Андрија Хумски/11

Извор: Викизворник

◄   ПОЈАВА ДЕСЕТА ПОЈАВА ПРВА ПОЈАВА ДРУГА   ►

ДРУГИ ЧИН

Одаја у двору кнеза Андрије. Лево узвишено место са престолом.

ПОЈАВА ПРВА

ЦВЕТА и РАДОСЛАВ, млађи син кнеза Андрије.

ЦВЕТА:

Суморко стење, дивља природа,
Ал опет тако пуно заноса,
Што чаром својим душу занима.

РАДОСЛАВ:

О суморности стења сивога,
О кршу овом, томе немилу,
Душа ће моја знати причати.

ЦВЕТА:

Ово место, тако рекла бих,
Превишњи творац за то створио,
Да човек, кога јади прогоне,
Који се клони врења људскога,
У часовима свога сумора
Имадне где се душом склонити.
И то је оно, што ће опити
У тврдом стењу крша врлетног,
— Али за живот није одиста.

РАДОСЛАВ:

Који је преш'о подне живота,
Румено вече коме излази,
Може се склонит’, да у тишини
Одмори костн тела ломнога.
Али за младост то је гробница.

ЦВЕТА:

Зар младост нема друге забаве?

РАДОСЛАВ:

Ведрије дане она доноси,
Радости, које старост односи,
Весео живот, бурне прилике,
То је за доба крепке младости.
И овде има бурна живота,
Крене се вихор, оркан љутити,
Заблесну муње, треште громови,
Тврде се стене муњом парају,
И у том часу беса страхотна
Пролије небо сузе такове,
Да оне собом, хад се сакупе,
Ваљају снагом стене студене,
Растове собом носе велике.

ЦВЕТА:

Ал за те стене није, ваља да.
Ничији живот силом прикован?

РАДОСЛАВ:

Чисто бих рек’о, да је одиста
Са туђим и мој живот прикован.

ЦВЕТА:

У тако кад бих смела вероввт’,
Дубином душе ја бих плакала.

РАДОСЛАВ:

На жалост све је цела истина.
Дани и ноћи мени једнаке,
Све, што год имам, што ми остало,
С уздахом да се сећам прошлости.

ЦВЕТА:

Па од кад живот тако пролази?

РАДОСЛАВ:

Не бројим дане нити недеље,
И месецима сам рачун помео,
За годином се ниже година.

ЦВЕТА:

А кад ће и то једном престати?

РАДОСЛАВ:

То не знам рећи, можда са — гробом.
Спрема се покрет из тог мртвила,
Можда ће то ми дати прилике,
Да живот од сад буде ведрији.
Можда ћу тада у том времену
И краљевог се града дотаћи.

ЦВЕТА:

У граду вашем беше л’ икада?

РАДОСЛАВ:

Био сам тамо, таких тренута
Опомињем се вазда весело.

ЦВЕТА:

Онда је мучно овде живети,
У стењу овом дане трајати.

РАДОСЛАВ:

Па опет јутрос гледах за чудо,
Где кнегињица оком веселим
Гледа на ову мирну самоћу.

ЦВЕТА:

По граду живот буран, шумовит,
Њојзи је давио прош’о из воље,
Она не мрзи људе, веселост,
Али је мало жељна тишине,
Без сјаја, блеска, мирна живота.

РАДОСЛАВ:

Обилно душа тога налази.

ЦВЕТА:

Ал ево и ње, где нам долази.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.