Али паша и Златија

Извор: Викизворник


5

Али паша и Златија

Књигу пише паша Али-паша,
Те је шаље младу Ибрахиму:
„Ибрахиме, на гласу заиме!
„Распреми ми дворе и хареме,
„Ето менеу конак кодтебе.“
Књигуучи млади Ибрахиме,
Књигу учи, сузе пролијева.
Питала га Златија ђевојка:
„О мој брате, млади Ибрахиме!
„Оклен тебе књига шаровита,
„Те јетако пуста жаловита?“
„Прођи ме се, мила секо моја!
„Ова књига паше Али-паше,
„Да распремим дворе и хареме,
„Ето паше у нас на конаку;
„А ја немам брата ни рођака,
„Немам с киме пашу дочекати.“
Вели њему Златија ђевојка:
„Ласно ћемо пашу дочекати
„А робиње вечеру скувати.“
Распремишедворе и хареме.
Уто доба паша Али паша.
А да видиш Златије ђевојке!
Диже с лица бакам и бјелило,
Ђевојачко свлачи одијело,
Па обуче мушко одијело,
Начини се, што мога најљепше,
Свак би рек'о, даје мушка глава,
Па појаха коња претилога,
Поћера га око бјеле куле,
Сама себе име изабира,
Изабрала Шеин челебија,
Па ето је паши у одају,
Сједе млада паши уз кољено;
А кад бјеше вакат од вечере,
Вечераше, и софрудигоше,
Па одоше вактом у ложницу,
Сваки оде у своју одају,
АЗлатија на бијелу кулу.
Кад свануло и грануло сунце,
Изнијеше господскога ручка.
Јоштда вели паша Али паша:
„Ибрахиме, на гласу заине!
„Камо тебе Шаин челебија?
„Отиш'о јеу лову планину.“
Вели њему паша Али паша:
„Ја ти нећу изтвогдвора поћи,
„Знат' ми сиђет' три бијела дана,
„Док не дође Шаин челебија.“
Кад то виђе млади Ибрахиме,
Он отиде секи у одају:
„0 Златијо, мила моја секо !
„Неће паша да од нас отиде,
„Док не види Шаин челебију.“
Кад Златија саслуша ријечи,
Она свуче женско одијело,
А обуче рухо одјунака,
Па посједе дебела дорина,
Оћера га неколико пута
Око куле и око авлије,
Те озноји себе и дорина,
Доћера га паши пред ахаре,
Па ето је пашиу одају,
Она сједе паши уз кољено.
Узе паша срмали јаглука,
Па му с чела знојакутираше,
Златку гледа, овако говори:
„Јеси ли седобро уморио,
„Уморио Шаин челебијо?“
Ту Златији лоша срећа била,
Счела јој се калпак потурио,
Просуше се ситне плетенице.
Кадто виђе паша Али паша,
Побоље је себе пригрлио,
Па јој бјело лице обљубио,
Одведеје себе за љубовцу.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 35-38.