Антица

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Антица
Писац: Иво Ћипико


Иво Ћипико.jpg

Антица


Прије но сам је лично упознао, из потанког причања сељака, у више махова, дознао сам за њезин начин живота. А сада, кад пловим службеним послом у малом чамцу прама „њезиноме шкољу”, како га

рибари називљу, по пучини, смежуралој и помодрелој од свјежега јутарњега сјеверца, долази ми старица чисто пред очи, и не могу никако да је из памети истиснем.

Из града преко мора донијеше је на оток још док је нејако дјетенце била, штоно реку: тек што је прогледала. Одгојила се у једној сиромашној, тежачкој кући и дуго као дијете мишљаше да су јој

родитељи, браћа и сестре она кућна чељад међу којима живљаше. Али кад за себе поче сазнавати, инстинктивно наслућиваше на себи туђу вољу, те поче сумњати, а бијаше начисто сама собом тек онда

кад је једном у завади неко разјарено дијете пријекорно назва „мулицом”. То сазнање не смути је ни најмање, не бијаше због тога наступио у њој никакав прелом: и послије тога кућна чељад пажаше

је као своје дијете, и њени осјећаји осташе исто као и прије. Али у тој кући не остаде дуго. Поочим је издржаваше док је за њу из града примао малу мјесечну потпору, а кад му је ускратише,

напути је на службу у селу код једнога имућнога сељака.

Овај одмах нађе посла цурици. Имао је доста својих земаља на шкољу што је био усред мора, неколико миља даље од обале. Тамо, на томе шкољу, одгајаше стоку, па новој унајмљеници повјери службу

чобанице. Тако се цурица настани на шкољу, усред мора, у једној потлеушици до развалина старога фратарскога манастира, откле се могло до морских хриди каменом хитити.

Господар је на шкољу, у доцима, гајио винограде, а уоколо њих расле су маслине, па је почешће долазио да обрађује и реди земљу. Долазило је на шкољ и друге чељади из села да припазе стоку и

мазге, пуштене пустопашице по шикарју. Уоколо, по ратима и у увалама, виђеваху се „рибарице” из којих излажаху на крај рибари да потежу мреже; а кад би у мору бјешњела олуја, туђи бродови, што

пловљаху по отвореној пучини, свратили би у пространу Велу увалу шкоља да се заклоне од вјетра и мора. Морнари пришли би на сухо и обдан тешко ходали по шкољу, све док би вријеме за одлазак

угодило.

Стога се цурица лако обикла на новом дому, па све ређе долажаше с господарем у село. А село је далеко двије уре хода од мора, иза високога брда, испод кршева, у заклоници од сјевера, откуд се

с противне стране преко поља тек назираше пучина.

Од утисака из дјетињства, из привидно једноличнога живота на шкољу, послије с насладом сјећаше се Антица једино дјетињих састанака. Језиво их је тражила по заклоњеним увалицама и свугдје гдје

је стигла кад је за стоком у пашу ишла; а примирила би се тек кад би нашла које младо чобанче на осами, жељно друштва као и она; сјела би уза њ и часом се с њим упознала. Плетући бјечве, дуго

би пјевала на сав глас, осмјехивала се чобанчету и гледала у зањихалу се пучину, а вјетар јој размиче косу и носи дјетињи глас у пусти простор. У љето, чобанче би, по обичају, па жалу голо

скакало и купало се. Тада, гледајући га, она би се изула, подигла скуте и загазила на плитко. Иза првих ријечи упознало би се њих двоје што се тек случајно на шкољу нађоше, па би по шкрапама и

хридима и у ситноме пијеску тражили шкољке и парали чупке, и, онако сирове и мокре, зубима хрскали и с морем их испијали. А послије, кад сунце јаче упали и голо чобанче тако прожиже да му кожу

на леђима пече, заклонили би се међу хриди, уживајући у благоме хладу на влажноме жалу,успружени ногама у море, а мокре главе им се тичу. И, онако испрани, осути посолицом, миришући на морску

свјежину, уз вјечито кркоћење валића, играли би се „мужа и жене”. А дотле би стока им над њима, испод жбунова, у присијенци пландовала. Тако дјетету пролажаху дани у непрекидној трзавици, да по

дану, гонећи стоку на пашу, нађе кога од мушкића од њене добе да се с њим прође у разговору; и најтеже јој бијаше кад би морала код куће остати под господаревом пажњом. Тих дана чисто је гинула

за слободом по пустоме шкољу. А кад би господар повратио се у село, хитро би од куће побјегла, гинући од чежње да кога нађе. И сваки настајни дан бјаше за њу о себи одјелит, и ношаше собом нову

трзавицу и уживање. У тим језивим жељама и свакидашњим сластима, кад је слободна била, хитро тецијаше вријеме, па се дијете, и не осјетивши то, наједном задјевојчи. Обикну вјетровима, тишини и

сунцу и, нашавши се здраво од порода, убрзо ојача.

Не бијаше јој но петнаест година кад се једном сама укрцау чамац и превезе на други крај. Нареди га лијепо као мушко, и пође у село. Уз шум затресених борових грана пење се узбрдицом, а око ње

све дише и живе простотом и прелијева се у свјетлости дана. Наврх брда, код црквице светог Николе, гледајући у свечево озбиљно лице, брадом нарешено, прекрсти се, па часом опочине. А прије но

ће закренути, обрне се још једанпут прама мору и пође даље.

Три дана провела је у селу, али мисао бијаше јој на шкољу. Никако да се већ разумије са сеоским момчићима. Једнога од њих, кога добро познаваше, на у луци ухвати усрдно за руку, како је чинила

на шкољу. Други то опазише, па се почеше ругати, вичући на вас глас: „Антица је нашла мужа!” Она их зачуђено погледа и пође у кућу. А кад се трећега дана враћала из тијесних сеоских улица,

нашавши се на отворену, чисто одахне: пожури да чим прво на брдо стигне. Ту, с висине, код бијеле црквице светог Николе, дуже гледа на свој шкољ — на Велу увалу, борову шуму и развалине старога

манастира, око чијих се зидина пење бршљан. Па када помисли да је тамо негдје ишчекује једно од њених чобанчића, пожури низбрдицом, једнако гледајући у свој шкољ што је непомично чека, окружен

разноликим бојама мора и неба.

Једног јесењег дана, пред подне, сједи на кршу над морем и гледа у немирну усколебану пучину. Ишла би да као и прије тражи друштва, но већ не може: сад је дјевојка, па јој се замјера. А и они,

њена млада чобанчад, одрастоше и оставише шкољ. Бог зна куд су! А други, што их замијенише, нијесу за њу, — премлади су. Сад ријетко када, с језивим страховањем, састане се погдјекад с којим

рибарем или морнарем, разговара с њима, али се не пушта у сиграње: види им у очима пожуду. А ипак чезне за њима: само да их гледа, да изблиза у разговору осјети њихов мушки дах...и пушта маха

мислима и снатрењу што је још Јаче поджиже.

Наједном претргне низ мисли: спази Марка гдје свом силом на веслима напреже се да ухвати другу увалицу. Чамац се хитро надиже и нагло пада. Марко свом снагом весла и сретно заокрене за рат;

доплови крају, искочи на земљу, и, средивши чамац, упути се путањицом прама девојци.

— Видио сам те с мора, а једва сам ухватио крај — рече јој кад стиже до ње, па настави: — Видиш, да смо удвоје, било би пуно лакше! — и, погледавши у њу, десно му око заигра као у разрока и

дође му јасније.

Дјевојка на први мах не одговори, већ се само осмјехну, а гледа упрто у пучину, као да тражи очима да успостави ток претргнутих мисли. Али он се не миче: стоји пред њом, висок је и погнут, а

руке је на пријед бацио.

Она увидје да треба нешто да рече:
— Брзо ће зима, рано су почели студени вјетројави се најпослије, не гледајући у њ.
— Зима ће, да! — једва дочека Марко. И, залишљен, надода: — Ово је прва што ће ме сама наћи...
— Биће јур година да ти је мајка умрла, а одонда те ријетко виђевам...
— Сам сам... а опет дошао бих, близу смо. Но некако теби није мило... .
— За послом сам.....
Уто с мора духне јачи удар вјетра и боље затресе жбуновима око њих.
— Да се заклонимо од вјетра! — рече Марко. Дјевојка послуша, сиђе с крша и зађе за њ. Марко се приближи к њој. Гледа је пред собом, а десно му је око све јасније: хтио би да јој нешто усрдно

рече, но не може да се накани. Она се чини невјешта и мирно чека. А море јаче у хриди удара, и из отворенога продора долази шум и разлијега се голим кршем; по пучини валови, стижући се, бијеле

се, па кад ударе у хриди од рата, прштећи пјенуше се, док они у увалици одмјерено котурају се прама крају и, враћајући се, са собом у море носе жало.

