Андрија Хумски/64
| ◄ ПОЈАВА ДВАДЕСЕТПРВА | ПОЈАВА ДВАДЕСЕТДРУГА | ► |
ПОЈАВА ДВАДЕСЕТДРУГА
ПРЕЂАШЊИ. Доносе АНДРИЈУ са завојима на грудима, и спуштају га, ослањајући се на бедем.
РАДОСЛАВ (клекне крај њега):
Оче! Ох. оче!
АНДРИЈА:
Ко је? Ко је то?
РАДОСЛАВ:
Радослав, син ти!
АНДРИЈА:
Није никада!
С Вогданом шта је, сином јединим?
МИЛУТИН:
У ранама је, чека издисај.
АНДРИЈА:
Нек бласловен му спомен остане!
ВЛАДИСЛАВ (потресено, за себе):
Отац ми беше такмац у круни,
А син ми беше такмац љубави!
Даница умре, није м' љубила,
Срећа је моја тиме заспала.
А ко ће рећи, ко ће казати,
Каква ме јоште чека судбина!
(Тужно окреће главу.)
АНДРИЈА:
Па то је син ми, браћа, другови,
Па и ја, ево, сада умирем!
РАДОСЛАВ:
Не, оче! Ево, ја сам крај тебе,
Радослав иште опрост од оца.
Изреци само, душу спаси ми!
АНДРИЈА:
Разуием прошлост, али не могу,
Јер онда не бих био Андрија!
РАДОСЛАВ:
И краљ нек чује —
АНДРИЈА (спази Владислава):
И то сам данас чути морао!
(Разсире завој)
Вечито нека —
РАДОСЛАВ:
Опроштајј реци!
{Андрија умире.)
РАДОСЛАВ: (очајно):
Доцкан је, доцкан — крај је учињен
Његовом болу, мојим надама!
|