Анђелина руже брала
Поврх града Дубровника,
Дивну киту накитила,
До Дунава доходила,
На Дунав се надзирала. 5
У води се огледала,
Сама собом бесједила:
"Фала Богу великоме!
"Дивна ли сам и румена!
"Још да имам црно око, 10
"Све бих Турке премамила
"И у граду Али-бега."
То зачуле бегу слуге,
Бегу право кажеваху;
Бего њима говораше: 15
"О Бога ви, вјерне слуге!
"Ви узмите мога мача,
"Уфатите младу мому,
"Мјерите јој косу с мачем;
"Ако буде дуж' од мача, 20
"Биће мене драга љуби;
"Ако буде супроћ мача.
"Биће мене мила снаха."
Слуге бега послушале,
И узеше остра мача, 25
И пођоше до Дунава,
Уфатише младу мому,
Измјерише косу с мачем,
Она бјеше дуж' од мача,
Бегу ј' у двор поведоше, 30
И узе је за љубовцу.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 352-353.