— Да, зима ће брзо доћи, па ћемо за ружних дана сами бити на шкољу, — прекиде мук Марко.
А Антица не одговара и неће да у њ гледа.
— Било би добро да нас зима заједно нађе, избаци он и не миче се. Види се да је одлучио да дочека њен одговор.
Али она не може да се одлучи, и засве да је он код ње, не може да се отме својим мислима.
Колико се пута зажелела човјека, колико је пута чезнула за толиким морнарима и рибарима које среташе по пустоме шкољу и с којима би се тако брзо упознала! Кад би разговарала с којим од њих,

колико је пута мислила на малу кућицу до мора, у њој наћи се с којима од њих, проживјети вијек, а те жеље још јаче осјетила би кад би морала да пригне главу под туђу заповијед, кад би морала да

слуша господара и преко своје воље.

Добро је осјећала да Марко за њом пристаје, опавила је његов поглед на себи, и његову завист кад би с другима разговарала. Али баш њега она је најмање тражила; лијепо је осјећала да јој је

свеједно хоће ли се с њим гдје срести. Да је онај потражи што је издалека... што се с њим упознала! Али, ко зна гдје је он сада!

А Марку је умрла мајка, сад је сам у кући, одмах у другој увалици; има и комад врта и бродицу и пар мрежа.
Док дјевојка премишља и каткад га погледа да забашури ток својих мисли, Марко постранце погледа у њену прикладну главу, мисли: како би лијепо било да приволи његовој вољи! Не треба тајити: она

одскаче својом приликом од свега што живи на шкољу, а и подаље: очи су јој бистре и прозирне као чисто море над бијелим жалом на плитку, а коса јој је тамна и на сунцу се прелијева, и лијепо је

уивичила здраво јој лице. Кад се наједном сунце помоли иза облака и захвати јој главу, помисли: „Лијепа је и јака је!”

— Што премишљаш? — упита је изнебуха.
— Ето — трже се дјевојка, — немаш криво, можда би нам обојици боље било!
— Па што се скањиваш? — живо прихвати Марко и ухвати је за руку. — Јаке су ти руке! — рече јој лакше. — Бићеш добра на послу...
— Чини ти се — прекиде га и маче се. Али он јој не пушта руке, но држећи је за њу, пође пред њом.
Око њих жаморе затресене гране, а с мора шум се разлијеже. Иду мирно напријед, никога не сретају, нити су коме на доглед.
Антица осјећа у својој дрхтај његове тешке нажуљане руке, па је нешто стеже у прсима: чини јој се да би јој лакше било кад би се насами нашла, лакше би могла да среди своје мисли.
— Идем кући, — вели му. — Може бити да је господар дошао.
— Видјели бисмо брод, одговори он, погледавши на море прама другоме крају, па надода: — Није оно његов брод што је у по пута од краја; његов се по једру познаје.
У разговору дјевојка истрже своју руку из његове и, мимоишавши га, одмаче од њега.
— Не браним ти да идеш... ма надам се... А мислим да се нећеш покајати.
— Збогом! — поздрави га дјевојка, причинивши се да је пречула његове пошљедње ријечи.
Послије тога дана, у сунцу, на вјетру, на киши, врзао се око ње. Непрестано је тражи, не пушта је с ока ни када је с другим у друштву. Устрпљиво чека, па, оставши с њом насами, причиња се

спокојан, и једнако је наговара љубазним ријечима.

Дјевојка се скањиваше: тешко јој наједном прекинути са својим дјевојачким навикама и заборавити на своја слободна познанства. Живјела би овако до смрти, и не би се ни с ким мијењала... Али

гдје су сада они што их се са слашћу сјећа? Оно чобанче што се најрадије с њом играло на жалу, одрасло, пошло је у свијет далеко, у Америку. Морнара из Леванта не виђа већ дуго... А почеше о

њој у селу што му драго зуцати; веле, пуно је с туђим свијетом милостива. А Марко увијек за њом пристаје, сам је у кући, а и она је сама. Биће своја, неће требати да слуша господареву вољу...

Па она увалица одмах испод куће... она се одлучи, — пристаде, и учини Марку по вољи.

Свршетком зиме укрца се с њиме у његову бродицу. Марко сам прихвата оба весла и отисне се од краја. Антица му хтједе помоћи, но он се успротиви, вели: „Сам ћу још данас!” Бродица јури крају,

вода што капље с весала одбљескује се у сунцу, пучина дршће у сјају, — а она се сневеселила; пригнула се на једну страну чамца и пустила руку да јој низ чамац нагне, прсти јој се топе у мору,

она и нехотице окуси неколико капи и осјети слану воду у устима. И замишљено гледа у морску дубину. Данас ће се у селу вјенчати.

— Помакни се ка сриједи! — рече јој Марко, спазивши да се бродица нагиње на страну.
Антица се трже из мисли и припомјести. Па се загледа у његове обилате и дуге руке што живо веслају прама крају, и, изнебуха, сјетивши се боље нечега што јој се отпрво по глави врзло, погледа у

отворену пучину.

Далеко од њих плови брод: жута једра са црвеним окрајком у врху једва се назиру у плаветноме простору, рекао би висе у ваздуху као самац лептир свилених крила над пустом, голом равницом.

Зурећи у даљину, дјевојка помисли да је то, може бити, брод на којему је он укрцан. Иако није била сигурна да је то тај брод, осјети у себи силну тугу, јачу од оне што би је осјетила кад би из

заклонице, за осванула лијепа времена иза олује, брод у отворену пучину кренуо и собом понио младића с којим се бјаше за кратко вријеме на шкољу упознала.

Из далека, из Леванта, бјаше он, најмилији јој, „старовирске” вјере, црномањаст, мрка погледа. Тешко је по суву ходао и био је некако замишљен. Увијек, кад би брод у заклоницу сврнуо, она би

се с њим састала. Искрцао би се на крај да узме врч воде, и с врчем у руци ходао би по шкољу цијели дан, — и враћао би се на брод. Изим неколико срдачних ријечи и њена љубазнога осмијеха, ништа

другога међу њима није било. Разговарајући, дошли би до њене колибе: дјевојка би га понудила чашу вина, нудећи га талијанским језиком, а он би се насмијао, попио и захвалио.

Пошљедњи пут се искрцао за јаке олује и дошао по навици с врчем по воду. Нашао је у путу, па се заклонише иза манастирских развалина. Гледајући на немирну, усколебану пучину, неко вријеме

стоје и ослушкују шум мора и хуку олује. Док вјетар хуји преко њихових глава, у заклоници је тишина; тек кад јачи удар вјетра насрне на гране других танких жбунова што у пукотинама

манастирскога зида расту, оне се повијају и пригибљу земљи, као да кога к себи маме а оно неколико борова—самаца уоколо непрекидно, једнолично жаморе својим јединственим звуком. Младић, наоко

замишљен, погледавши је, рече јој:

— Када се кући вратим, оженићу се.. .
Дјевојка га упитљиво погледа, а он, опазивши да га у буци олује није разумјела, приђе ближе к њој и јаче понови исте ријечи.
— А хоћеш ли исто по мору пловити?...
— Xoћy...
— И амо ћеш свратити? — хитро надометне и живо га у очи погледа. Погледи им се сукобише, и у њима затитра час среће и младићкога живота. Обгрлише се и, обгрљени, још дуго ослушкују јединствени

звук борова—самаца око старога манастира...

Сјутрадан, у сунцу, једри брод низ пучину прама непознатоме крају. Антица с врха шкоља за њим гледа: јача туга но игда у њој се јавља, и лијепо зна да је то ради њега. Како би сада полетјела

за њим! И каје се што га јуче није дуже код себе задржала, што се Марку лудо обећала и што се бојала да је Марко с њим не види! И у великој чежњи што је мори не налази утјеху но у нади да ће он

опет доћи.

Чамац приступи к обали. Девојка се диже, прва изиђе на крај и чека Марка док уреди бродицу. Па се упутише једно за другим уском шкрапавом стазом, журећи да чим прво у село стигну. Путем не

сретају чељади, а и уоколо све је мирно, само што из даљине у одмацима, до њих допире звека мотика копача винограда кад о крш ударе, а доље код мора, неко камен креше.

Иду узбрдицом, а у путу сретају морске борове—самце што одскачу од осталих дрвета својим живим зеленилом, и што, и на најмањи лахор, пуштају од себе једнолике јединствене звукове. Антица те

звукове толико пута ослушкиваше, па и сада, из навике, устави се испод једнога да одахне.

