Anđelić Vuk
Ja ti grmi, ja t’ se zemlja trese,
Ja t’ udara o bregove more,
Ja t’ pucaju na Zadru topovi?
Niti grmi, nit’ se zemlja trese,
Nit pucaju na Zadru topovi, 5
Nego ječi Anđeliću Vuče,
Jer je Vuče muka dopanuo,
Devet godin' na jednoj postelji.
Od kosti mu meso opadnulo,
A kroz kosti trava proniknula, 10
A kroz usta čemerika ljuta.
To se čudo na daleko čulo,
To začuo protopop Neđeljko,
Pa zavika protopop Neđeljko:
„Djeco moja, trista đakončadi, 15
Hajd' pohi'te do Vukove kule
I doneste Anđelića Vuka,
Da ja pitam Anđelića Vuka:
Šta je Vuče Bogu zgriješio,
Te je take muke dopanuo.“ 20
U mlađega pogovora nema,
Već skočiše na noge lagane,
Odlećeše do Vukove kule,
Donesoše Anđelića Vuka
Do bijela, slavna manasaira, 25
Spustiše ga na zemljicu crnu,
Pa ga pita protopop Neđeljko:
„Kazuj Vuče, žalosna ti majka,
Šta si Vuče Bogu zgriješio,
Te si take muke dopanuo?“ 30
„Gospodine protopop Neđeljko,
Kad me pitaš pravo da ti kažem:
Kad sam bio momak na ženidbu
Vrag i đavo ne s mi dade mirom,
Već sam sedam kuma obljubio: 35
Tri krštene a četir vjenčane
I tri snaje prije braće svoje;
Ne šćah slušat’ oca ni matere,
Ni slaviti svetitelja Đorđa,
Već nahranih hrte i ogare 40
I nahranih sive sokolove,
Pa posjedoh debela dorata,
Pa ja odoh u lov u planinu.
Lov lovio za neđelju dana,
Niđe lova ni viđet ne mogoh 45
A kamo li da bih ulovio,
Pa se srdit’ vratih niz planinu.
Kad ja siđoh polju u širinu,
Tu ja srstoh jednu nevjesticu,
Ona nosi čedo prenejako, 50
I to čedo muška glava bila.
Vrag i đavo ni tu ne da s mirom,
Već joj oteh čedo prenejako,
Rasjekoh ga na dvoje na troje,
Pa ga bacim rtim’ n ogarim’. 55
Ta me ljuto druga kunijaše:
„Ej, neka te, Anđeliću Vuče,
Je da Bog da i dogodilo se,
Te ti teške muke dopanuo!“
A ja za to hajem i ne hajem, 60
Već pod sobom poćeram dorata,
Pa ga gonim poljem širokijem.
Nije šala, o Đurđevu danu!
Vedro bješe pa se naoblači,
Iz oblaka tiha kiša pade, 65
Dok izvrnu vjetar sa sjevera.
Boga mi se oblediše ruke,
Smrzoše se na meni haljine,
Tu sam junak gotov poginuti
I još gonim pod sobom dorata, 70
Dok ja dođoh slavnom manastiru.
Ni tu vrazi ne daju mi s mirom,
Već prihvatih nadžak od čelika,
Te ja obih manastiru vrata
I uvedoh hrte i ogare 75
I za sobom uvedoh dorata
I tu mi je život ostanuo;
Stadoh tražit’ gotovine blaga,
Dok ja nađoh sanduk od ćivota,
Ja pomislih u njemu, je blago, 80
Pa podigoh nadžak od čelika
I ja razbih sanduk od ćivota;
Kad u njemu ne bijaše blaga,
Već bijaše sveta Neđeljica
I kod nje je sveta Petka bila; 85
Sveta Petka kosu češljijaše
Neđeljica mene kunijaše:
„Ej, neka te, Anđeliću Vuče,
Je da Bog da i dogodilo se,
Te ti teške muke dopanuo! 90
Od kosti ti meso otpadalo,
A kroz kosti trava pronicala,
A kroz usta čemerika ljuta;
Zemljica te ne primila u se,
Već ti zemlja kosti isturila, 95
Bacila te u vodu Maricu,
Marica te voda odnijela,
Čak daleko, do latinske župe,
Pa te ondje kraju isturila,
Te se ondje skamenio, Vuče, 100
I iz tebe tekla voda hladna.“
To izreče Anđeliću Vuče,
Pa je teslim učinio dušu,
A zavika protopop Neđeljko:
„Djeco moja trista đakončadi, 105
Hajd kopajte Apđelića Vuka!“
Tu skočiše trista đakončadi,
Ukopaše Anđelića Vuka,
Kad na njega zemlju naturiše,
Odma ga je zemlja isturila, 110
A kad viđe protopop Neđeljko
On zavika grlom bijelijem:
„Djeco moja, trista đakončadi,
Bac’te Vuka u vodu Maricu!“
To začuše trista đakončadi 115
I baciše Vuka u Maricu;
Marica ga voda isturila
Na daleko do latinske župe,
Pa ga onđe kraju isturila,
Te se onđe skamenio Vuče, 120
Iz njega je tekla voda hladna.
Pribilježila Srpkinja Sarajka J.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
