Apoteoza Jelačića Bana
OSOBE:
JEHOVA, (glas)
AZRAEL, genije
FOS, genije
EVEHO, genije
MENOS, genije
PESNIK
STARAC 1, 2
MUŽ 1, 2
MATI
ŽENA
MLADIĆ
DEČKO
UČITELj
NAROD
(Nebo. Dno je zastrto oblakom. S leve i desne strane stoje osobe u belo obučene s dugačkim plaštima, na glavi im krune, ili venci lovorovi.)
JEDAN OD GENIJA:
Čujete li te nebesne glase?
Kao da se dan večnosti otvara?
AZRAEL:
Svega slast me probi bezkonačna,
Koju divna ta svirka uleva.
EVEHO:
Smrtno uho te ne čuje glase.
AZRAEL:
Jer ga čuti znači umrijeti.
JEDAN OD OSOBA:
Vi glasnici onoga silnoga
I strašnoga i najblažijega,
Koga ime izreći ne smemo
Jer bi zvuk mu nebo razorio...
Izvanredno mora što da biva,
Kad vam lica ta zbilja uvija.
EVEHO:
Što će biti, to ćete doznati.
AZRAEL:
Nic padajte. Sad će munja sevnut'.
(Padnu svi na kolena, munja sevne grom pukne. Oblak se digne i u dnu se vidi prestol ali prazan).
GLAS S PRESTOLjA:
Hoću ljudma da dam novo sunce
A imena svo mu zemaljska:
(Plane na prestolu: JEDNAKOST NARODA):
Verne sluge Eveho! Azrael!
Mog pogleda uhvatite zraku
Pak ju ljudma u dušu spustite!
(Ova dvojica ustanu i glede na prestol. Munja sevne. Oni opet padnu na kolena. Oblak se spusti. Sve osobe ustanu).
AZRAEL:
Jeste l' čuli...
JEDAN OD OSOBA:
Ko to čuti neće,
Taj glas koi smrtnom uhu brui
Kao glas otca što deci govori,
Trese svetom, uzdrmava sunce,
I duhove do dna prosijeca.
Te će reči najtanje žilice
U moždanih ljudi potrijesti,
Pa će otud val za valom maknut
Sve rasteći i sve snažeći se
Te uzburkat grdno more misli
I sve potrt, što mu se odupre,
Sve progutat’ što se s njim ne spoi,
Dok iz krila ne izvali svoga
Krasno čedo, ideju divotnu,
Koju onaj glas u svijet baci
Da u hramu slavlja čovečanskog
Sijne sunce od svih drugih lepše
Što do sada u njemu sijnuše.
DRUGI:
Hvala tebi što si sve u svemu,
Sve nada svem, pa i sve po svemu!
Ljudstvo bija čisto, sjajno, i dobro,
Kako ti ga u svijet posadi,
Al' krv vrela hladni um nadvlada,
Strasti svojom uviše ga maglom,
Zavede ga krivo umovanje.
Te brat glavu nad bratom uzdiže,
I pogazi čovek sučoveka,
Pa nekoga držaše za boga,
Kao stoku sve druge mučiše,
Noć nastade u hramu čoveka.
Ti uzkide jednu jasnu zraku
Od svetlosti tvoje bezgranične,
I posla je ljudstvu u duhovo.
Ti izreče: „Svi su ljudi ravni!“
Zadrhtaše moždani u ljudma
Te se odtud val za valom mače,
Sve rastući i sve snažeći se,
Te uzburka grdno more misli,
I sve potre što mu se odapre,
Sve proguta, što se s njim ne spoi.
TREĆI:
Robski lanci s čoveka spadoše,
Grehom posta, što pre bija pravda,
Al’ još duh se s duhom ne izmiri,
Za istinu stadoše se klati,
Za svetinju stadoše s spaljivat’.
Opet ljudstvo uvi pomrčina.
Onda ljubov koja kraja nezna
Sa večnoga povika prestolja:
„Svakom nek je vera brata sveta!“
Zadrhtaše moždani u ljudma
Te se odtud val za valom mače
Sve rastući i sve snažeći se,
Te uzburka grdno more misli,
I sve potre što mu se odapre,
Sve proguta, što se s njim ne spoi.
EVEHO:
Mržnja spade s ljudskijeh duhova
Pružiše si razne crkve ruke.
Al sad krv se na krv izpriječi,
Jedan narod nad drugim diže se,
Ište prava, silu, slavu za se,
A drugome nedaj dignut’ glave.