— Што си се сневеселила? — пита је Марко и ухвати је за руке да је к себи привуче.
— Пусти ме! — брани се Антица.
— Баш нећеш ме, док се год не вјенчамо... Ти хоћеш по закону; нека, ма ето, брзо ћеш ми бити жена! — и погледа је упорито својим разроким десним оком. Тај поглед учини јој се да је Марково

лице изобличио грђе но игда, па, погледавши на море прама шкољу, рече више себи но њему:

— Зар је било од овога потреба? Боље би било да смо на шкољу остали...
На врху брда, код цркве светога Николе, прекрстише се, па онда почеше ћутке силазити узбрдицом прама селу.
Пред кућама пролазе поред немоћних стараца што се сакупише прама сунцу да им оно огрије остинути живот. Они блесасто зуре очима у њих двоје, ништа им не говоре, већ их прате гледајући за њима

испод руке, док не замакоше. У селу их дочекаше школска дјеца, одмах сазнадоше о чем се ради, па, бучећи, прате их до господареве јој куће, гдје сватови чекају. Послије, кад се сватови и

заручница спремише, прате их све до цркве. Пролазе између сурих сеоских кућа, кроз тијесне, засјенуте улице, — а пред кућама блатно је, — ријетко када на тлеху сунце се покаже. У вратима стоје

жене, чекају, а друге с прозорчића испружише вратове између крњастих лонаца у којима цвијеће расте, и искривише вратове гледајући за њима. Познаници и пријатељи, јављајући им се, некако се

чудно осмехују. Пред црквом, иза голога дрвета заклоњен, блене у њих познати сеоски блека што је већ давно изгубио свијест о животу и не води бриге о љубави. Он би хтио за њима у цркву, но боји

се сеоске дјеце, па се крије.

У цркви најпрво уставише јој се очи на зраци сунца што пред прозором од свода трепери и ниже пада на слику светога Антона, а мисли никако да јој се среде: све јој и нехотице бјеже на шкољ, и

пред очима чисто јој сијева она бистра и јака свјетлост непрегледне пучине. Сада јој је несумњиво жао што се нашла овдје, што ће до часа бити све свршено!... При тој помисли, нешто унутарње

силно је потискује да побјегне, да се ослободи од наметнуте јој туђе воље, и чисто снебива се пред толиким свијетом, и чуди се како је могла да остави свој шкољ. Па онда хоће силом да се брани

од мисли што на њу налијетају, али залуду: дође јој на памет онај мрки морнар из Леванта — куд је сада он, и је ли се оженио? Па онда оно чобанче с којим се најрадије играла на жалу, и мио

утисак оних топлих љетњих дана, и пуста, страсна и пожудна снатрења, и све увалице свијетлога шкоља... И, осјетивши то у себи, часом сласт заструји њеним младим животом... Али у најљепши час

претрже своје мисли и настоји да себе савлада. Силом хоће да подвргне своју слободну вољу, у овоме одлучноме часу, навици; сазива у помоћ све оно што је чула о тежини и светости брака, али

никако не може да се снађе. А кад погледа око себе, у сакупљену дјецу и жене, чисто се засрами. И, онако застиђеној и сметеној, бесвјесно учини јој се да је ово данас ситно и смијешно, чисто

одвратно прама чистоћи осјећаја који јој толико пута избише у самоћи, испред простране пучине по којој лагано плови барка и носи у непознати крај онога морнара што га је она јуче, жедна, до

сита водом напојила...

Тако она, снатрећи и не могући у себи затајити своје прирођене осјећаје, одговара на жупникове упите, а кад крене из цркве, у очима једино собом понесе ванка ону зраку сунца што је треперила

пред прозором од свода и падала на слику светога Антона; — и док изиђе, бјеше јој лакше. До господареве куће преко села опет их прати гомила дјеце, па се од њих одбранише тек кад сватови у

образ им затворише врата од двора.

Обједујући, наоко су сви весели, а на задњу вино их поджига, па боцкају младу невјестицу и тада се и она смије... На одласку, господар им нуди живо да узјашу; они захваљују, веле, могу и

пјешке, неће никоме да сметају.

Преко села опет гомила дјеце за њима пристаје, и жене с прозорчића испружају дуге, наборане вратове. На вас глас јављају се и радују им се! Најпослије, кад изиђоше из села, сватови се љубазно

опраштају с њима, препоручују им у задњу мир и љубав, и једнако се осмјејкују, као да знаду да су то ствари за које не треба препорука. Сви се весело враћају и преко села безразложно душе се од

смијеха...

Њих двоје сами часом загледавају се, па прослиједе путем; он, разигран вином и близином њене младости, сада сигуран, пожудно гледа у њу као у своје неограничено, законито власништво, но она не

може да издржи његова погледа: особито јој смета оно разроко десно око у коме се нешто све то јаче блијешти, у чему она види његову мушку пожуду.

Код бијеле црквице светог Николе, на врху, окренути прам мору, чаом одахнуше.
— Све се лијепо свршило, видиш! — говори јој он већ неколико пута. — А ти си се плашила. Ха, сад си већ моја!... Нема већ разлога да се отимаш. . жено моја! — и, говорећи, вуче је к себи.
Антица се чуди његову заносу: она га познаје као млакоњу. Испрвице брани се, а послије не може да му одоли: данас у цркви добио је на њу право, и пушта да је милује. Но он, поступице милујући

је, све јаче гори од пожуде, и нехотимице зближи се, да му осјети мушку вољу, и шапће јој:

— Заклонимо се у ограду! — и, звјерајући очима, тражи уоколо згодно мјесто. Она се одлучно брани. Онда се он смисли: — 'Ајдемо, — вели јој, — пожуримо да чим прво кући стигнемо! 'Ајде, жено

моја!

Диже је за руку и низбрдицом вуче за собом. Кад стигоше к мору, у хитњи укрцаше се у чамац и возе прама шкољу.
— Боље упри ! Мислио сам да си јача, — вели јој као у шали, па часом надода озбиљније: — Мислиш да ћу те штједети као јутрос?... Не знаш колико си ми досада јада задала!
Бродица пристаде уз згодан шкољић; обоје искочи на крај; она га чека док бродицу нареди, па онда путањом пожуре прама кући. Антица познаје ову увалицу, чије су кршевите стране наријетко

обрасле игластим жбуновима, из чијих се огранака цједи мирисава смола, и између њих вире суре стијене све до влажнога жала што се блијешти на плитку. Толико пута ту је до мора седјела на томе

испраноме пијеску, презајући да јој вал, јурећи, не захвати ноге испружене прама мору; дуго би гледала какосе валови натискују, и, пјенушајући се, ударају о хриди, и у пусти простор, уз крику

галебова, пуштају тугаљиве гласове. Тада би пожељела да се настани у кућици, повише увале и свом душом чезнула би за својим знанцима из младости. Али сада, у друштву с њим, не осјети ни слатке

туге, ни сласти у животу, и није се могла подати бесвјесноме снатрењу ни усрдноме познанству са засјенутом увалицом. Кад приспјеше на мјесто, Марко униђе у кућу, а она застаде и сједе на суви

трупић испред врата.

Марко у кући постави на сто јело и вино што бјеше дохранио за вечеру; постави уредно јастуке, и, погледавши још једном на сређену постељу, јави јој се с кућнога прага.
— Пусти ме! — одговори му она преко воље и не диже се.
— Уђи у кућу, све је приправно! — говори јој он.
— Пусти ме... — понавља Антица, кад се он с прага маче да је за руку ухвати.
— Ти се још отимаш? Што ти је? Не бјеше се удавати... Знала си што те чека!
— Удају се и друге! — рече она као за се. —Тако је у свијету... Ма пусти ме још мало овако!
Марко се збије до ње на трупић и не пушта јој руку из своје, већ је јаче стиска.
Тако часом ћутке сједе. А зимњи сутон већ је пао и на само море. С једне стране суре боје прекоморских брдина поступно губе се у сивоме мраку, а, с друге стране, пуста непрегледна пучина,

неодређена, дрхтећи у живоме шуму, пропада у зимњу ноћ. Још мало, и ноћ савладаће све уоколо; у њену мраку изгубиће се и шкољ, и кућа, и они усред упала потамњела мора.

Антица осјећа ноћ и њене шапатљиве гласове, осјећа његову тешку руку, топлину живота му, врућ задах из уста и мушку вољу, али никако не може, ма да се сили, да се за њ загрије: једнако јој

други познаници пред очи долазе; и како се ноћ спушта и захваћа и највеће висове, онако и она све јаче осјећа своју немоћ: чисто увиђа своју несрећу — и прегара се...

