Андромеда1/ПРИКАЗАЊЕ ПРВО

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Андромеда - АТ ПРВИ
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ПРИКАЗАЊЕ ПРВО




ПРИКАЗАЊЕ ПРВО

АНДРОМЕДА и БАБЕ


АНДРОМЕДА

     Ноћни се мрак дијели., гласница сунчана 65
изводи дан бијели источнијех из страна.
     Која је била ноћ, кô врла, кô плаха,
не мњах дне жива моћ дочекат од страха,
     с ком силом охоли вјетри бој бијаху
страшиво и коли дворе ове стресаху, 70
     ки се даж пролијева, која ли небеска
врлина и сијева и згрмје и треска.
     Хоће ли бог Јове допустит свôм власти
да буду страшне ове године кад пасти,
     али ово опета гинемо у води 75
и сврха од свијета потопом доходи?

БАБЕ

     Андромеда, мâ госпоје
и краљице мâ честита,
ку задоји млијеко моје
у млађахна твоја лита! 80
     Овацијех бремена није било одавна,
али је промјена свиту ствар наравна.
     С бременом ке лети носећи све вике
згађају се на свијети пригоде разлике.
     Ти, кћерце, узима’ бријеме кô доходи 85
и добријем дјелима злу вазда погоди!
Пачек липос твоју милу
развесели ер тва дика
има бити брзо у крилу
племенита вјереника! 90
     Два витеза, ки ти многу
желе љубав, тебе просе,
на свиту они веле могу,
јунаштвом се свуд поносе.
     Један брат је ћаћка твога, 95
он кому те хоће дати,
друти је краља еџипскога
син кому те дава мати.
     Од ове двојице једному избрана
бићеш мâ диклице, доскоро подана. 100

АНДРОМЕДА

     С Дијаном бих проводила
ја у дјевству данке моје
да ме вјерит мајка мила
и драг ћаћко не настоје.
     Али они нека чине 105
што ће угодно њима бити,
мени страшне сеј године
не даду се веселити.
     Све сам ја у себи сметена сваки дан,
јутрошњи ну ми би од хуђе смеће сан, 110
     тим предам мислећи страшивом памети
да ми бог у срећи зло које не пријети.

БАБЕ

     Бог пријети зло злима, а право ко живе
бојат се не има од ниједне противе.
     Које зло тач прико у теби прибива? 115
Госпође, толико не буди сграшива,
     стопрв си постала на умрли ови свит,
још нијеси познала што је друзијех вриједит.
     Што се, од чеса се не имаш бојати,
нег добра с небеса свакоја чекати, 120
     зле мисли врзи тја и ктјеј ми сповидјет
вас редом сан да ја будем га развидјет!

АНДРОМЕДА

     Утажио даж врли бијеше сву врлину
да трудни умрли замало почину,
     мени кô попрође године ледни страх 125
бивши — сан дође на очи тер заспах.
     Бијех иштом заспала, кад дш се учини
стâт морскијех кон жала пустошној на стини,
     гди почех погледат около, ер сама
видјех се сва предат од страха и срама. 130
     Копнијах у сраму да не би когоди
краљевску кћер саму видио гдигоди.
     Трептијах од страха да из скровне ке јаме
којагод звијер плаха не срне, јаох, на ме.
     Чим мој поглед свуд се шира, 135
ка мени се чудим горе
црни вепар гди у море
кошутицу младу тира.
     Она у море побјегнути
ктијаше, али с ријеке Нила 140
видје страшна кукудрила
гди се на њу плах упути.
     Тужна овако затјерана
бјежећ силу њих срдиту
на клисуру камениту 145
најпослије би загнана.
     Ту схрањена цијенећ бити
видје у мору плаху срду
ка справљаше чељус грду
њом млађахном зајазити. 150
     Невољна кошута од страха сва преда
и одсвуда стегнута на небо погледа
     како да утећи не могућ на помоћ
зове у зла молећи вишњега бога моћ.
     Али орô стреловити 155
залети се згар да буде
тај жуђени плијен понити
ки тјераху звијери худе,
     чим срце ме гану на.........................
млађахној за храну............................... 160

БАБЕ

     И ти се што бојиш, твој.....................
Госпође, и стојиш толико и...................

АНДРОМЕДА

     Ка........................................................
.................................................................

БАБЕ

     Колико листја гај, колико пржине 165
уздржи морски крај велике и равнине,
     толико разлике сне људи снивају,
ки многе њих слике прид очи стављају.
......................................................................





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 362 године.