Pravda lice mrkim zastre skutom,
Suzom se oko zamuti ljubovi.
Opet tama uvi čovečanstvo,
Oblaci se mutni navukoše,
Zadrhtaše carstva i kraljevstva,
Zaljulja se zemlja pod narodi,
Mišljah da se novo vreme rađa,
Videh da će novo sijnut sunce,
I nisam se u misli prevaro.
Usta koja svemu daju život
Reč rekoše, koja čin dovodi.
Sad će biti na svetu gibanja,
Misli će se među sobom trti,
Duhovi će se oštro udarati,
Lako da će i krv se proliti,
Jer istina krvlju se kršćava.
Možda će se koja survat zgrada,
Što ne stoi na temelju čvrstu,
Al’ će ljudstvo novo držat’ slavlje,
Istina će novu dobit’ slavu,
A pravda će novu steći cenu.
Hajdmo braćo svak na svoju stranu.
(K jednom)
Ti na zapad, zapad ljubi razum,
A ti pašeš razum mesto sablje;
(K drugom)
Ti na istok, istok ljubi lepo
A tvoja je lepota nebeska:
(K trećem)
Ti na sever, sever treba ognja,
A tvoj duh je sami oganj živi...
(Za sebe)
Ja ću na jug... meni je ime ljubov
A jug živi dušom i čuvstvima.
AZRAEL:
No pre nego na zemlju siđemo
Dajte ruke da se zaverimo,
Da nećemo požaliti truda,
Da duhove ljudske razvedrimo,
Da mu sunce što skorije sijne,
A bez novih groza i užasa,
Bez nevolje, bez velike žrtve,
Bez mrzosti, i kobna potresa,
Bez sramote i bez krvi crne.
SVI:
To hoćemo tako nam nebesa!
(Odu na četiri strane.)
PROMENA
(Zagrebačka gora U dnu sleme. Muzika.)
PESNIK (dođe):
Dušo moja koja ti je tuga,
Što me teraš iz grad iz sveta
I dovodiš gori u samoću?
Grdni teret kao kamen sinji
K crnoj zemlji srdce mi prikova,
A duša me u visinu vuče.
Sva naroda moga povestnica
U duhu mi živa slika vrvi;
Svi časovi života narodna
Jasni, tmični, krasni i užasni
U grudma mi dišu i giblju se
I trenutak moga dana čine
Snažnim bilom od tisuću leta!
Sad pred okom stoje mi Karpati,
I užasni sa Franci bojevi;
To je moga, naroda kolevka.
Ta krv beše voda skupocena,
Kojom svijet narod-dete krsti.
Sad se opet predamnom podiže
S kršem svojim Velebit željezni.
Opet teče ljudska krv potokom;
Ej ljuti su mačevi avarski,
Al je ruka mog naroda jača;
Tu mi narod postade čovekom,
Tu dom zgradi i državu steče,
Tu udari temelj u pećinu,
Koga neće vekovi podgrizti.
Ta krv bija cena necenjena,
Kojom Hrvat domovinu kupi.
Tokom prođe hiljadu godina;
Rima nesta, Bizancija pade,
I mletačko sruši se gospodstvo,
I osmanska usanu desnica,
A Hrvatska domovina stoi;
Razvalina, al’ na svom. temelju,
Podrtina, ali puna snage.
Kakovi su to divni obrazi?
Držislave, naša kruno sjajna,
Krešimire, od zlata čelenko,
Zvonimire, ime neumrlo:
Jeste l’ vi to? O jeste doista!
Poznajem vas po slastnom talasu,
Koi grud mi nadima da pukne!
Divne slike, što ste tako mile!
Ah, kako nam nebi bile mile
Kad ste slike naroda našega
Pz najlepšeg njegova vremena!
Svoi biste i snažni i slavni!
Istok nama vrelo sreće bjaše,
On nam dade milu domovinu,
On nam dade svoju domovinu!
(Spusti glavu)
No šta je to? Čujem strašnu kriku;
Hrvati se među sobom kolju!
Izsekoše svoga Zvonimira!
U dve pole narod se razdeli:
Jedni hoće da ostanu za se,
A drugi se susedu prigiblju...
Ode kruna iz zemlje hrvatske!
Biograde, gde ti je prestolje?
(Ožalosti se)
Sad mi oko zapad k sebi vuče
Zapad ima puno svaka blaga,
U njega je moć što svetom vlada,
U njega Je nauka velika,
U njega je novca izobilja.