— 'Ајдемо! — рече јој Марко наједном, питомије но игда .
— Пусти још мало! — замолила га и бесвјесно из његове истрже своју руку.
— 'Ајдемо! — повика он изнебуха. — Или не знаш да си ми жена?! Не знаш колико сам се гризао у себи тебе ради!... Зар још мислиш на друге?
Пa се диже и, вукући је, потисне је у кућу — и за собом затвори врата.
Иза тога, с дана у дан Антица све грђе осјeћa тежину брака, и увиђа све јасније да се преварила; кајући се, криви саму себе: није слушала своје воље, већ је узела човјека, јер то и друге

сеоске дјевојке раде, — и тако је сагријешила проти самој себи... А нарав њена била је противна томе, и тражила је чим већу, урођену слободу; сада, када већ није на вријеме, знаде боље да је

цијени; сада јој се сама из душе јавља: никоме стално не припасти, нити се на кога у животу заувијек ослонити, већ слободно живјети на своме пустоме шкољу! Та је мисао још јаче захваћа, а чисто

на махове од ње изгара кад гледа морнаре и рибаре што на шкољ свраћају. Сада не може као прво с њима се забавити, разговарати и при раду им помоћи.

А кад изнебуха једнога дана дође онај морнар из Леванта, што јој бјаше милији од других, заборави на се и на свога човјека: нуди га млијеком и сиром, и поји га вином, и пусти се с њим у

разговор. Из разговора дознаде да се оженио и да ће осле рјеђе на море ићи. Осјети пред њим насами сву одавна потајену женску вољу: ко зна хоће ли га већ икада видети? Та је држи приковану на

мјесту, и никако да јој се отме..... А он је гледа и, угледавши у њеним очима сјај раздрагана живота и чежње, осмјехне се на њу оним ријетким његовим осмијехом. Тај осмијех с његова мркога лица

сине у њеним очима, и очи им се сукобише и споразумјеше, изражавајући чежњу и срећу, и осјетише се обгрљени као и оно негда, првога пута...

У разговору затече их Марко; узврпољио се око њих и зове је на страну. А кад је морнар пошао, а она још гледа за њим и с мјеста се не миче, љути се и пријети јој; у срџби оно разроко десно око

чисто сијева, и он виче на вас глас:

— Ја сам ти сам сада господар... Доста сам ради тебе трпио!
Осле он јој помњивије за стопама иде. А Антица у кући, у врту, у пољу врши свакидашње послове, и тиме хоће да утуче успомене на прошли живот; увече пак приправи вечеру да дочека Марка, јер он

погдјекад цијелога дана избива из куће: иде ловити рибе по пустим ратима, па што улови носи у село на продају. Њу само у пријекој потреби собом води; очито жели да се не миче од куће, мисли: то

и јесте за поштену жену! За рђава времена крпи мреже. Тада му и она помаже и цијели дан код њега сједи. Чак тих дана не допушта јој ни оне двије козе извести у пашу, што јој служе за лијепу

излику да се по шкољу прође: нека гладују, само да му је она на очима! А њој је досадно код њега; задиркива је и кињи, и ништа је не занима његово: ни живот, ни разговор. Испрвице се ради тога

изиједала и силила се да буде мирна, али с временом увиди да је све залуду, па јој се погдјекад учини да је лудо силом хтјети у себи сатрти своју бесвјесну просту вољу, — па напокон она је на

тај начин од непознате јој чељади и на свијет дошла! То је њено, а за туђу вољу, што јој се намеће откад за се зна, већ давно је замрзила.

Али се Марко не брине за њена унутрашња чуства; једнако је осорљив, а није се промијенио ни када му је почела дјецу рађати. А њој прво дијете, с плачем, собом донесе бригу и љубав за њ, и

Антица прионе уза своје чедо, све мање бринући се за Марка. А више се и не заноси, онолико као прво, у снатрењу. Кад остане сама код куће, а то је често, пошто посвршава свакидашње послове,

пође од куће доље у увалицу и сједи у заклоници. Ту, гледајући у отворену пучину, у пуноме дану, доји своје чедо и тако јој вријеме хитрије пролази, и задовољнија је.

Једнога поподнева, Марко с рибања око рата на шкољу поврати се раније но обично, па, не нашавши је код куће, озловољен, потражи је. Тако је у заклоници затече насами.
— Ти увијек дангубиш! — јави јој се осорљиво.
Она успрене, јер га није спазила но кад му је глас чула, па како је дојила дијете, инстинктивно скупи се да заклони дојке.
— Сада кријеш ту срамоту, а досле разблудила се, на по гола, прама сунцу! — пребаци јој, стојећи над њом.
— Храним своје дијете, —опази она.
— То можеш и дома... Поштена жена чува кућу... 'Ајде дома!
— Поћи ћу .
— Одмах! Нећу да те видим даље од куће... —Ухвати је за руку, па је хтједе потезати, но Антица се отима, а он се јаче напрегне да је подигне.
— Убићеш ми дијете! — повика она љутита, опазивши да се мали узнемирио и да, поплашен, у њу гледа. А кад оно заплаче, одлучно му се опре и, завапивши се у жбунове, не хтједе се с мјеста маћи.
— Нећеш да слушаш, а? —разљути се Марко.
— Није ни чудо, таква ће ти бити и мајка била! — И дода презриво: — Жена од жене, а срамота од срамоте! Ма ја ћу тебе научити!...
И извади из џепа од гаћа кутију жижица, прихвати уоколо нешто суварака, упали их и подметне у жбун гдје је Антица с дјететом лежала.
— Потјераће тебе огањ! — рече, задовољно смијући се кад видје да је жбун прихватио и да је пламен из њега почео да избија. Антица, увидјевши да се он не шали, нагло се диже, и, не рекавши му

ни ријечи, пожури прама кући.

С годинама Марко је све окоситији. Народило се дјеце, а с њом дошла и сиромаштина у кућу. Антица, забављена око њих, не може да му у раду помаже, али он се на то не осврће, но је једнако као и

прво запослује, а кад му радњу не доврши, окоша се на њу и, у срџби, туче је.

— Благо ти се теби! — потужи се Антица најамници првашњега господара, кад се с њом једнога поподнева састала код мора. — Барем си мирна, а ја сам права мученица... Горчи ми је живот но што је

ово море...И јутрос...ма што да на се пљујем?!...Е,да ми није ради дјеце!

Тако у бризи, невољи и немиру пролази им живот. Ниједно није задовољно, а живе заједно, јер су на то навикли, и не може друкчије да буде. Он се јед нако мучи да их све прехрани, и нема у њу

вјере, а она, ради дјеце, трпи његову жестоку и загрижљиву ћуд.

Једне љетње ноћи, а већ се бјаше троје дјеце народило, устаде Марко прво сванућа. Пође к отвореноме прозорчићу и гледа на море.
— Не знам, вели сам себи — свиће ли или је мјесец помолио! и стаде размишљати. Најпослије, смисливши се, вели: — Биће да је мјесец помолио, — и још дремљив стоји неко вријеме, прислоњен на

прозорчићу. Унеке успрене и опет сам собом говори: — Ево звијезде трепере, ено брод стоји усред мора као закован, нема ћуха од вјетра, тишина је као у леду.

— Устани! — одмаче се изнебуха од прозорчића и пође прама кревету.'— Устани! — Па нађе жижицу и ужге малу лампу. Слаба свјетлост по кући шкиљи, а пред прозорчићем губи се у свитању љетњега

дана. Пада и на велики кревет што запрема читаву половицу ниске собице. Осјетивши свјетлост, жена се у кревету протегне сањива и рече:

— Што ти је ноћас? Кад ти не можеш спавати, онда ни другоме не даш да спава! — и обрне се на другу страну.
— Устани! Да си друга жена, била би то досада учинила! — наставља Марко и стоји над њом.
— А што ћу ти?
— Ништа, ма воља ме је да устанеш! — и стаде је потезати с постеље.
Уто се дјеца почну помијешати по кревету, а оно из зипке заплаче. Жена устаде из кревета, прекрсти се, дохвати одијело и лијено се облачи. Дијете из зипке боље плаче. Пође да га смири. Марко

поврати се к прозорчићу. У ниску собицу споља навире чисти, стежи ваздух и помало осваја је љетњим, сивим, свијетлим свићањем и носи собом са шкоља и с мора шапатљиве, бистре гласове летње зоре.

