Andrija Humski/11
| ◄ POJAVA DESETA | POJAVA PRVA | POJAVA DRUGA ► |
DRUGI ČIN
Odaja u dvoru kneza Andrije. Levo uzvišeno mesto sa prestolom.
POJAVA PRVA
CVETA i RADOSLAV, mlađi sin kneza Andrije.
CVETA:
Sumorko stenje, divlja priroda,
Al opet tako puno zanosa,
Što čarom svojim dušu zanima.
RADOSLAV:
O sumornosti stenja sivoga,
O kršu ovom, tome nemilu,
Duša će moja znati pričati.
CVETA:
Ovo mesto, tako rekla bih,
Previšnji tvorac za to stvorio,
Da čovek, koga jadi progone,
Koji se kloni vrenja ljudskoga,
U časovima svoga sumora
Imadne gde se dušom skloniti.
I to je ono, što će opiti
U tvrdom stenju krša vrletnog,
— Ali za život nije odista.
RADOSLAV:
Koji je preš'o podne života,
Rumeno veče kome izlazi,
Može se sklonit’, da u tišini
Odmori kostn tela lomnoga.
Ali za mladost to je grobnica.
CVETA:
Zar mladost nema druge zabave?
RADOSLAV:
Vedrije dane ona donosi,
Radosti, koje starost odnosi,
Veseo život, burne prilike,
To je za doba krepke mladosti.
I ovde ima burna života,
Krene se vihor, orkan ljutiti,
Zablesnu munje, trešte gromovi,
Tvrde se stene munjom paraju,
I u tom času besa strahotna
Prolije nebo suze takove,
Da one sobom, had se sakupe,
Valjaju snagom stene studene,
Rastove sobom nose velike.
CVETA:
Al za te stene nije, valja da.
Ničiji život silom prikovan?
RADOSLAV:
Čisto bih rek’o, da je odista
Sa tuđim i moj život prikovan.
CVETA:
U tako kad bih smela verovvt’,
Dubinom duše ja bih plakala.
RADOSLAV:
Na žalost sve je cela istina.
Dani i noći meni jednake,
Sve, što god imam, što mi ostalo,
S uzdahom da se sećam prošlosti.
CVETA:
Pa od kad život tako prolazi?
RADOSLAV:
Ne brojim dane niti nedelje,
I mesecima sam račun pomeo,
Za godinom se niže godina.
CVETA:
A kad će i to jednom prestati?
RADOSLAV:
To ne znam reći, možda sa — grobom.
Sprema se pokret iz tog mrtvila,
Možda će to mi dati prilike,
Da život od sad bude vedriji.
Možda ću tada u tom vremenu
I kraljevog se grada dotaći.
CVETA:
U gradu vašem beše l’ ikada?
RADOSLAV:
Bio sam tamo, takih trenuta
Opominjem se vazda veselo.
CVETA:
Onda je mučno ovde živeti,
U stenju ovom dane trajati.
RADOSLAV:
Pa opet jutros gledah za čudo,
Gde kneginjica okom veselim
Gleda na ovu mirnu samoću.
CVETA:
Po gradu život buran, šumovit,
Njojzi je davio proš’o iz volje,
Ona ne mrzi ljude, veselost,
Ali je malo željna tišine,
Bez sjaja, bleska, mirna života.
RADOSLAV:
Obilno duša toga nalazi.
CVETA:
Al evo i nje, gde nam dolazi.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 95 godina.
|