Анђелић Вук

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Анђелић Вук

Ја ти грми, ја т’ се земља тресе,
Ја т’ удара о брегове море,
Ја т’ пуцају на Задру топови?
Нити грми, нит’ се земља тресе,
Нит пуцају на Задру топови, 5
Него јечи Анђелићу Вуче,
Јер је Вуче мука допануо,
Девет годин' на једној постељи.
Од кости му месо опаднуло,
А кроз кости трава проникнула, 10
А кроз уста чемерика љута.
То се чудо на далеко чуло,
То зачуо протопоп Неђељко,
Па завика протопоп Неђељко:
„Дјецо моја, триста ђакончади, 15
Хајд' похи'те до Вукове куле
И донесте Анђелића Вука,
Да ја питам Анђелића Вука:
Шта је Вуче Богу згријешио,
Те је таке муке допануо.“ 20
У млађега поговора нема,
Већ скочише на ноге лагане,
Одлећеше до Вукове куле,
Донесоше Анђелића Вука
До бијела, славна манасаира, 25
Спустише га на земљицу црну,
Па га пита протопоп Неђељко:
„Казуј Вуче, жалосна ти мајка,
Шта си Вуче Богу згријешио,
Те си таке муке допануо?“ 30
„Господине протопоп Неђељко,
Кад ме питаш право да ти кажем:
Кад сам био момак на женидбу
Враг и ђаво не с ми даде миром,
Већ сам седам кума обљубио: 35
Три крштене а четир вјенчане
И три снаје прије браће своје;
Не шћах слушат’ оца ни матере,
Ни славити светитеља Ђорђа,
Већ нахраних хрте и огаре 40
И нахраних сиве соколове,
Па посједох дебела дората,
Па ја одох у лов у планину.
Лов ловио за неђељу дана,
Ниђе лова ни виђет не могох 45
А камо ли да бих уловио,
Па се срдит’ вратих низ планину.
Кад ја сиђох пољу у ширину,
Ту ја срстох једну невјестицу,
Она носи чедо пренејако, 50
И то чедо мушка глава била.
Враг и ђаво ни ту не да с миром,
Већ јој отех чедо пренејако,
Расјекох га на двоје на троје,
Па га бацим ртим’ н огарим’. 55
Та ме љуто друга кунијаше:
„Еј, нека те, Анђелићу Вуче,
Је да Бог да и догодило се,
Те ти тешке муке допануо!“
А ја за то хајем и не хајем, 60
Већ под собом поћерам дората,
Па га гоним пољем широкијем.
Није шала, о Ђурђеву дану!
Ведро бјеше па се наоблачи,
Из облака тиха киша паде, 65
Док изврну вјетар са сјевера.
Бога ми се обледише руке,
Смрзоше се на мени хаљине,
Ту сам јунак готов погинути
И још гоним под собом дората, 70
Док ја дођох славном манастиру.
Ни ту врази не дају ми с миром,
Већ прихватих наџак од челика,
Те ја обих манастиру врата
И уведох хрте и огаре 75
И за собом уведох дората
И ту ми је живот остануо;
Стадох тражит’ готовине блага,
Док ја нађох сандук од ћивота,
Ја помислих у њему, је благо, 80
Па подигох наџак од челика
И ја разбих сандук од ћивота;
Кад у њему не бијаше блага,
Већ бијаше света Неђељица
И код ње је света Петка била; 85
Света Петка косу чешљијаше
Неђељица мене кунијаше:
„Еј, нека те, Анђелићу Вуче,
Је да Бог да и догодило се,
Те ти тешке муке допануо! 90
Од кости ти месо отпадало,
А кроз кости трава проницала,
А кроз уста чемерика љута;
Земљица те не примила у се,
Већ ти земља кости истурила, 95
Бацила те у воду Марицу,
Марица те вода однијела,
Чак далеко, до латинске жупе,
Па те ондје крају истурила,
Те се ондје скаменио, Вуче, 100
И из тебе текла вода хладна.“
То изрече Анђелићу Вуче,
Па је теслим учинио душу,
А завика протопоп Неђељко:
„Дјецо моја триста ђакончади, 105
Хајд копајте Апђелића Вука!“
Ту скочише триста ђакончади,
Укопаше Анђелића Вука,
Кад на њега земљу натурише,
Одма га је земља истурила, 110
А кад виђе протопоп Неђељко
Он завика грлом бијелијем:
„Дјецо моја, триста ђакончади,
Бац’те Вука у воду Марицу!“
То зачуше триста ђакончади 115
И бацише Вука у Марицу;
Марица га вода истурила
На далеко до латинске жупе,
Па га онђе крају истурила,
Те се онђе скаменио Вуче, 120
Из њега је текла вода хладна.

Прибиљежила Српкиња Сарајка Ј.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Босанска вила, година I, број 1, Сарајево, 16. децембар 1885, стр. 8-9