— Нађи ми мараму! — изнебуха окрете се од прозорчића Марко и прекиде женину гласну молитву.
Она ћути.
— Ти хоћеш насилу да те тучем...
Антица опет прихвати молити и убрза пошљедњим „Оченашем ”, а дијете из зипке неће никако да се смири. Свршивши молитву, рече му:
— Чекај да надојим дијете! — и пође прама зипци.
— Ти хоћеш насилу да те тучем? — понови он љутито и залети се на њу.
— Удри, ниси одавна! — пркошљиво, стријељајући га очима, окрете се она прама њему.
Марко је шчепи за главу и потегне к себи, па је вуче према сандуку. Она се отима, но он је шчепи за врат јаче и, тетурајући с њоме, нагна је на сандук.
— Ту је! Наћи ћеш је у сандуку, — говорио јој подмуклим гласом од срџбе. — Чекаш да одем, да се можеш скитати по шкољу, а? Нађи ми мараму!
А дијете у зипци кричи на вас глас. — Жена послуша, отвори сандук, и, пребирући по њему, осећа над собом његов дах. Најпослије нађе је. Затвори сандух, стави мараму на поклопац и пође прама

зипци.

Марко узе мараму, пође к орману у зиду, узе из њега скленицу и комад круха, и то замота у њу. С прага, прво но ће да изиђе, запријети јој:
— Да се не макнеш од куће!
Марко оде на море; оно двоје јаче дјеце с прага гледа за њим, па, док замаче, изиђу пред кућу да се играју у пуној свјетлости дана. Антица у кући доји своје чедо, мири га и успављује. Кад га

је успавала, изиђе пред кућу да опере робу. Повуче се у хлад, прама дјеци, да су јој на догледу. Радећи снатри, и тако јој вријеме брже пролази....

Давно је већ на шкољу, и увијек овај исти начин живота. Заправо рећи, она друго не би ни тражила да није везана уз човјека који јој не да нигда мира и држи је под својим јармом. А у свему је

сама узрочна, и та је мисао највише изиједа... Згријешила је проти својој вољи, па треба да изврши покору. А сто пута упитала је саму себе: како се могло то догодити кад нигда, ни у највећој

самоћи на шкољу није га пожељела?

И радећи премишља, а по пучини бродови, уз пријатан лахор, једва миле, но не свраћају у Велу увалу. Пролазе и собом носе њене другове из дјетињства и младости... Ко зна гдје је сада онај мрки

морнар из Леванта, с оним првим осмијехом што јој се у мождане усјекао и гледа га пред собом као искру кад у тами сине! — Оженио се! Ко зна хоће ли већ игда на шкољ свраћати? А што ради оно

младо чобанче што се с њим иза купања, у заклоници, на испрану жалу испружена, с ногама у мору, сиграла „мужа и жене?” Чула је у селу да пише да му је у Америци добро, но свеједно да жуди

повратити се. Поздравља све који за њ упитају и пита је ли још обилат лов срдијела око рата шкоља. За њу не пита! Ко зна зна ли да се удала за Марка!...

А бродови по пучини, уз пријатан лахор, једва миле, а не свраћају. — Простирући Маркову робу да се осуши, Антица погледа у једра им, па, прострвши је, униђе у кућу. Заложи се крухом и

млијеком, и, узевши из зипке чедо, изиђе из куће и крене узбрдицом ка врху шкоља. Оно двоје дјеце што се пред кућом игра пожури за њом.

На највишој равници устави се и сједе под стари, посрнуо морски бор што одавна пркоси времену и чије гране, свинуте од удара вјетра, окупљају се од стране затишја.
Сједећи под њим, доји своје чедо, а како је уоколо тишина, лијепо се чује лакомо дјетиње сисање. Јутарњи лахор престао је, па лађе по пучини чекају свјежи маестрал да духне да их напријед

потјера, а око рата рибарице страже рибу, док с краја рибари, опасани дебелим конопом, с натегом потежу мреже. На ономе крајноме рату, што је на догледу, сигурно и Марко с друштвом потеже. Да

га се не боји, сишла би доље к рибарима, помогла би им и разговарала би. Још се осећа јака и пуна живота: ужива у своме здрављу, разлетјела би се по шкољу, али која корист кад је самоћа убија?!

А како би лијепо било да је само своја и слободна, да може ићи гдје је воља! Пожурила би доље к њима, и сигурно међу њима нашла би некога с пријиним осмијехом, и умирила би се... Па онда би

помогла уморном друштву потезати мреже, гледала би у њихове тешке руке, у топли зној, и осјетила би оно њихова, мушкога, што у животу носе.

Колико људи она познаваше што на шкољ свраћaxy забринути, у најжешћему кријесу, да воде потраже; уоколо све гори, воњ просушене смоле из борова јако одјелито се осјећа, а жало и стијење пеку,

из њих врућина удара и заслепљује очи, жеже, а она им пружа врч хладне воде да жеђу загасе. Пију, а она чисто ужива слушајући како лакомо срчу... „Хвала!” веле јој, кад би се сити напили. Па

онда би им се очи сукобиле и пријазан осмијех јавио, као да се одавно познају. И малдане сваки дан неко дође и пође, а први се враћају, и све тако...

Свега тога могла је да се наужива да је слушала свој сопствени животни нагон, једини што јој је био вјеран, да се није обазирала на свијет и његове навике: зар да свијет боље од ње саме

познаје њену вољу?

Тако дуго стоји и забавља се са својим мислима, а што би од ње било да њих нема?... Дјеца се око ње весело играју, а уто и маестрал јавља се; поступно пучина је набранија, живља, модрија, а

свјежи лахор, као дах живота, у омари долази јој у сусрет; лађе се на пучини крећу, а у гранама старога бора замећу се меки звукови...

Маестрал носи собом свјежину, живот, и она осјети у себи животну сласт: хтјела би пожурити доље к рибарима, али се боји свога човјека, — њега се боји, који јој младост и живот заробио, а ништа

јој за то у замјену није дао...

Пред сутон сједи Антица пред кућом и ишчекује Марка. Чуди се што га још нема, па гледа преко мора у стазу преко брда, надајући се да ће се из села помолити. Чека га већ дуго, а нема га.

Стрепи, јер онамо далеко, преко мора, у недогледном простору, гомилају се облаци; натискују се, као да из морских дубина долазе. Прво времена утишао је маестрал и настала потпуна тишина. Овај

подмукли тајац у љетњему дану не слути на добро.

Антица чека, и немирна је кад сунчеве свјетлости нестаде за облаком. С оне стране отворена пучина измијени намах своје обличје, а противна страна још се одразује свијетлом ведрином. Још неко

вријеме трепери та свјетлост, па се поступце гаси, и облаци: освајају комад по комад ведрине, као да је прождиру.Убрзо, море и земља изједначише се у оловастој сивој боји, једнакој као што је

стијење прекоморских голети. Марка још нема, а невјера очиглеце пријети; наслућени хладни западњак наједном јако духне, море се најежи и јаче помодри, и силни шум затутњи из даљега у простору.

Антица у бризи разгледа пучину, па кад угледа на мору чамац, наслути у часу да је Марков; затвори нагло врата од куће и побрза ка увалици. За њом потркају оно двоје дјеце, те све троје хитро

дође на жало. А олуја на мору већ је захватила мах. Антица упиљи: поглед у нападнути чамац, али већ ништа не разабире, само јој се у ушима ори шум олује...

Чамац, силом гоњен, јури према шкољу, напире се да ухвати прву увалицу, али вјетар је жесток, гони га доњему крају шкоља Антица изнебушила се, не зна што ће. Очи су јој упрте у чамац, трза се,

примиче се к мору да боље види и опет се одмиче; најпослије пожури шкрапавом путањом крајем мора прама доњему дијелу шкоља, нека је ближе чамцу. Уто неколико чобана и тежака, што су били

раштркани по шкољу, угледавши је саму, а наслућујући несрећу, пожуре к њој. Сви упрто гледају у чамац и један за другим прате узастопце Антицу. .

— Гледајте како вјетар мота једром.... Растргнуће их! — опази млади рибар из друштва.
— Луда, што их не спусти!..... Што ће му једро? рече као за себе стари рибар што је ходио одмах иза Антице.
— Марко, Марко! — на гласове одазове се Антица, и пожури, као да може своме човјеку у помоћ притећи.
Али олуја не попушта: небо се натуштило, рекао би сад ће пљусак ударити, а једва неколико крупних капи пространце шиба их у лице. А сијева са свих страна; чамац очиглеце не може да ухвати

краја.

— Ено му је растргла једро! — повика на вас глас млади рибар, звјерајући живо очима у правцу нападнутога чамца, и настави: — Гледај, сад га вјетар по вољи носи! Биће да му и крмило већ не

служи!

Антица, гоњена језивим страховањем и црном слутњом коју олуја повећава, иде напријед, но доспјевши на крајњи рат школа, нема куд даље, — устави се; вјетар је удара са свих страна и замеће се с

лаганим јој одијелом; двоје дјеце чврсто је држе за скут, а уоколо ње окупило се друштво. Свима се на липу види зебња и брига, сви су прожети једном мишљу: наслућују несрећу и већ је очима

гледају.

