће бити славља човечанству!
СВИ:
Хајдмо! Само ти напред пред нама!
ПЕСНИК:
Ја ћу с вама, али не пред вама!
Другог вођу Бог нама одреди!
НЕКИ:
Казуј нам га! казуј нам сокола!
ПЕСНИК:
Поноси се својом јелом дрвље,
Јелом наша поноси се гора,
Месец сјајни виту јелу љуби,
Јелом јунак своју кити главу:
Није заман јела нама драга,
Јер јунаку, што нас има водит’
У овоме часу одсудноме,
Рече небо зват’ се Јелачићем!
СВИ:
Живио Јелачић! Живио Јелачић!
ПЕСНИК:
Рекох име, а сад друго чујте!
Јелачић је име од јунака
Ког народу своме роди мајка,
Да с' народом мисли и осећа,
Да нам земљи буде реч и рука,
Да свом веку буде верна слика,
Да Хрватска у њем сјаје дика!
И ко од вас то име спомене
Нека зна да идеју изриче,
Која нашим овлађује дан’ма:
Ко му слику свијету покаже,
Нека зна да слику свог народа
Показује, какву Бог му даде,
Да на њојзи овечи заслугу,
Коју народ прибави Хрватски,
Кад једнакост заиска народа;
Тко у славу његову запева
Нека зна да славу пева сунца,
Које Бог сам ужга човечанству,
Па му прву к' нама пусти лучу:
У то име, на ту свету сврху,
Изберите себи Јелачића
Нек вам буде вођа пред народом!
СВИ:
Нек нам буде и слава и дика
Кад бит' има народу нам слика!
ПЕСНИК:
А сад хајдте па скупите сабор
Тај ће сабор бити сјајна звезда
Која ће нам већ народ водити,
Јер тај сабор не скупљају људи
Већ небесни Хрватске бранитељ!
СВИ:
Хајд’ у Загреб! Живио Јелачић!
Музика свира: „Нек се хрусти шака мала.“
(Оду).
ПЕСНИК (врати се без заставе):
Већ одоше.... ова искра плану!
Сад да вратим, што сам позајмио.
Ни човеку не приличи држат’
Туђе добро камо ли анђелу.
(Спусти се на оно место где је пре лежао.)
Кад прелази са земље на-небо
Што је небо земљи позајмило
Око људско несме га видити,
Зашт’ се крије свеза земље с небом?
То сам он зна, кои оба створи!
(Глас песме чује се све досада тише и тише а сад престане).
(Облак се спусти и дигне).
ПЕСНИК лежи у сну, а ГЕНИЈЕ ступи напрво.
ГЕНИЈЕ:
О идејо, кћери неба, искро Бога,
Сад сам тебе на земљу бацио:
Сад ти ради: твојој светој ватри
Неће лако нико супрот стати;
Твојој живој струи хоће радо
Живот своје њедро отворити...
(Пољуби песника).
Овим ти се одужујем драги!
Тај ће целов за сва ти живота
Облак стерат са твојега чела.
(Оде од њега).
А сад идем у своја небеса,
Да изберем вољу најчистију,
И понесем љубов к домовини:
Улит' ћу их у груд Јелачићу,
Па нека му оне даду снагу
Да се одржи на том клизком путу,
И заслужи хвалу код народа.
(Оде на брдо и дигне се у небо. Музика. Кад овога нестане прене).
ПЕСНИК (и устане):
Јесам ли ја онај исти човек,
Кои бијах пре нег што ту уснух?
Не, доиста!... као да ми крила
Приденуше за млада рамена!
Груди ми се разширише пусте...
Сав бих свијет у њима сместио!...
А у духу просу ми се снага,
Каква мога овај свет створити!
Моје око у небо прозире...
С будућности копрене нестаде...
А срдце ми врже страх у ланце...
Знам што треба, видим како ваља...
Приправан сам мрети за истину...
Па те страве у свијету нема,
Која ће ми срдце уплашити!
Чуј народе! дај заставу своју
Свом песнику, па буди без бриге.
У његовим виће се рукама
Увек славна, увек поштована.
(Стане па погледа на страну).
Над Загребом јасна сија светлост...
(Слуша).
Мили гласи долећу ми славља...
(Мисли се).
Шта то бива у главноме граду?
(Одважно).
Идем и ја да се тамо нађем.
Песник ваља да буде с народом
И кад народ пева и кад плаче!
ГОМИЛА НАРОДА (долази са тробојним барјацима певајући песму: „Љубимо те наша дико!“ Оркестар им помаже. Певајући поставе се око песника кад сврше прву строву викне један измеђ њих):
Живио бан Јелачић! Живио!
СВИ:
Живио! Живио! Живио!

(Завеса падне). 
ПРОМЕНА
Снежна шума. Јутро.
УЧИТЕЉ са децом, СТАРАЦ, више мушких и женских особа
сељачки чисто обучени. Звоно се чује у даљини.


УЧИТЕЉ:
Станте децо! Преко Слемена превалити није баш најлакши посао. Да се мало одморимо. А ваља и јутрењу молитву да одчитамо.

