Ако имаш века, имаћеш и лека

Извор: Викизворник


Ако имаш века, имаћеш и лека

Скупило се тридес’ агалара,
На дворове буљубаше Муја,
У Кладушу, у турску крајину,
Дуван пуше и разговарају се.
Но говори буљубаша Мујо: 5
„О Алиле мој милосни сине,
Вакат ти је, сине, да се жениш!"
Кад то зачу Гојени Алиле,
Он овако Мују одговара:
„О мој бабо, од Кладуше Мујо, 10
Ево има подуже земана,
Како шетам земљом и свијетом,
Те ја тражим љепоту ђевојку,
Не бих ли се бабо оженио!
Но где нађох лијепу ђезокју, 15
Ту не беше за те пријатеља,
А где нађо за те пријатеља,
Ту не беше за мене ђевојка!"
Тада рече дизадар Осман ага:
„Чуј ме сине, Гојени Алиле, 20
Ја ћу т’ наћи љепоту ђевојну,
А за Муја добра пријатеља,
Ни у Меки таквијех ти нема!
Ако с’ чуо Иван капетана,
Из Сијења града бијелога, 25
Иван има шћерку Анђелију,
Љепоте јој у свијету нема!
Но се љута гуја натурила,
Љута гуја Гаљан капетане,
Те он проси дилбер Анђелију, 30
Гаљан проси, Иван му је не да!
Сад да видиш чуда големога,
Зарече се Гаљан капетане,
Док је њему на рамену глава,
Анђелију нико узет не сме!” 35
То за инат Осман ага рече,
Јер је Осман Алила мрзео,
Те да би се Алил слакомио,
На лијепу Сјењанку ђевојку
И с ђевојке главу изгубио! 40
Кад то зачу Гојени Алиле,
Он овако њему одговара:
„Ја се никад нећу ни женити!”
А диздар му на то одговара:
„Чуј, Алиле, пиле од сокола! 45
Заиста те нисам преварио,
Иван ти је красан пријатељу,
А Анђуша прелепа ђевојка,
Да јој друге у свијету нема!
Ни вила јој, брате, друга није!” 50
Алил уста на ноге лагане,
Па се закле богом истинијем
И турскијем дином и аманом
И тридесет дана рамазаном:
„Ја л' ћу узет дилбер Анђелију, 55
Милу ћерку Сењанин Ивана,
Ја л' ћу своју главу оставити,
У Сијењу мјесту питомоме!”
Тада рече буљубаша Мујо:
„Осман ага, сам те бог убио, 60
Што ми сина на зло наговори?
Ја од данас остадох без сина!
Зар не знадеш, незнали те људи,
Да је Ивзн јунак од мегдана
А Алил је јоште аџамија, 65
Па ће њега Иван псгубити!”
Ал’ да видиш Гојена Алила,
Он појаха сзојега дорију,
Право оде на дворове своје.
Кад на кулу Алил изашао, 70
Он дозива своју стару мајку:
„Мајко моја, мио родитељу,
Нађи мени један пар ођела,
Ко што носе каурсне делије
И крстове из седам цркава, 75
Да их метем на прси јуначке!"
Хитро га је мајна послушала,
Нађе њему каурсно одело
И крстове из седам цркава;
Обуче се Гојени Алиле, 80
Начини се влашка сератлија.
Мало стало, дуго не трајало,
Кући дође буљубаша Мујо,
Стаде молит Гојена Алила:
„О мој сине, Гојени Алиле, 85
Немој ићи Сењу бијеломе,
'Оћеш сзоју изгубити главу!“
Алил њему тихо одговара:
„О мој бабо, буљубаша Мујо,
Ја се јесам бабо зарекао: 90
Ја л’ узети дилбер Анђелију,
Милу ћерку Сењанин Ивана,
Ја ли своју изгубити главу,
Па од тога нећу одустати!
Но те молим, драги родитељу, 95
Да ми даднеш твојега Ђогата,
Јер је Ђогат коњиц од мегдана,
А мој Дора није мегденџија!"
Ал’ говори буљубаша Мујо:
„О мој сине, Гојени Алиле, 100
Недам Ђога да га власи јашу,
Јер ћеш сине допанут тамнице,
У Сијењу граду бијеломе,
Код Ивана сењског капетана;
Па те, сине, избавит не могу, 105
Из тамнице, без Ђогата мога,
Без Ђогата коња од мегдана!“
Пође Алил к Сењу бијеломе,
Ал’ говори Мујагина мајка:
„Подај Мујо твојега Ђогата, 110
Ако Алил погине у Сење,
Шта ће т’ онда Ђого од мегдана?“
Тад’ говори буљубаша Мујо:
„Узми Ђога, мој сине Алиле,
Да бог да ти Ђого одмах лип'со, 115
Чим на њега Алиле узјах'о!“
Узја’ Ђога Гојени Алиле,
Па одјезди к’ Сењу бијеломе,
Право, здраво у Сење стигао,
На дворове Сењанин Ивана, 120
Па овако Алил проговара:
„Здраво да си Сењанин Иване,
Наше јарко са истока Сунце!“
Иван га је дивно дочекао,
Почастио пива и јестива, 125
Послужио вина и ракије;
Па га' пита Сењанин Иване:
„Одакле си млади сератлијо,
Одакле си, сд краја којег си?