— Гледај, ено ми се сад учини, Марко има весло уруци
— Одапире се свом снагом... но није могуће, силан је вјетар.... .
— Марко, Марко! — кроза сузе виче Антица, угледавши свога човјека у чамцу гологлава, раскострушене косе, како одмиче од шкоља и жури у отворену побјешњелу пучину. Али њен глас и јаук дјеце

носи вјетар далеко у натуштени простор и губи се у шуму олује. А неће да пада пљусак, да убије вјетар и море!

— Зло је! Олуја носи прама Пропаду, — пријегорно рече у вјетар стари рибар. И сутон је данас ранији, чамац у њему изгубио се, а олуја не попушта. Већ сви виде несрећу, па се Античину плачу

придружише и двије жене из друштва.

Гледају у празан, потамнио простор, а у ушима ори се олуја, прелијета им преко главе и одзвања се силном хуком и ломљавом у боровој шуми у доцу. Чекају још неколико часова, а тада се јави

стари рибар.

— Није друге, 'ајдемо натраг, па док се мало слегне вријеме, поћи ћемо с лађом за њим...
— У руке божје! одазове се жена му. — Помолимо се! — и прва се прекрсти.
— 'Ајдемо прво ноћи!
Антица се не миче с мјеста: гледа у простор у правцу вјетра, али не види но запушицу и празну недогледну пучину.
— 'Ајдемо! — понови стари и ухвати је за руку. Враћају се истом путањом, а у путу хвата их мрак, и хвата се киша. Антица се погдјекад натраг обазре у ноћ; жене носе дјецу јој у наручју, а

једном бјеше и мјесец помолио, и прве зраке заиграше на немирној пучини. Пожуре да чим прво у Велу увалу стигну. Послије кише поче да ведри, а кад дођоше у увалу, нађоше је још зањихану: око

рата јој бучи море, но нема оне првашње силе, а мјесечева свијетла зеленкаста пруга из отворене пучине игра на валовима и допире све до на жало.

— Почекајмо још! — вели стари рибар.
— Ванка има још мртвога мора колико год хоћеш, — одврати млади друг му.
— Море вара...
Почекаше још неко вријеме док се валови око рата понешто смирише, па се укрцају у лађу на четири весла. Сви се укрцаше, само што остаде жена старога рибара, којој Антица остави на бризи оно

двоје дјеце и замоли је да погледа, док се она поврати, на онога што је у зипци остао.

Веслачи с натегом, што брже могу, веслај у правцем куд је чамац, гоњен олујом, јурио. Море је још усколебано, премда је вјетар пао, па лађа граби и љуља се на валовима, а мјесечева свјетлост

поиграва по пучини и, у одмацима, захваћа веслачеве главе. Још тутњи издалека, а по увалицама, враћајући се, валови са жала, бучећи, котрљају пијесак.

Жене и чобани моле, а веслачи се напиру да чим брже прођу поред крајњега рата од шкоља. Кад га минуше, прво но ће даље да веслају прама шкољићима, куд је чамац јурио, опочинуше; ослушкују и

разгледају уоколо, и, увјеривши се да се море стишава, а вјетар да је сасма попустио, кренуше даље.

Возе да дођу на доглед шкољићима. Први их назрије млади рибар; држећи у руци весло, исправи се.
— Ено —вели, — Пропада, ено Медвједа, а за њима су Близанци. Тек дахнуше насред мора, па пожурише прама њима. Већ је мјесец подалеко одскочио и ведрина освојила; свијетле, зеленкасте мјесечеве

пруге нестало је с пучине, — сад се његова свјетлост обилато унедоглед разлијева. А лађа одмиче; чују се замашаји веслача и покоја набачена ријеч из друштва.

Кад се лађа примаче Пропаду, жене умукоше посвема; још се чује само хитро ударање весала, а чим су ближе, језива их зебња у животу подилази, па жене и чобанчад тискају се ближе једно другоме.

Гледају шкољић Пропад: лежи као неман на мору, косе хридине надигле се над пучину, а испод њих море је тамније боје; избочите стијене свијетле се у мјесечини, а гудуре су у тами; врх му је сур,

одувијек го, само што између процијепа са оштрога стијења расте гдјекоји жбун, погнут од удара вјетра, а закржљао од морске посолице, испод чијег лишћа, при земљи, крије се оштра, сува трава. А

уоколо њега у мору осуле се мрке шкрапе, око којих одувијек кркоће море. Мало ниже, поред њега лежи Медвјед, а испод њих, кроз уски тјеснац, назиру се Близанци, једнаке величине, један до

другога, са уоколо сијасет шкрапа, — сури, голи, на ударцу вјетра, чије голети за олује топи море. Испред њих, као испред морске страхотиње, устави се лађа; чељад се до три пута прекрсти, и

стари рибар подиже с главе своју капу. Па опрезно примиче се лађа ка хридинама: чељад упрто гледа у дубину испод њих, а кад из гудура изненада што зацвили, јежња их подилази по свему животу. А

није ни чудо! Толико страхота чули су причати још из младости о овим школићима. Од кољена до кољена преносе се приче о сломљеним бродовима о ове суре хриди: овдје море напада своје жртве да их

уништи, прождре; а у одмацима, и за најбоље тишине, изненада вал пљусне о хриди, и морска птица, из тмице што се по гудурама од сунца крије, у дубокој ноћи јави се, као да нариче...

Дуго милећи по утишаној пучини, плове уоколо, и у обилажењу око шкољића пролази кратка љетња ноћ. Мјесечева свјетлост блиједи и звијезде трну: неопазице иза свијетле ноћи јавља се дан. Али га

чељад у себи лијепо осјети, а кад лађа уђе у тјеснац између Пропада и Медвједа, свјежи лахор дотаче им се лица и собом донесе што их освијести од страхиве ноћи. Веслачи не журе, — а још је то

мјесто да га обиђу, — као да чекају да боље расване. Страховит је тај тјеснац: ни староме рибару није мило ноћу у њ заћи. Али је и у њ већ зашла прва зрака свићања, па се по хридима, шкрапама и

мору просула једнолика, јасна свјетлост.

— Ето, даске пливају по мору! — опази млади рибар, и исправи се. Веслај полако... Ено, оно је човјек пред нама!
Веслачи оставише весла и исправише се. Чељад у лађи, дижући се с мјеста, задржаше дах.
— Је! — потврди стари рибар.
Сама лађа доплови до мртве љешине. Мртвац наузначице лежи између шкрапа: коса му се расула, на по отворене очи упрте су у простор, лице суре боје, као и све ствари уоколо, а како га море

лагано подиже, чини се да главом себи зове. Неки у лађи трну од страха: хтјели би да не гледају у лешину, но очи им бјеже на њу, као да су затрављени.

Ено, сад лађа пролази поред љешине, сада ће је дотаћи весло. У тај час млади рибар подиже весло из мора.
— Мртвац је ту, а ми што да радимо? — јави се први стари рибар.
— Мртав је, понови њих неколико, једва дочекавши живу ријеч. Па сви наједном тргоше се из мука: слабији се крсте и богу моле, а јачи се договарају како да Марка из мора извуку. Бацише му коноп

око тијела, испод пазуха, и, привезавши крајеве накратко за лађу, полагано веслајући, вуку љешину за собом и изилазе из тјеснаца. Изишавши на отворено, допловише до у увалицу Медвјед, гдје је

лађа могла пристати. Први стари рибар стави ногу на крај, за њим искачу остали, само остаде млади рибар; отле до на жало довуче Маркову љешину и предаде је староме. Стари је помоћу веслача

извуче из мора и положи на бијело, још влажно жало. Гледају у мрца, у његове мокре расуте косе, надувено лице, очи упрте у празно, у укочене ноге, око којих скупише се ногавице танких гаћа, и у

велике помодреле израњене руке. Неко вријеме, као да се свако забавио својим мислима, говоре тек по коју испрекидану реченицу. Али стари смионо заметне разговор, као да није ту мрца, па и

остали слободније одахнуше. А кад се прве зраке љетњега сунца помолише и весело заиграше по пучини у хиљаду пламичака, људи се почеше договарати што да ураде. Договорише се да код мрца остану

удвоје, да га чувају, а други да се поврате и пођу у село да јаве властима што се догодило.

Антица мало по мало разабире се, као да су јој свићање и сунце донијели мир. И сама се чуди како се то с њом могло догодити. Док је олуја бјешњела и док је гледала у нападнути чамац, тргала је

брига и бол за својим човјеком; послије, у ноћи, моријаше је сумња што се с њим догодило, а сада када га гледа пред собом мртва, испружена на жало између морске лажине нанесене од ноћашње

олује, — ето се примирила и не може да мисли на његову несрећу, већ јој мисли и нехотице скрећу другамо. Паде јој на памет оно нејачи које је предала жени старога рибара, а са ,зебњом и

страховањем сјећа се дјетета од сисе што је у кући у зипци остало; и све упорније та је брига заокупља, па жели да се чим прво кући поврати. И хтједе да своју мисао људима изрече, но погледавши

на мрца, застидје се и не проговори.

