Анабел Ли

Извор: Викизворник

Анабел Ли
Писац: Едгар Алан По
Анабел Ли је посљедња пјесма коју је написао амерички писац Едгар Алан По. Иако је написана у мају 1849. године, није објављена до пар дана након његове смрти, у октобру исте године, као дио посмртног опроштаја и у два часописа.


Превод I

Пре много и много дугих година,
у краљевству на обали,
живљаше дева коју су звали
по имену Анабел Ли;
и живљаше она с једном мишљу
да волимо се ми.

Ја бејах дете, и она би дете,
у краљевству на обали;
ал' нас двоје се више нег' волесмо,
ја и Анабел Ли;
љубављу на којој нам завидеше
небески анђели.

И зато једном, пре много година,
у краљевству на обали,
ветар из облака сручи се, и прели
лепу Анабел Ли;
тад рођаци су горди њени
од мене њу однели,
да сахране је у гробницу
у краљевству на обали.

Анђели, несрећни у свом рају,
нама су завидели -
да! баш зато (као што сви знају
у краљевству на обали)
ветар се сручи из облака ноћу
преливши и прекривши моју Анабел Ли.

Ал' љубав нам беше јача од љубави
оних које старијим смо звали -
оних што су више од нас знали -
те ни анђели у рајској дубрави,
ни демони које крију вали,
не могу ми душу раздвојит од душе
прелепе Анабел Ли.

Јер кад месец сине, сневам сред тишине
о прелепој Анабел Ли;
док сјај звезда точи, ја видим тад очи
прелепе Анабел Ли;
тад, сред ноћи дуге, почивам пун туге
крај моје драге - мог живота и супруге,
у гробници на обали,
у раци коју плачу вали.


Превод II

У царству на жалу сињега мора -
пре много лета то би -
живљаше једном девојка лепа
по имену Анабел Ли;
и само јој једно беше на уму:
то да се волимо ми.

У царству на жалу сињега мора
деца смо били ми,
ал' волесмо се више но ико
ја и Анабел Ли,
љубављу с које су патили жудно
небески анђели сви.

И зато, у царству на морскоме жалу,
прадавно ово се зби:
подухну ветар ноћу са неба,
следи ми Анбел Ли;
и дођоше да је од мене однесу
њезини рођаци сви,
у гроб на морскоме је спустише жалу
да вечни санак сни.

Анђеле завист је морила што су
тек упола срећни ко ми:
да! зато само (као што знају
у ономе царству сви)
подухну ветар с неба и следи
и уби ми Анабел Ли.

Ал' ми надјачасмо љубаљу оне
што старији беху но ми -
што мудрији беху но ми -
и слаби су анђели све васионе
и слаби су подводни духови зли
да икад ми раздвоје душу од душе
прелепе Анабел Ли.

Јер вечите снове, док месец сјај точи,
снивам о Анабел Ли;
кад звезде заплове, свуд виђам ја очи
прелепе Анабел Ли;
по сву ноћ ја тако уз драгу почивам,
уз невесту своју, уз живот свој снивам,
у гробу на жалу, ту лежимо ми,
а море хучи и ври.


Превод III

У царству једном, пре много лета,
Крај сињег мора све то се зби –
Живела једна девојка лепа,
Име јој беше Анабел Ли;
Њој само љубав на срцу цвета,
Љубав којом се волесмо ми.

Била је дете и млад бих и ја,
Ал’ љубав страсна тада се зби,
Што од свих више љубави сија –
Мене и моје Анабел Ли;
Да таква љубав у њима клија
Жудеше с неба анђели сви.

Због тога стравно серафим вреба,
Крај сињег мора анђели зли;
И дуну ветар да следи с неба
Прелепу моју Анабел Ли.
Витеза њених поворка стала,
Да је од мене однесу сви;
У гроб је морских спустише жала,
Да вечне снове у њима сни.

Анђеле завист мори у рају,
Јер су упола срећни кô ми.
Да! – само зато (као што знају
Крај сињег мора у царству сви)
Са неба ветар дуну на крају
И следи моју Анабел Ли.

Ту нашу љубав пребајна што је,
Њу желе мудри и стари сви –
Од њих се више волесмо ми –
Ни анђели од зависти своје,
Нити из мора демони зли,
Склонили нису од душе моје
Душу предивне Анабел Ли.

Док месец зрачи, ја снивам снове,
Снове о мојој Анабел Ли,
И виђам очи док звезде плове,
Прелепе очи Анабел Ли.
И док по сињем мору ноћ плива,
Ја лежим где ми драга почива,
Крај њеног гроба где тихо спи,
Где моја драга сад снове сни.


Превод IV

Прије много и много година,
У царству крај мора то би,
Дјева је живјела коју су звали именом,
Анабел Ли;
С тек једном је живјела мишљу,
Да воли, и да се волимо ми.

Био сам дијете, и била је дијете,
У царству крај мора то би:
Ал' више него љубављу ми смо се љубили —
Ја и Анабел Ли;
И због тога небески крилати серафи
Били су завидни.

И то је разлог што једном, давно,
У царству крај мора то би,
Вјетар се спусти из облака ноћу, следивши
Моју Анабел Ли;
И дошли су племенити рођаци њени,
Мени је отели,
Да је затворе у гробницу тамну,
У том царству што крај мора би.

Завидјели су нам анђели с неба,
Ни упола сретни ко ми —
Да! — то је разлог (као што знају
У том царству крај мора сви)
Што ноћу је вјетар из облака дош'о,
И следио, убио Анабел Ли.

Ал' љубав нам била је јача од љубави
Многих што су старији били нег' ми —
И мудрији много нег' ми —
И нити анђели горе на небу,
Ни подморски демони зли,
Не могу ми раздвојити душу
Од душе лијепе Анабел Ли.

Јер ми не бљесне мјесец, да сне не донесе
О лијепој Анабел Ли;
Када звијезде се створе, видим како горē
Тек очи Анабел Ли.
Тако лежим поред своје драге до зоре,
Своје драге — драге — живота и младе,
У њезиној гробници уз море.
У њеном гробу уз шуморно море.


Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом: