Андрија Хумски/64

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПЕТИ ЧИН
◄   ПОЈАВА ДВАДЕСЕТПРВА ПОЈАВА ДВАДЕСЕТДРУГА   ►

ПОЈАВА ДВАДЕСЕТДРУГА

ПРЕЂАШЊИ. Доносе АНДРИЈУ са завојима на грудима, и спуштају га, ослањајући се на бедем.

РАДОСЛАВ (клекне крај њега):

Оче! Ох. оче!

АНДРИЈА:

Ко је? Ко је то?

РАДОСЛАВ:

Радослав, син ти!

АНДРИЈА:

Није никада!
С Вогданом шта је, сином јединим?

МИЛУТИН:

У ранама је, чека издисај.

АНДРИЈА:

Нек бласловен му спомен остане!

ВЛАДИСЛАВ (потресено, за себе):

Отац ми беше такмац у круни,
А син ми беше такмац љубави!
Даница умре, није м' љубила,
Срећа је моја тиме заспала.
А ко ће рећи, ко ће казати,
Каква ме јоште чека судбина!
(Тужно окреће главу.)

АНДРИЈА:

Па то је син ми, браћа, другови,
Па и ја, ево, сада умирем!

РАДОСЛАВ:

Не, оче! Ево, ја сам крај тебе,
Радослав иште опрост од оца.
Изреци само, душу спаси ми!

АНДРИЈА:

Разуием прошлост, али не могу,
Јер онда не бих био Андрија!

РАДОСЛАВ:

И краљ нек чује —

АНДРИЈА (спази Владислава):

И то сам данас чути морао!
(Разсире завој)
Вечито нека —

РАДОСЛАВ:

Опроштајј реци!

{Андрија умире.)

РАДОСЛАВ: (очајно):

Доцкан је, доцкан — крај је учињен
Његовом болу, мојим надама!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 90 година.