Међутим, чељад се опрема да се поврати, а завлаче, јер никоме није мило остати код мрца: рађе би се повратили својим кућама. Најпослије се нагодише: млађи ће остати, и онако дуго неће чекати;

они што пођу, вратиће се тек што сеоске власти обавијесте. Ред је ићи; Антица то зна, и није јој жао. Дапаче, она у себи осјећа жељу да се чим прво кући поврати, и ту жељу не може никако да у

себи утуче. Потајице она јој се јавља, и ноћашњу страву и зебњу и тугу у спокојство преобраћа; сили се да скрене мисао на мртва Марка, и гледа у њ, али све узалуд.

Ено сада сунце му је главу захватило и освијетлило је, а са сунцем однекле долетјело је сијасет ситних бића што унаоколо лепршају и зује и на његово освијетљено лице налијећу и једнако зује...

Антица зури у његове ледене, празне, на по отворене очи и ослушкује зујање, но не може да се гане. Мисао јој се навраћа к дјетету што је од јуче само у кући остављено: биће гладно... плакаће,

може бити да му се што зла догодило? И она, гледајући у мртвога Марка, не мисли но на своје нејако чедо...

А Марко лежи на влажну жалу, непомичан, мокар; зраке сунчеве као да хоће да га исуше, угрију; пред њим је ноћашњом олујом освјежена, ведра, пространа пучина; игра се у сјају; шапатљива дахће,

као да у себи носи сијасет живота, — пучина што је и њега отхранила, којој је вјеровао, с којом је живио и која му је одједном живот однијела, а сада је мирна, спокојна, пуна живота, безазлено,

као насмијано чедо, у сунцу игра се... Антица погледа у отворену пучину по којој лагано, сушећи једра, лађе миле, па јаче осјети у себи вољу за животом и вољу да чим прво своје дијете види, да

му гладну пружи своје груди, да га надоји, — и очима и свијешћу захвати уједанпут цио њезин шкољ.....

— Укрцајмо се! — јави се стари рибар.
Антица се трже, и у задњем часу снађе се, приступи мрцу, клече преда њ и дотаче се устима влажно— га му чела. Сили се да заплаче, да над њим дуље остане, — то и друге ране — но не може; на

устима осјећа додир његове празне, мртве пути, бесвјесно рука јој бјежи к устима да тај додир отаре са своје живе пути, да га уништи....

— Укрцајмо се! — понови стари рибар и, погледавши у лешину, рече: — Нећеш га оживјети! — Је ли било мору онолико вјеровати! — настави као за се.
И лађа крене, и, изишавши из тијесне увалице на отворено море, весело заплови у пучину сунцем обасјану. . .
Иза одуље вожње наш чамац пристаде на жало Веле увале. Додијало ми сједети на једном мјесту, па једва дочеках да ставим ногу на шкољ. Протежем се на жалу, а већ ми веслачи показују стару

Антицу. Ено је мало даље од нас: рибарима помаже солити срдијеле што су их ноћас, помоћу лађа „свјећарица”, ухватили; сада их у барило слажу. Она сједи на камену до барила и на редове сипа со.

Гологлава је, а сиједе дуге косе неуредно су јој оивичиле старачко лице. Док ме угледала, диже се и снажним гласом, што иза себе оставља дубок узвик јека, поздрави ме и погледа у очи.

— То је Антица! — помислим у себи и погледам је боље. У први мах усјекоше ми се у памети дуге сиједе косе, зарасле обрве и јаки, још здрави зуби; па онда лице, сунцем и посолицм осуто, али још

пуно, — и нехотице погледах на шкрапе што преда мном из мора вире.

— Сједите, немојте ради мене... — и прекидох, стидећи се што се старица испред мене исправила.
— Не мари, ви сте ово први пут дошли на шкољ, а ко дође, ваља да се најпрво са мном поразговори! Је ли тако? — обрне се рибарима.
— Остарјела си јур! — опази један времешан рибар, слажући срдјеле. — Знате, има јој преко седамдесет година...
— Збиља? — рекох ја, иако сам знао за то.
— Не знам право, — одговори старица — али се добро спомињем: видите ону шкралу доље у мору? — и руком показа на њу. Кад сам била дијете, нијесам могла никако до ње, ако се не бих изула и

подгла скуте, а ето сада, фала богу, може се сувим.

Старица климну главом и сједе, извинивши се да ће брзо довршити посао, па ће ми онда показати манастирске развалине, гдје сада она живи.
Док су рибари посвршавали посао, ја сам се заклонио у хлад и подао се небризи. У одмацима, пиљећи испред себе у свјежу пучину, допираше до мене њихов разговор. А сунце очас освојило и море и

шкољ, и топли дан убио јутарњи свјежи сјеверац, па настала тишина.

Око ручана доба, рибари, довршивши посао, наложише ватру да испеку на жеравици преостале срдјеле. Оштри воњ пецива голица, а пламен се и не види у пуној свјетлости дана. Када испекоше рибу,

позваше и мене у хлад, испод једне лађе на жалу, и тако се, вадећи срдјеле из жераве, опет нађох међу њима...

Залажући се, разговарамо, а шкољари су уопће и превише разговорљиви, као да су то од мора научили, па ме обасуше питањима, и чуде се што сам дошао у ову пустош. А ја се драговољно подадох

разговору и пријатно ми је у њихову друштву.

— Наздрави Антици! — боцне старога Андрију онај времешан човјек, који је сада до мене сједио, опазивши да се стари за врч машио. Стари се чини невјешт и нагна врчем да се напије, док онај

изнебуха надода:

— Био би' је вјенчао, да је она хтјела... Зар не, стара?
Антица не одговори, а стари Андрија, одложивши врч, погледа је као преко воље, па, споразумјевши се очима са старом, рече:
— Пусти га нека говори!... Проћи ће му....
— Видите, настави онај човјек, хотице пречувши ријечи старога Андрије, — он би је био узео, но она није хтјела... А познавали су се још од дјетињства... Знате, оно наше шкољарско дјетиње

познавање на жалу, иза купања... Ја не знам да послије Маркове смрти није се хтјела већ удати...

— Па како је живјела сама? — прекидох ја.
— Да, сама!... одужи он и, насмијавши се од срца, погледа у стару.
— Кажи господину све што знаш! — умијеша се Антица мирно. — Није у томе зла!
— А што ћу казати? — попусти он. — Она је, ваља рећи истину, мајка овога шкоља. Бијаху јој мили људи, — надода лакше, — али то су њезини посли... Напиј се, стара!
Антица послуша и напије се, па, отрвши дланом уста, рече:
— Како је да је, живјела сам на свој начин, својом вољом, и не кајем се.... А да сам друге слушала,. било би ми као и прво, док је Марко био жив... Ма свеједно... дођите да вам покажем стари

манастир.

Антица се диже, па пође преда мном.
Идем за њом, а друштво гледа за нама; нико се не миче да нас испрати: сунце је освојило шкољ, а маестрала још нема, па је вруће, а рибарима није ни мило ходати.
— Уђите! — рече ми стара кад стигосмо. — Ово је сада моја кућа.
Нађох се међу старим развалинама, чије је испуцане зидине оклопио бршљан, а из процијепа висе дуги, жути цвјетови; док уђох, неста ми испред очију оне пуне, дање свјетлости, а у себи осјећам

нешто старинскога, празног. Тијесне ћелије, мрачни ходници још се разазнају; газим по сувоме тлеху, а кроз прозорчиће, тек што би главу промолио, долази споља весела дања свјетлост, но не може

да продре пуна у унутрину.

Овдје станујем, — чујем за собом сгаричин глас, — а тамо спраћам моје двије козе и живо... А збиља, да видите магаре што сам ухватила отраг неколико дана, — рече ми живље и прође преда ме.
— Уђите за таом!....
Из тамнијега дијела развалина униђох у свјетлији већ посвема порушен. Кроз пукотине посрнула зида назире се море и чујем да се маестрал јавља, а у зиду расте дивља смоква, — бог зна откуд је

амо донесена, —и весело пружа своје лишће у свјетлост поврх зидина.

Магаре ме стријеља својим једрим сјајним очима; оно није онакво као што је под теретом — покуњено, трпељиво, већ је живо, окретно и улизане длаке.
Старица је разговорљива, па ми прича што је знала о животу фратара овог манастира, но ја је прекидох; занимало ме оно дивље магаре, желио сам чути како га је могла старица, онако јака и

окретна, савладати.

