Валио се Апићеви Паја,
Валио се, дикице, Апићеви Паја:[1]
„Код толика газдашага мога
„Нисам кадар ни девојке наћи:
„Коју оћу, ону ми не даду; 5
„Коју не ћу, ону ми намећу;
„А ја јунак наметкиње не ћу:
„Наметкиња кућна разметкиња.
„Просио сам Пирошеву Мацу,
„Ал' се Маца на далеко баца, 10
„У Прњавор за Врбашка сина.
„Маца носи сукњу од паргала,
„И мараму жута газимира,
„И кецељу бела мушулина,
„И ципеле златом штиковане, 15
„Папучице црвене штиклице;
„А у оца нема ни дороца,
„У матере сукња од покровца,
„У сестрице нема ни сукњице,
„А у браца нема опанака, 20
„У снашрхце нема кецељице."
У пјевању свију пјесама од ове мјере додаје се
у Бачкој послије друге стопе дикице, и то, или овако пјевајући сваки стих по други пут, или одмах у почетку, н. п.
Валио се, днкице,
Валио се Апићеви Паја.
А од једнијех пјевачица слушао сам и овако:
Валио се, дико,
Валио се, дикице, Апићеви Паја и т. д.
Извор
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 644-645.
