Анђели благо дијеле

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Али грми, ал' се земља тресе?
Ал' удара море о брегове?
Ал' вјетрови у више планине?
Ал' пуцају на Задру топови?
Нити грми, нит се земља тресе,
Нит' удара море о брегове,
Ни вјетрови у више планине,
Ни пуцају на Задру топови,
Већ анђели благо дијељаху.
Састали се неколики свеци,
Сваком свецу исе учинише:
Светом Ђорђиј' љето и цвијеће,
Светом Илиј' облак и громове,
Пантелији велике вјетрове,
Светом Петру од небеса кључе,
Светом Нику по води бродове,
Ко се броди водом и ђемијом
Да спомиње Бога истинога,
Мила Бога и светог Николу,
Да им вазда на помоћи буде;
Аранђеле да прибира душе;
А Јовану кумство и братимство;
Светој госпи блаженој Марији,
Дадоше јој проклетог Тројана,
У коме се безакоње ради,
Да умири и закон постави.
Тако стаде за годину дана,
Док ево ти блажене Марије,
Она рида, сузе пролијева
Од очију низ бијело лице,
Својој браћи божју помоћ даје,
А браћа јој прихватише здравље,
А вели јој светитељ Илија:
»Сестро наша, блажена Маријо!
За што ридаш, сузе пролијеваш?
Је ли теби на дијелу криво?
Кад смо наше дијелили благо,
И теби смо исе учинили.«
Проговара блажена Марија:
»Браћо моја, божји угодници!
Кад сте наше дијелили благо
И мени сте исе учинили.
Није мени на дијелу криво,
Већ је мени за невољу љуту:
Скоро сам ја од Тројана града,
Тамошнога умирит не могу,
Ту не пази млађи старијега,
Но брат брата на мејдан зазива,
А кум кума зове на мешћему,
А брат секу не пази под секу,
Но милује под вијерну љубу,
А кум куму не пази под куму,
Но милује под вијерну љубу;
Не светкују свете неђељице.
И те бих ти јаде халалила,
Не моле се Богу истиноме,
Нег' од сребра Бога саковали,
Па се моле Богу сребрноме.
Већ што ћемо? моја браћо драга
Молићу се Богу истиноме,
Нека пусти од небеса муње,
Нек обори граде и бедеме,
Нек попали села и вароши,
Не би ли се Тројан сјетовао.«
Проговара светитељ Илија:
»Сестро наша, блажена Маријо!
Немој тако њима учинити,
Но ћемо се Богу замолити,
Да им дамо једно сјетовање,
Нек сн'јег па'не о Митрову дану,
Нека држи до Ђурђева дана,
Други снијег о Ђурђеву дану,
Нека држи до Митрова дана,
Нек никакво сјеме не усију,
Нек се б'јеле не појање овце,
Не би л' земља силу уломила,
Не би ли се народ сјетовао.«
То рекоше, тако и стекоше:
Снијег паде о Митрову дану,
Па он држа до Ђурђева дана,
Други паде о Ђурђеву дану,
Па он држа до Митрова дана;
Бијеле се не јањише овце,
Никакво се сјеме не усија.
Кад изађе годиница дана
И народ се врло напатио,
Ни тако се сјетоват не може.
У некога жита прељетнога,
У некога жита и сијена;
Преко мора лађе долазише
Те годину так'у претурише,
Пак све раде што су и радили.
Док ево ти свете блаженице,
Она рида, сузе пролијева,
Својој браћи божју помоћ даје
А браћа јој прихватише здравље,
Проговара светитељ Илија:
»Сестро наша, блажена Маријо!
За што ридаш, сузе пролијеваш?
Кад смо наше дијелили благо
И теби смо исе учинили,
Је ли теби на дијелу криво?«
Проговара блажена Марија:
»Браћо моја, божји угодници!
Није мени на дијелу криво,
Већ сам скоро од Тројана града.
Тројан ми се сјетоват не море,
Но све раде што су и радили;
Молићу се Богу истиноме,
Да им пусти од небеса муње,
Изобара граде и бедеме
И попали села и вароши.«
Проговара светитељ Илија:
»Сестро наша, блажена Маријо!
Да им друго с'јетовање дамо,
Да пошљемо проклете оспице,
Нек поморе и мило и драго,
Нек оставе старо и нејако,
Старо кашље, а нејако плаче,
Кад подрасту ђеца из бешике,
Не би ли се како с'јетовали,
Не бише ли закон прихватили.«
Што рекоше, оно и стекоше:
Бог им даде проклете оспице
У Тројану у краљеву граду,
Те морише три године дана,
Поморише и мило и драго,
Оставише старо и нејако,
Старо кашље а нејако плаче.
Кад малена ђеца узрастоше,
Нако раде ко су и радили,
Никако се сјетоват не могу.
Кад изашле три године дана,
Док ево ти блажене Марије,
Она рида, сузе пролијева
Од очију низ бијело лице,
Својој браћи божју помоћ даје
А браћа јој здравље прихватише.
Проговара светитељ Илија:
»Секо наша, блажена Маријо!
За што ридаш, сузе пролијеваш?
Кад смо наше дијелили благо
И теби смо исе учинили,
Је ли теби на дијелу криво?«
Проговара блажена Марија:
»Хвала вама, моја браћо драга!