U njega je rada i mašina:
Zemljo moja, šta je tebi dao
Od svog blaga zapad prebogati!
Da l' ti kuću na više podiže?
Da l' ti ime na bolje pronese?
Da l' ti život većom zali slasti?
Da l' ti ruho podeli svetlije?
Tvoi Zrinjski, tvoi Frankopani,
Sijaju se kao jasna sunca:
Al' sja li se tako i Hrvatska?
Je li svoja ma s drugim u društvu?
Je li zemlja međ’ drugim zemljama?
I država kraj drugih država?
Društvo može velja dobra dati;
Al' drug mora veran biti drugu!
Ime, obraz, glas i ruho mora
Svaki u društvu zadržati svoje;
Sveću jedan nesme uzet’ sebi
Drugoga ostavit’ u mraku!
Raškoviću, Gaju i Nužane,
Jeste l' vi to mili prijatelji?
Kakva svetlost na vas se prosipa?
Nad glavama munja vam se igra
Iz usta vam oganj-reč izleće!
Srdce moje smeš li se radovat’?
Dušo moja smeš li se nadati?
Prošlost u mrak pada budućnosti,
Budućnost se u prošlost preljeva;
U grudi mi čuvstva izumiru.
U glavi mi misli obamiru...
Zemljo primi duha mi odeću
Nebo primi tela mi živicu.
Ako zemlji boljak ne predstoi
Zadržite svako što je čije,
Nek se više nikad ne sastanu.
(Spusti se na zemlju i zaspi).
(Muzika.)
GENIJE (sa trobojnom zastavom u ruci, ukaže se odozgo spuštajući se, malo zastavši):
Ha, evo me u zemskom zraku,...
Pozdravljam te, mala sliko neba!
(Spusti se i dođe dole.)
Meni valja za zemlju prilika,
Jer stvor ovaj od nebesnog zraka
Ljudoko oko videti ne može...
Glas moj, dušu od nebeske misli,
Ljudsko uvo ne može da čuje...
Gde ću naći sliku kakvu želim?
(Gledi okolo, opazivši pesnika.)
Ha, evo je! Ovaj posla duh svoj
Na čas nebu... nek tamo ostane
Neko vreme, dok ja poso svršim.
A onda ću natrag ga dovesti.
No da koje od smrtnih očiju
Ne opazi kako žitelj neba
U zemsku se odeću oblači
Te da sveta ne oskvrni s' tajna,
Obuzmi me tajnosti čuvaru,
Maglo duha, nedro budućnosti!
(Stane pesniku više glave. Oblak se spusti i zakloni ih za čas se oblak opet digne; pesnik leži a genija nema).
(Zastava stoi u zemlju zabodena).
PESNIK (prene iz sna i skoči, gledi gore k nebu, oko sebe, dole k zemlji, pipne se za glavu, za grudi, opruži ruke, pa ih spusti, i prikloni glavu):
Oh, kako je sve nizko i malo!
U glavi mi misli okovane...
U grudima volja mi sputana...
Noga mi je za zemlju pripeta...
U ruci mi snaga zalivena...
Oku mi je granica sužena...
Glasu mi je sila ugušena...
Zemski život smrt je nebeskome;
Prema nebu zemlja je tamnica:
Pak i opet zemaljski žitelji
Više cene zemlju nego nebo,
Za zemaljsko žrtvuju nebesko,
I svi plaču kad se u nebo sele!
No on reče: ja moram slušati;
0n naloži: ja moram svršiti!
Pozdravljam te dakle zemski zrače,
Posluži mi, da svršim zadaću.
Moje reči valja da probude
U glavama misli plamenite
U grudima čustva ognjevita,
Da se misli i čustva uzvise,
I u delo preliju veliko,
Sjajno, slavno, sunce za budućnost!
(Pogledi na stranu).
Eno ljudi, žena, svake vrsti,
I staraca, i zrelih muževa,
I mladića i čilih dečaka,
I dečice što će glas trenuća
U godine prenet udaljene;
Tu su majke, ljube, i neveste;
Tu tri veka ujedno slušaju;
Tu će reč mi tri veka pomagat.
(Uzme zastavu i maše njom).
Čujte ljudi, svrnite se k meni
Da vam milu izručim poruku!
(Ljudi, žene, deca dođu.)
JEDAN STARAC:
Tko to zove! to je glas čudesan,
Iz groba bi njemu se odazvao!