Сви стану, скину капе и у себи се Богу моле. Звоно престане.

УЧИТЕЉ:
Хвала Богу. Хоће да буде већ двадесет година, кад смо оно ишлн на иншталацију. Јелачића бана.
(К старцу)
Ти си онда дакако био крепак муж, а сад си побелио као овца.
СТАРАЦ:
И ти си се на горе променио. Године све обарају.
УЧИТЕЉ:
Само не праву заслугу.
(К једном од људи)
Ти си онда био млад леп дечко. Баш си твоју Јању омужио.
(К детету)
А тебе није још ни било на свету. Но! (к старцу) сећаш ли се на онога песника, и што нам онда рече?
СТАРАЦ:
Као данас да сам га чуо.
УЧИТЕЉ:
И све је погодио. Јелачићу се диже данас споменик, јер је постао сликом свога народа и времена и носијоцем једне велике идеје.
СТАРАЦ:
Оно прво разумем, а ово друго не разумем.
УЧИТЕЉ:
Чујте да вам кажем. Кад су у старо време били људи раздељени, те једни бише господари, а други робови, онда устане у једном малом народу Јеврејском муж, кои рекне: „Сви су људи браћа и једнаки.“ Видиш то је идеја: а носиоц те идеје јест онај муж, у ком је свет после Бога познао.
СТАРАЦ:
А ха, сад знам.
УЧИТЕЉ:
Тако је касније у другом малом народу т. ј. не малом, јер је народ велики, али се онда нису сви његови делови за један народ држали... У малом дакле народу у Саксонији устао је други муж и повиче: „Све су вере равне.“
СТАРАЦ:
Та мисао, то је идеја, и тај муж је носиоц те идеје, је ли?
УЧИТЕЉ:
Дакако. Сад. чујте. Југославјански је народ велики, али има више дјелова, пак жали Бог ови делови нису до наших дана ни знали сваки за све, него су стајали као мале хрпе сваки за себе.
МУЖ:
То је жалосно било. А је ли сада барем другачије.
УЧИТЕЉ:
Сад иде на боље. И доћи ће време, да ће сви Славени на југу за један народ држани бити. Али онда је тако било. У време кад је Јелачић баном постао, роди се у малом народу Србоко-Хрватском у троједној краљевини, рекох малом, јер стајаше, као мала хрпа за себе, мисао: „Да су сви народи једнаки.“ За носиоца те идеје позва народ Јелачића бана, и за то сам рекао, да је он носиоц једне велике идеје.
СТАРАЦ:
Сад по свему схваћам. То је он дакле стао у ред великих мужева!
УЧИТЕЉ:
Дакако. И зато има троједница подпуно разлога име његово славити, и имену му споменик дизати; а ми славећи њега, славимо свој народ.
МУЖ:
Али још нису сви народи једнаки.
УЧИТЕЉ:
Еј мој брате, таке идеје требају много времена, да се сасвим изведу. Још нису ни сви људи свуда равни и слободни; жали Боже, још има на свету робова. Пак ни свуда не признају једнаку светињу вере. И дан данас има земаља, где људе ради вере убијају и муче.
СТАРАЦ:
И не може другачије бити. Та ни дрво у овој гори не може се на један мах посећи.
УЧИТЕЉ:
Иде то лагано: али иде унапред. Каква чуда није до сад у том већ било. Најсилнији цареви написаше на своју заставу „Народност!" Народност има своја света права. Сјединише се народа делови, кои су се кроз векове мрзили и гонили. А народност добија све више признања и права. (Чује се глас топа).
МУЖ:
Чује се топ! Хајдемо брже. У Загребу већ почињу славу Јелачића бана. Кад је тако, идем му и ја у славу једну одпевати, јер ко неће у славу народа свога свој глас пустити!
УЧИТЕЉ:
Хајдемо да видимо једну од најлепших слава нашега народа.
(Оду).

ПРОМЕНА
(Загреб, монуменат Јелачића бана. Народ скупљен. Музика свира марш Јелачићев).


НАРОД (пева уз музику):
Јасна звездо наших дана
Чуј народа глас захвална!
Јелачићу наша дико,
Народа нам сјајна слико!
Тобом стара паде тмина,
Тобом сијну домовина.
С тобом народ поста свој!
Слава ти јуначе!
Опрости се незгода,
Слава! Слава!
С тобом славни поче бој,
Слава ти рођаче,
За слободу народа.
Слава!
Ми ћемо те век хвалити,
Име твоје славити.
Хајд’мо браћо веру дати
Славном бану свом,
Да ћемо се жртвовати
За свој род и дом.
СВИ:
Слава ! Слава! Живио! Живио!

(У тај пар отвори се више у дну облак, те се укаже у висини табло: Краљ Звонимир и бан Зрињски примају долазећег Јелачића бана. Све осија магнетска свјетлост. Музика свира Јелачићев марш).

(Завеса се спусти.)


Прим.
При овој представи учествовало је 400 певаца од различних певачких друштава на позорници. Марш Јелачићев баш је нарочито за ту свечаност компонован. А оркеотар је подпомагала војничка банда иза кулиса постављена.