— А знате ли како их хватам у лац? — претрже причање, разумјевши да ме то занима. — Овога сам ухватила натраг мало дана, стога је тако дивљи, поносит. О, умекшаће се!
Старица се приближи да га помилује, но оно мигну једним увом и поче кроз ноздрве силно фрктати.
— Пустите га!...
— Још је поносит! А први дан не хтједе се ничега устима дохватити. Да знате како се трзао у ладу, а једва сам га савладала!
— Продаћете га?
— Нећу, оставићу га за расплод: јак је... Ма да причам како се овај преварио. Има их још неколико по густрм шикарама шкоља.... Бог зна како су се расплодили... Кад суша затегне, најзгоднији је

лов на њих. Направила сам лијепо од чврста конопа лац и ставила га пред велику каменицу бистре воде, а одасвуд с других страна до ње запријечила приступ. Биће да их је љуто жеђа морила:

неколико пута заједно у тројицу долажаху пред каменицу; сумњиво се обазиру, напели уши, фрчу из ноздрва топлију пару но је љетње сунце, притискују један другога, али никако да прођу преко лаца.

Но даномице врућина је све жешћа, гори... ни маестрал не пири, за два—три дана узастопце ни роса не пада, а сигурно по цијеломе шкољу нигдје ни капи воде... Еле, баш једнога од тих дана, у

пукло подне, сакривена чекам и држим крај од конопа... Ето их гдје долазе: једнако сумњиво се обазиру и потискују један другога, док изнебуха овога ухваћенога она двојица не потискоше у лац...

Ја потегох што сам боље могла, а оно двоје, док им друг паде, — побјеже. Послије та увезах конопима, па га оставих да гладује, док смалакса... Е, није се добре воље предао, ма пашће му сила,

баш као и мени! — старица заврши живо.

Па онда наједном као сјети се: Заборавила сам вам понудити чашу млијека, — говори ми, па не чекајући одговора, пође кроз једна вратанца у свој одјелит стан, што по изгледу негда бијаше сигурно

манастирска капела, да узме чашу. Вративши се, опрезно отвори ограду и пусти ме ванка, а она за мном журно изиђе. Магаре дотрча до ограде, па, видјевши да не може изићи, уприје у нас своје

једре, пуне, свијетле очи, у чијим зеницама одбљескује сва ведрина и слобода пустоши усред мора, па се нагло окрете и, хитнувши се задњим ногама, бијесно се устрча уоколо ограђена простора.

Излазећи осјећам да је маестрал духнуо. А кад изиђосмо пред манастир; дође ми у сусрет свјежи лахор. Пучши оживјела, модри са живо, а на њој игра сунце; борови уоколо избијају јаке звукове

пуне живота, весеља, и над нашим главама пролијeћy у ведри простор... А шкољ валови, пјенушећи се, оивичише чистим, бијелим порубом... Сједећи под боровима, истински осјећам свјежину живота, а

у памети од свих утисака из манастира остадоше ми живо усјечене свијетле очи заробљена магарета. Помислих: колико мора да чезне за свијетлим простором и слободом! И чињаше ми се немогуће да ће

се игда припитомити и под теретом трпељиво поднашати над собом туђу, господареву вољу... Старица попође мало и оштро звижну неколико пута. Домало иза борова покажу се двије козе, иду мирно и

слободно прама нама. Прва, јача, кад ме спази, устави се, па се обазрије ка оној другој, слабијој; часом стоји, сумњиво гледајући у ме, као да мисли би ли напријед пошла, али, кад је чула

старичин глас, слободно приступи к њеној руци. Јача трпељиво пусти да је старица помузе, а затим се обје повратише откле су и дошле...

Срчући топло млијеко, ослушкуј ем хармонију морскога шума и затресених борових грана, и разговарам са старицом као са смо стари знанци.
— Како сте могли тако весело провести дане иза мужевљеве смрти? — упитам је, жељан из њезиних уста чути оно о чему су ми толико пута приповједали.
— Ако ћете да вам право речем, отада и знам што је живот, — одговори старица очито искрено.
— Могли сте се удати за онога....
— За старога Андрију мислите... То је добар човјек; познавали смо се из дјетињства — благословени они дани! Послије је пошао по свијету, нешто стекао и настанио се у селу. Али, гоњен жељом за

шкољем, направио је и овдје кућицу... Остали смо добри пријатељи.... нађемо се често... А да смо се вјенчали, брзо би додијали једно другоме... Имала сам с њим и једно дијете...

— Колико сте их у све имали? — прекидох је.
— Седморо — одужи она премишљајући: — троје с покојним Марком, једно, како вам рекох, с Андријом, а троје... нећу их ни спомињати, и онако им очеве не познајете . .. Ма немојте мислити да сам

запустила своју дјецу: све сам их једнако одгојила, сви су били од моје крви...

— А куда су вам дјеца?
— Раштркаше се једно за друим по свијету... Ко зна гдје су сада!
Антица часом умуче, но затим одмах настави:
— Није ми жао што одоше: нека живу својим животом. Што би код мене? Нека се широм свијета плоде... Они су отишли, а ја сам остала... Колико сам младости у своме вијеку видјела на овоме шкољу—

а, што ћу тајити, колико их љубила? — па сви одоше . .. Некоји, видим, враћају се већ стари... други, опет, бог зна куд су остали! Сваки дан мјесто њих долазе млади, но ја сам остарјела...

Часом се замисли, па настави:
— Баш као ластавице што праве гнијездо у ходнику овога манастира.... Муче се, кидају од својих уста залогај, да одгаје своје младе, и онда су највеселије, цвркућу у напону живота, а нејач им

одговара..... Па кад млади нарасту, излете из гнијезда, и нестане их — бог зна куда, далеко преко мора... Зар они послије питају куд им је мајка? —Ма ето, — прекине за час низ мисли, — ни ја не

познајем ни оца ни мајке.... И настави: — Па стари пар опет се амо врати; и тако иде док их негдје не снађе смрт, а онда је свему крај! — доврши старица тишим гласом.

— Али вам је жао умујети? — опазим ја под утиском пошљедњих ријечи, осјетивши тугу у звуку гласа старичина: .
— Да ми није жао? Нека ме овако старе, само да ми је живјети! Да је могуће увијек живјети!.. .
Старица доврши и гледа ме као да очекује од мене да продужим разговор, но ја се подадох својим мислима. Овако у самоћи, пред отвореном пучином, снажно и схватљиво утјецаше на ме њено причање.

Њен цио живот гледам пред собом, и учини ми се тако једноставан и природан да ми ништа пријекорно не паде на памет. И мислим: она се подала животу на вољу, па је он вјерно носио кроз цио вијек;

она и не зна што је трагика у живљењу, и проти вољи живота све јој је ситно и смијешно, а само смрт јака је да јој живот уништи, — и она, једино, старичина је трагика...

Чини ми се да старица, гледајући у отворену пучину, сада о томе снатри, а трже се кад одоздо угледа старога Андрију гдје к нама иде.
— Ево га к мени, — вели, — биће да му је што потреба — Диже се и пође му у сусрет. А он, и не гледајући на ме, рече јој: .
— Дошао сам да те зовем да ми поможеш простријети мреже.
— Хоћу одмах, старче мој! — потапкавши га по рамену одговори Антица и погледа на ме, па се насмија.
Ја се дигох, па пођох за њима. Стари Андрија остаде код своје кућице, а она ме испрати до у увалу. Пробудих веслаче и поздравих старицу, па се укрцах у чамац. Изилазећи из увале у отворену

пучину, пожалих што остављам шкољ, а још више жаљах што се по свој прилици растајем заувијек са старом Антицом. Што је то што ме тако уз њу веже? Не могу да себи одговорим; само знам да је моје

очи траже да је пошљедњи пут поздравим. Машем јој шеширом, а она ми одвраћа бијелом марамом.

Гледам је прислоњену уз бор—самац, на удару вјетра, раскиданих грана, посрнуо, — а пред њом, на врућему жалу, рибарева дјеца, прогорјела као земља од сунца, скачу и усрћу у валове; — и све је

гледам онако прислоњену уз онај бор—самац, док чамац весело не заплови у свјежи маестрал, на отворену пучину.


Напомене[уреди]

  • Приповетка је први пут објављена у листу "Српски књижевни гласник", књ. IX, св. 7 и 8, књ. X, бр. 1 и 2, Београд, 1903.
  • У књизи "Са острва", СКЗ, књ. 83, Београд, 1903.

Извори[уреди]

  • Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 309-357 , Народна просвета, Београд.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 96 година.