Кад сте наше дијелили благо
И мени сте исе учинили,
Није мени на дијелу криво;
Но сам скоро од Тројана града,
Тројан ми се мамом помамио,
Никако се сјетоват не може;
Молићу се Богу истиноме,
Да Бог пушта од небеса муње,
Да саломи граде и бедеме,
Да попали села и вароши.«
Проговара светитељ Илија:
»Немој тако, мила секо моја!
Но да треће сјетовање дамо:
У Тројану код краљева двора,
Нека пукне зелено језеро,
А у њему несита аждаја,
Нека ждере момке и ђевојке,
Све на ноћцу по једну ђевојку,
А на јутро момка нежењена,
Не би л' мајке жалиле јединке,
Ја сестрице браћу нежењену,
Не би ли се како сјетовали.«
Што рекоше 'нако и стекоше:
Бог им даде зелено језеро,
Ниже града и краљева двора,
У језеру неситу аждају,
Она ждере момке и ђевојке,
Сваку ноћцу по једну ђевојку
А на јутро момка нежењена.
Тако реда за седам година,
Реда дође краљици госпођи,
У ње једна шћерца јединица,
Пак записка како кукавица,
Око врата саставила руке:
»Шћери моја, мој очињи виде!
У мајке си јединица била,
Како ће те мати пребољети?«
Ту плакаше три бијела дана,
Када данак четврти освану,
Паде госпа по меку душеку
И покрај ње шћерца јединица,
Плачући су санак успавале.
Сан уснила госпођа краљица
И на сан јој чо'ек долазио,
Овако је њојзи говорио:
»О госпођо, од Тројана града!
Довече ћеш шћерцу опремити,
Не спремај је ноћу, ни акшаму,
Но кад сване и огране сунце;
Овако ћеш цуру с'јетовати:
Како дође до воде језера,
Нек умије пребијело лице,
Па с' окрене сунцу на истоку,
Нек помене Бога истинога,
Не спомиње Бога сребрнога,
Па што њојзи Бог и срећа даде.«
Ода сна је на ноге скочила,
Па овако цури говорила:
»Хајде злато зелену језеру,
Како дођеш, ти умивај лице,
Окрени се сунцу на истоку,
Па спомени Бога истинога,
Не спомињи Бога сребрнога.«
Ту ђевојка халал заискала:
»Халали ми, моја мила мајко!
Што си мене мл'јеком задојила.«
Оде цура до воде језера,
Како води и језеру дође,
Умила се и Бога молила,
Пак посједе крај воде језера,
Док ево ти незнана јунака,
На зекану ко на горској вили
С парипа јој божју помоћ виче,
А ђевојка на ноге скочила,
Божју помоћ њему прихватила,
А прољева сузе низ образе.
Проговара јунак са зекана:
»Што је теби? лијепа ђевојко!
Шта ти чекаш код воде језера?«
Ђевојка му од истине каже,
Она мисли, он за то не знаде.
А кад зачу јунак на зекану,
Он одјаха у зелену траву.
Па са главе калпак укинуо
А ђевојци 'вако проговара:
»Примакни се, лијепа ђевојко!
Да наслоним главу на криоце,
Поишти ме у перчину млада”.
Примаче се лијепа ђевојка,
Она њега у перчину биште,
Овако је њему говорила:
»О! не спавај код воде језера,
Јазук ти је погинути младу.«
Док он заспа како јање лудо,
Заљуља се зелено језеро,
Док ево ти шаровите гује,
Па потеже момка и ђевојку,
А он скочи, ко да се помами,
Пак усједе на коња зекана,
Пружи цури обје своје руке,
Усједе је за се на зекана,
Па потеже копље коштаницу,
Те прибоде у језеру гују,
Све језеро крвљу обојио;
Праћека се до зекана гуја,
У прву га ногу ударила.
Кад он збоде у језеру гују,
Он одведе лијепу ђевојку,
До Тројана краљичину двору,
Све то гледа краљица госпођа,
Па му пружи од градова кључе,
Па он ода по бијелу граду,
Све говори светитељ Ђорђије:
»Послушајте, ђецо моја драга!
Не молите с' Богу сребрноме,
Но се мол'те Богу истиноме,
И пазите млађи старијега,
И кум кума како брата свога;
Не држите куме под љубовце,
Но пазите како своје мајке:
Не милујте секе под љубовце,
Но пазите како своје мајке,
И светкујте свету неђељицу
И остале у закону свеце;
Отвор'те ми пребијелу цркву.«
Он уљезе у бијелу цркву,
Па узима Бога сребрнога,
Па раскова и срму и злато
И исписа на икони лице;
Поклони се, па дарова цркву,
Па народу вако проговара;
»Ако ћете мене послушати,
Затворићу зелено језеро,
Погубити у језеру гују;
Ако ли ме послушат нећете,
Извешћу је у Тројана града,
И пуштати на четири стране,
Свијех би вас ашар учинила.«
Вас се народ земљи поклонио
И овако њему говорио:
»Богом, брате, незнан добар јунак
Смакни нама језеро и гују,
Вазда ћемо тебе послушати.«
И тадај су закон прихватили,
А светац се до језера врати,
Па језеро штапом прекрстио,
Затвори се зелено језеро,
Би ти реко, није га ни било.
Ту се светац гајип учинио
И он оде у небеско царство.