JEDAN SREDOVEČAN:
Šta to sija sa toga obraza?
Za njim idem u vatru u vodu!
MLADIĆ (devojci):
Idi, dušo, tebe sam ljubio
Više od majke, i većma od sebe,
Al’ me nešto k’ ovome privlači
Što je jače od moje ljubovi.
MAJKA:
Sine dragi — ne idi mu bliže,
Iz očiju smrt mu odsijava...
Ali idi — idi... pre ću videt
Da uz njega svoju izgubiš glavu.
Nego da se od njega odeliš.
ŽENA (dovodi mu muža):
Sve što imam. u njemu ti dajem,
Ljubov, radost, hranu i obranu,
Život moj i život moje dece:
Drugom nebi za sav svet ga dala,
A tebi ga od srdca poklanjam.
DEČACI:
Evo i nas... pa kud ti je volja
Tvoj glas deli od njedra odojče!
PESNIK (držeći zastavu):
Braćo draga, sestrice milene:
Dođe svetu rizu mijenjati,
I odeću novu oblačiti;
Tko sad ćuti sebe osuđuje,
Sebe kolje što sad skrsti ruke!
Jeste l' radi bit’ od drugih gori?
SVI:
Nismo!
PESNIK:
Jeste l' radi bit’ drugome sužni?
SVI:
Nismo!
PESNIK:
Hoćete li svoja iskat’ prava?
SVI:
Hoćemo!
PESNIK:
Hoćete li tuđa da gazite?
SVI:
Nećemo!
PESNIK:
Ljubite li svoju domovinu?
SVI:
Ljubimo ju!
PESNIK:
Ljubite li svojnost i slobodu?
SVI:
Ljubimo ju!
PESNIK:
Kad je tako a vi pođ’te samnom,
Reći ćemo svetu i narodima:
Dajte nama što sebi želite,
Zemlju, ime, prava i slobodu,
Da budemo zemlja međ’ zemljama,
Da nam se ime uz vaše spominje,
Da držimo što nam dedi daše,
Da budemo narod međ’ narodi;
A vas ćemo k’o braću ljubiti,
Vaša ćemo sveta prava čuvat',
Vašu ćemo slobodu štititi,
Vaše ćemo ime poštovati;
To Bog hoće, i dok to ne bude
Neće biti pravde na svijetu,
Neće biti mira međ’ narodi,
Neće biti slavlja čovečanstvu!
SVI:
Hajdmo! Samo ti napred pred nama!
PESNIK:
Ja ću s vama, ali ne pred vama!
Drugog vođu Bog nama odredi!
NEKI:
Kazuj nam ga! kazuj nam sokola!
PESNIK:
Ponosi se svojom jelom drvlje,
Jelom naša ponosi se gora,
Mesec sjajni vitu jelu ljubi,
Jelom junak svoju kiti glavu:
Nije zaman jela nama draga,
Jer junaku, što nas ima vodit’
U ovome času odsudnome,
Reče nebo zvat’ se Jelačićem!
SVI:
Živio Jelačić! Živio Jelačić!
PESNIK:
Rekoh ime, a sad drugo čujte!
Jelačić je ime od junaka
Kog narodu svome rodi majka,
Da s' narodom misli i oseća,
Da nam zemlji bude reč i ruka,
Da svom veku bude verna slika,
Da Hrvatska u njem sjaje dika!
I ko od vas to ime spomene
Neka zna da ideju izriče,
Koja našim ovlađuje dan’ma:
Ko mu sliku svijetu pokaže,
Neka zna da sliku svog naroda
Pokazuje, kakvu Bog mu dade,
Da na njojzi oveči zaslugu,
Koju narod pribavi Hrvatski,
Kad jednakost zaiska naroda;
Tko u slavu njegovu zapeva
Neka zna da slavu peva sunca,
Koje Bog sam užga čovečanstvu,
Pa mu prvu k' nama pusti luču:
U to ime, na tu svetu svrhu,
Izberite sebi Jelačića
Nek vam bude vođa pred narodom!
SVI:
Nek nam bude i slava i dika
Kad bit' ima narodu nam slika!
PESNIK:
A sad hajdte pa skupite sabor
Taj će sabor biti sjajna zvezda
Koja će nam već narod voditi,
Jer taj sabor ne skupljaju ljudi
Već nebesni Hrvatske branitelj!
SVI:
Hajd’ u Zagreb! Živio Jelačić!
Muzika svira: „Nek se hrusti šaka mala.“
(Odu).
