Алпинска ружа
| Алпинска ружа Писац: Андра Гавриловић |
Сећаш ли се оног доба?
Сећам га се са̂м —
Прич’о сам ти тол’ке приче,
И данас их знам.
Што сам чуо, што сам чит’о
— А шарен је свет —
И једном сам споменуо
Непознат ти цвет.
Алписка је била ружа,
Румен њена та,
Мио цветак, свежи листак,
Ал’ без мириса!
Не греје је топлог сунца
Богодани зрак,
Те мирисне душе нема —
Жалостиви знак!
У оку ти блесну суза...
Ја сам згрешио!
После сам те слабом речју
Тужну тешио.
Сироче си сама била,
Ти — са Алпа цвет:
Без милоште оца, мајке,
Празан ти је свет.
Протекло је доста лета
У животу мом,
— Сад те гледам ведру, вољну,
А у дому твом.
На љубави топлом сунцу
Цвет се извио,
И у срећи дома свога
Мирис излио.
Има цвећа, има воћа,
Што у јесен зре,
Има жића бескрајнога,
Љубав бар не мре!
Оне сузе, твоје сузе,
Плодом родише,
Оне руже, твоје руже,
Мирис добише.
Поздрављам те, ружо с Алпа,
Цвете убави,
Је ли да је бесамртна
Сила љубави!
Је л’ да ј’ зрака сјаја њеног
Већа, силнија,
Је ли да је и од сунца
Јача, милија?!
Извор[уреди]
1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 13, стр. 193.
|