Али-паша на сред Сарајева,
Злато Фата у Бишћу бијелу.
Колико су на далеко били,
Једно другом јаде задавали.
Поручује Бишћанкуша Фата: 5
„Али-пашо, колико те фале,
Да ме просиш, не бих пошла за те
Да ме даду, — отровала бих се."
Кад то чуо паша, Али-паша,
Стаде купит’ по Босни сватове, 10
По свој Босни и Херцеговини. —
Кад он скупи до триста сватова,
Поведе их Бишћу на Крајину,
Кад је био у поље бишћанско,
Гледала га Фатуша дјевојка, 15
Са пенџера, са бијеле куле,
Па у себи она говорила:
„Није благо ни сребро, ни злато,
Већ је благо, што је срцу драго,
Нећу поћи Али-пашо за те." 20
То изрече па у воду скочи. —