PESNIK (vrati se bez zastave):
Već odoše.... ova iskra planu!
Sad da vratim, što sam pozajmio.
Ni čoveku ne priliči držat’
Tuđe dobro kamo li anđelu.
(Spusti se na ono mesto gde je pre ležao.)
Kad prelazi sa zemlje na-nebo
Što je nebo zemlji pozajmilo
Oko ljudsko nesme ga viditi,
Zašt’ se krije sveza zemlje s nebom?
To sam on zna, koi oba stvori!
(Glas pesme čuje se sve dosada tiše i tiše a sad prestane).
(Oblak se spusti i digne).
PESNIK leži u snu, a GENIJE stupi naprvo.
GENIJE:
O idejo, kćeri neba, iskro Boga,
Sad sam tebe na zemlju bacio:
Sad ti radi: tvojoj svetoj vatri
Neće lako niko suprot stati;
Tvojoj živoj strui hoće rado
Život svoje njedro otvoriti...
(Poljubi pesnika).
Ovim ti se odužujem dragi!
Taj će celov za sva ti života
Oblak sterat sa tvojega čela.
(Ode od njega).
A sad idem u svoja nebesa,
Da izberem volju najčistiju,
I ponesem ljubov k domovini:
Ulit' ću ih u grud Jelačiću,
Pa neka mu one dadu snagu
Da se održi na tom klizkom putu,
I zasluži hvalu kod naroda.
(Ode na brdo i digne se u nebo. Muzika. Kad ovoga nestane prene).
PESNIK (i ustane):
Jesam li ja onaj isti čovek,
Koi bijah pre neg što tu usnuh?
Ne, doista!... kao da mi krila
Pridenuše za mlada ramena!
Grudi mi se razširiše puste...
Sav bih svijet u njima smestio!...
A u duhu prosu mi se snaga,
Kakva moga ovaj svet stvoriti!
Moje oko u nebo prozire...
S budućnosti koprene nestade...
A srdce mi vrže strah u lance...
Znam što treba, vidim kako valja...
Pripravan sam mreti za istinu...
Pa te strave u svijetu nema,
Koja će mi srdce uplašiti!
Čuj narode! daj zastavu svoju
Svom pesniku, pa budi bez brige.
U njegovim viće se rukama
Uvek slavna, uvek poštovana.
(Stane pa pogleda na stranu).
Nad Zagrebom jasna sija svetlost...
(Sluša).
Mili glasi doleću mi slavlja...
(Misli se).
Šta to biva u glavnome gradu?
(Odvažno).
Idem i ja da se tamo nađem.
Pesnik valja da bude s narodom
I kad narod peva i kad plače!
GOMILA NARODA (dolazi sa trobojnim barjacima pevajući pesmu: „Ljubimo te naša diko!“ Orkestar im pomaže. Pevajući postave se oko pesnika kad svrše prvu strovu vikne jedan izmeđ njih):
Živio ban Jelačić! Živio!
SVI:
Živio! Živio! Živio!
(Zavesa padne).
PROMENA
Snežna šuma. Jutro.
UČITELj sa decom, STARAC, više muških i ženskih osoba
seljački čisto obučeni. Zvono se čuje u daljini.
UČITELj:
Stante deco! Preko Slemena prevaliti nije baš najlakši posao. Da se malo odmorimo. A valja i jutrenju molitvu da odčitamo.
Svi stanu, skinu kape i u sebi se Bogu mole. Zvono prestane.
UČITELj:
Hvala Bogu. Hoće da bude već dvadeset godina, kad smo ono išln na inštalaciju. Jelačića bana.
(K starcu)
Ti si onda dakako bio krepak muž, a sad si pobelio kao ovca.
STARAC:
I ti si se na gore promenio. Godine sve obaraju.
UČITELj:
Samo ne pravu zaslugu.
(K jednom od ljudi)
Ti si onda bio mlad lep dečko. Baš si tvoju Janju omužio.
(K detetu)
A tebe nije još ni bilo na svetu. No! (k starcu) sećaš li se na onoga pesnika, i što nam onda reče?
STARAC:
Kao danas da sam ga čuo.
UČITELj:
I sve je pogodio. Jelačiću se diže danas spomenik, jer je postao slikom svoga naroda i vremena i nosijocem jedne velike ideje.
STARAC:
Ono prvo razumem, a ovo drugo ne razumem.