Како ли те по имену вичу? 140
Кога тражиш у Сењу мојему?“
Проговара Гојени Алиле:
„Господаре Сењанин Иване,
Ја сам главом Милан сератлија!,
Из Приморја мјеста питомога; 135
Служио сам од Кладуше Муја,
За пунијех десет годин’ дана!
Украдох му Ђога од мегдана,
Па се скитам земљом и свијетом,
Те ја' тражим другог господара, 140
Који смије мене прихватити,
Од Мујоза насиља штитити!“
Кад то зачу Сењанин Иване,
Овако му јунан одговара:
„О делијо, Милан сератлијо, 145
Узећу те на двсрове моје,
Док сам ја жив, ја ћу те држати,
А не бој се буљубаше Муја!
Но ја имам вишег душманина,
По имену Гаљан капетана, 150
Који се је богом зарекао,
Док је њему на рамена глава,
Да он неће ником дозволити,
Да испроси моју милу ћерку,
Милу ћерку дилбер Анђелију!“ 155
Ал’ говори Гојени Алиле:
„О јуначе, Сењанин Иване,
Спаси мене од проклетог Муја,
А не бој се Гаљан капетана,
Вера моја тако ми помогла, 160
Мојом сабљом посјећ’ ћу му главу!“
Тад’ говори Сењанин Иване:
„О делијо, Милан сератлијо,
Од Муја се ништа немој бојат,
Да ћеш живет стотину година, 165
Мујо т' ништа учинит не може!
Моји су ти двори отворени,
У по ноћи, као у по дана!“
Мало стало, за дуго не било,
Тако прошло по године дана, 170
Седи Алил у Сење бијело,
На дворове Сењанин Ивана,
А не може Анђу ни виђети,
А камо ли с њоме беседити!
Ђе је срећа, ту је и несрећа, 175
Ђе несрећа, ту и среће има,
Сзадбу чини Јанковић Стојане,
У Приморје у влашне Котаре,
Те он посла лист књиге бијеле,
На Ивана сењског капетана; 180
У књизи га ’вако поздрављаше:
„Побратиме Сењанин Иване,
Јеси л’ чуо, је л’ ти но казао,
Да сам побро цуру испросио?
Већ чу ли ме мио побратиме, 185
У неђељу која прва дође,
Да се мене у сватове нађеш,
Да му будеш сватски старјешина!"
Књига дође Сењанин Ивану,
Нњигу учи, а од ње се мучи! 190
Ал’ га пита Гојени Алиле:
„Ој бога' ти, мио господаре,
Откуд нњига, од града којега?
Те си тако сјетан невесео?“
Проговара Сењакин Иване: 195
„О Милане, млади сератлијо,
Ова ј' књига из равних Котара,
Од Стојана богом побратима,
Стојан мене у сватове зове,
Да му будем сватски старјешина; 200
Па ја не смем кулу оставити
И у кулу дилбер Анђелију,
Од курвића Гаљан капетана!
Гаљан ће ми кулу похарати
И уграбит дилбер Анђелију!“ 205
Кад то зачу Гојени Алиле,
Он овако њему одговара:
„Господаре, Иван капетане,
Док је мене на рамену глава,
Неће т’ нико кулу похарати, 210
Нит’ уграбит дилбер Анђелију,
Већ ти хајде побру у сватове!“
Кад то зачу Иван капетане,
Опреми се на танану кулу,
Па он пође у Сење бијело, 215
Испрати га Гсјени Алиле;
Па гсвори Сењанин Иване:
„О Милане, млади сератлијо,
Сератлијо, мој по богу сине,
Остављам ти кућу ка' аманет 220
И у кућу свеколико робље,
На аманет да их чуваш сине!“
Алил њему 'вако одговара:
„Иди с миром драги господаре,
Док је мене на рамена глава, 225
Чуваћу ти дворе и тимаре
И у дворе робље свеколико,
Не бојим се Гаљан капетана!“
То зачуо Гаљан капетане,
Да је Иван на свадбу отишо, 230
У Котаре Јанковић Стојану;
Па он узе једну чету малу,
Чету малу од тридесет друга,
Па га ето с четом у Сијење,
К посестрими крчмарици Мари. 235
Мало било, за дуго не било,
Пошетао Гојени Алиле,
Кроз чаршију Сења бијелога;
Угледа га Гаљан капетане,
Па запита крчмарицу Мару: 240
„Посестримо, крчмарице Маро,
Ко је она незнана делија,
Те се шета кроз Сиње бијело?
