Анђелија воду л’јева,
Над воду се наднијела,
Сама себи говорила:
"Мили Боже, л’јепа ти сам!
Још да су ми црне очи, 5
Црне очи и обрве,
Три бих града примамила;
Из три града три бећара[1],
И Ивана момка млада,
Који кује срмал-пуца[2]10
И на руке белензуке[3],
И на главу златну грану.