UČITELj:
Čujte da vam kažem. Kad su u staro vreme bili ljudi razdeljeni, te jedni biše gospodari, a drugi robovi, onda ustane u jednom malom narodu Jevrejskom muž, koi rekne: „Svi su ljudi braća i jednaki.“ Vidiš to je ideja: a nosioc te ideje jest onaj muž, u kom je svet posle Boga poznao.
STARAC:
A ha, sad znam.
UČITELj:
Tako je kasnije u drugom malom narodu t. j. ne malom, jer je narod veliki, ali se onda nisu svi njegovi delovi za jedan narod držali... U malom dakle narodu u Saksoniji ustao je drugi muž i poviče: „Sve su vere ravne.“
STARAC:
Ta misao, to je ideja, i taj muž je nosioc te ideje, je li?
UČITELj:
Dakako. Sad. čujte. Jugoslavjanski je narod veliki, ali ima više djelova, pak žali Bog ovi delovi nisu do naših dana ni znali svaki za sve, nego su stajali kao male hrpe svaki za sebe.
MUŽ:
To je žalosno bilo. A je li sada barem drugačije.
UČITELj:
Sad ide na bolje. I doći će vreme, da će svi Slaveni na jugu za jedan narod držani biti. Ali onda je tako bilo. U vreme kad je Jelačić banom postao, rodi se u malom narodu Srboko-Hrvatskom u trojednoj kraljevini, rekoh malom, jer stajaše, kao mala hrpa za sebe, misao: „Da su svi narodi jednaki.“ Za nosioca te ideje pozva narod Jelačića bana, i za to sam rekao, da je on nosioc jedne velike ideje.
STARAC:
Sad po svemu shvaćam. To je on dakle stao u red velikih muževa!
UČITELj:
Dakako. I zato ima trojednica podpuno razloga ime njegovo slaviti, i imenu mu spomenik dizati; a mi slaveći njega, slavimo svoj narod.
MUŽ:
Ali još nisu svi narodi jednaki.
UČITELj:
Ej moj brate, take ideje trebaju mnogo vremena, da se sasvim izvedu. Još nisu ni svi ljudi svuda ravni i slobodni; žali Bože, još ima na svetu robova. Pak ni svuda ne priznaju jednaku svetinju vere. I dan danas ima zemalja, gde ljude radi vere ubijaju i muče.
STARAC:
I ne može drugačije biti. Ta ni drvo u ovoj gori ne može se na jedan mah poseći.
UČITELj:
Ide to lagano: ali ide unapred. Kakva čuda nije do sad u tom već bilo. Najsilniji carevi napisaše na svoju zastavu „Narodnost!" Narodnost ima svoja sveta prava. Sjediniše se naroda delovi, koi su se kroz vekove mrzili i gonili. A narodnost dobija sve više priznanja i prava. (Čuje se glas topa).
MUŽ:
Čuje se top! Hajdemo brže. U Zagrebu već počinju slavu Jelačića bana. Kad je tako, idem mu i ja u slavu jednu odpevati, jer ko neće u slavu naroda svoga svoj glas pustiti!
UČITELj:
Hajdemo da vidimo jednu od najlepših slava našega naroda.
(Odu).
PROMENA
(Zagreb, monumenat Jelačića bana. Narod skupljen. Muzika svira marš Jelačićev).
NAROD (peva uz muziku):
Jasna zvezdo naših dana
Čuj naroda glas zahvalna!
Jelačiću naša diko,
Naroda nam sjajna sliko!
Tobom stara pade tmina,
Tobom sijnu domovina.
S tobom narod posta svoj!
Slava ti junače!
Oprosti se nezgoda,
Slava! Slava!
S tobom slavni poče boj,
Slava ti rođače,
Za slobodu naroda.
Slava!
Mi ćemo te vek hvaliti,
Ime tvoje slaviti.
Hajd’mo braćo veru dati
Slavnom banu svom,
Da ćemo se žrtvovati
Za svoj rod i dom.
SVI:
Slava ! Slava! Živio! Živio!
(U taj par otvori se više u dnu oblak, te se ukaže u visini tablo: Kralj Zvonimir i ban Zrinjski primaju dolazećeg Jelačića bana. Sve osija magnetska svjetlost. Muzika svira Jelačićev marš).
(Zavesa se spusti.)
Prim.
Pri ovoj predstavi učestvovalo je 400 pevaca od različnih pevačkih društava na pozornici. Marš Jelačićev baš je naročito za tu svečanost komponovan. A orkeotar je podpomagala vojnička banda iza kulisa postavljena.