Alpinska ruža
| Alpinska ruža Pisac: Andra Gavrilović |
Sećaš li se onog doba?
Sećam ga se sâm —
Prič’o sam ti tol’ke priče,
I danas ih znam.
Što sam čuo, što sam čit’o
— A šaren je svet —
I jednom sam spomenuo
Nepoznat ti cvet.
Alpiska je bila ruža,
Rumen njena ta,
Mio cvetak, sveži listak,
Al’ bez mirisa!
Ne greje je toplog sunca
Bogodani zrak,
Te mirisne duše nema —
Žalostivi znak!
U oku ti blesnu suza...
Ja sam zgrešio!
Posle sam te slabom rečju
Tužnu tešio.
Siroče si sama bila,
Ti — sa Alpa cvet:
Bez milošte oca, majke,
Prazan ti je svet.
Proteklo je dosta leta
U životu mom,
— Sad te gledam vedru, voljnu,
A u domu tvom.
Na ljubavi toplom suncu
Cvet se izvio,
I u sreći doma svoga
Miris izlio.
Ima cveća, ima voća,
Što u jesen zre,
Ima žića beskrajnoga,
Ljubav bar ne mre!
One suze, tvoje suze,
Plodom rodiše,
One ruže, tvoje ruže,
Miris dobiše.
Pozdravljam te, ružo s Alpa,
Cvete ubavi,
Je li da je besamrtna
Sila ljubavi!
Je l’ da j’ zraka sjaja njenog
Veća, silnija,
Je li da je i od sunca
Jača, milija?!
Izvor[uredi]
1892. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina sedma, broj 13, str. 193.
|