Пређи на садржај

Андромеда2/ПРИКАЗАЊЕ ПЕТО

Извор: Викизворник
Андромеда - АТ ДРУГИ
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ПРИКАЗАЊЕ ПЕТО



* * *


ПРИКАЗАЊЕ ПЕТО

СКУП НЕРЕЈИДА


НЕРЕЈИДА ПРВА

     Весел’мо се, мâ љубљена,
драга дружбо пуна уреса, 1000
наша липос узвишена
лети у слави до небеса,
а охолас на тле пада.
     Обранитељ наше од части
указо се Амон Јове 1005
супроћ смионој охоласти,
одговоре ер је ове
подô краљу етиопскому:
      „Нерејиде су расрчене
и све срџбе неће уставит 1010
докле голу рад њих цијене
и свезану кћер поставит
краљ на морску хрид не буде,
     увријеђене морске виле
нека буду њу подати 1015
кому су оне одлучиле,
не кому отац хоће и мати
ка љепоту њих погрди“.

НЕРЕЈИДА ДРУГА

     Краљ ће цијенит и краљица
да ће данас кћи њихова 1020
комугоди вјереница
бити морскијех од богова,
ну се оба зло варају,
     ер за тешку за покору
зле матере ка је крива 1025
изнаћемо звијер најгору
у Очеану ка прибива
Андромеду да прождере,
     земља и море нека гледа
кô се охолас злобна плеше 1030
и да људи унаприједа
супроћ богу мање гријеше,
паче да га вазда часте.
     Ту сад покли нашу славну
освећену чâс видимо, 1035
на морскому пољу равну
танце миле изводимо
у весељу, у радости!

НЕРЕЈИДА ТРЕЋА

     Ходи, лијепа Дејопеја,
ходи, Тети, хо’те, миле 1040
Аретуза, Галатеја,
све остале морске виле,
да се с нами радујете!
     Ти, гиздава Чимодоче,
на чâс нашу пјевај пјесни 1045
да се обрну и да скоче
све дружице у љувезни,
чим њихову хвалиш дику!

Овди се води танац.

     Скоч’мо, дружбо мâ гиздава,
у весељу и покоју, 1050
увријеђена наша слава
освету ће имат своју,
а охолас бит сатрена!
     Тко се од морскијех може вила
љепши зазват у нарави, {{|1055}}
с кијем се уједно породила
лијепа мајка од Љубави
и божица од разблуда?
     Она, морске ка липости
и небеске све надходи, 1060
пуна сваке честитости
у морској се заче води
и од морске роди пјене.
     Вјековитој нашој дици
није на свити срећна уреса, 1065
једнаке смо у прилици
ми божицам од небеса
ке су кћери бога Јова.
     Скоч’мо дружбо мâ гиздава,
у весељу и покоју, 1070
увријеђена наша слава
освету ће имат своју,
а охолас бит сатрена!
     Наше дике вјековите
глас је честит по свем свијети, 1075
и љепости гласовите
вјечна слава свуда лети,
свуд се наша чâс простире.
     Сва звјерења валовита
снижена се нам клањају, 1080
све највеће ријеке од свита
вјечни харач нами дају
частећ нашу величнну.
     У прибистрој нашој води
румен кораљ и весели 1085
с разблудом се многом плоди,
и рађа се бисер бијели
кијем се ресе лијепе виле,
     на чâс нашу тим разлике
свак весео клања даре 1090
и на славу наше дике
граде цркве, зиђу отаре
и божанства наша славе.
     Скоч’мо дружбо мâ гиздава,
у весељу и покоју, 1095
увријеђена наша слава
освету ће имат своју,
а охолас бит сатрена!



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.