Зар он не зна, кукала му мајка,
Да је озђе Гаљан капетане?“ 245
Прговора крчмарица Мара:
„Побратиме, Гаљан капетане,
Оно ти је млади сератлија,
То је слуга Сењанин Ивана!“
Тад нареди Гаљан капетане, 250
Те позваше Гојеног Алила,
Па му рече Гаљан капетане;
„Аџамијо, млади сератлијо,
Ти отиди на Ивову кулу,
Те поздрави Иванову љубу, 255
Нек ми спреми конак за дружину
И нек спреми дилбер Анђелију,
Нек је спреми, доћ ћу да је узмем!“
Ал’ говори Гојени Алиле:
„Дома није Сењанин Иване, 260
Ја наредбу не могу понети!“
А говори Гаљан капетане:
„Аџамијо, млади сератлијо,
Мораш ићи, друго чаре није!“
Алил њему на то одговара: 265
„То се неће данас испунити
И ја нећу наредбу однети!“
Наљути се Гаљан капетаие,
Па он узе троструку камџију,
Њом ошину Гојеног Алила; 270
Колико га лако ударио,
Кроз одело црна крвца лину!
Но да видиш Гојена Алила,
Како се је Туре наљутило,
А у руке сабљу укрутило 275
И Гаљану 'вако говорило:
„Бре курвићу, Гаљан капетане,
Много си се силан учинио!
Ни ја нисам стара бабетина
И ја знадем мегдан дијелити!" 280
Па он ману сабљом и десницом,
Те Гаљану отсијече главу!
Па удари Алил у хајдуке,
Неколино сабљом посјекао,
Оно друго у гору утекло! 285
Но у томе боју крвавоме,
Седам рана Алил задобио
И отиде к Ивановој кули.
Како Алил код капије дође,
Туна паде, па ее обезнани. 290
То зачула Иванова љуба,
Па отрча кули на дно стуба,
Око ње се слуге окупише,
Ту Алила на земљу нађоше.
Па повикну Иванова љуба: 295
„Анђелија, воде донесите,
Ево лежи млади аџамија,
Аџамија, Милан сератлија,
Милан лежи, оће умријети!“
Анђелија мајку послушала, 300
У маштрафу воде донијела,
Алила је водом покропила,
Покропила и још га залила!
У то Алил очи отворио,
Више себе Анђу угледао, 305
А каква је, три је јада било!
Лепа Анђа као каква слика!
Па се Алил на ноге дигао
И овако у себе рекао:
„Још да живим пет стотина љета, 310
Без лијепе дилбер Акђелије,
Заиста је уграбити нећу,
Пошто ми је Иван капетане,
Оставио кућу на аманет
И у кућу свеколико робље, 315
А у кући Ивана да нема!“
Па се попе на танану кулу,
Те ми леже у меке душеке.
Глас допаде Сењанин Ивану,
У Котаре мејсту питомоме, 320
Да је рањен Милан сератлија,
А погубљен Гаљан капетане!
Па се врати Сењанин Изане,
На дворове у Сијење бело.
Одмах пита Милан сератлију, 325
Како му је, боле ли га ране?
Па набави до девет 'ећима
И овако њима проговара:
„Свим' девет ћу главе откинути,
Ако њему ране ке ’видате!“ 330
Па запита Гојена Алила:
„О делијо, Милан сератлијо,
Кога сине од родбине имаш?
Оца, мајну, браћу или сестре?
Да их зовем, да те виде сине, 335
Јер си тешких допануо рана!“
Проговара Гојени Алиле:
„Господаре, Сењанин Иване,
Кад ме питаш, право да ти кажем,
Ја имадем и оца и мајку, 340
Имам браћу и имадем кућу!“
Запита га Сељанин Иване:
„Реци, сине, како им је име
И ђе живе, у коме су крају?
Да пошаљем хитра татарина, 345
Да их зовем, да те виде сине!“
Одговара Гојени Алиле:
„Отац ми је Мујо из Кладуше,
А ја нисам Милан сератлија,
Но сам главом Гојени Алиле, 350
Мио синак буљубаше Муја!
Па сам дошо, сењски капетане,
Да уграбим дилбер Анђелију
И са њоме да се ја оженим!
Ти отиде у влашне Котаре, 355
У сватове Јанновић Стојану,
Чув'о сам ти кућу, капетане,
Боље него моја да је била!
И у кућу свеколико робље
И због њих сам допануо рана! 360
А ти сада сењсни капетане,
Ради Иво, што је тебе драго!“
Проговара Сењанин Изане:
„Бре, не бој се Гојени Алиле,
За моју си кућу крв пролио, 365
За моју се земљу ти борио,
Ако умријеш од љутијех рана,
У Сијење што си задобио,
С оџама ћу тебе сахранити!
Но чу ли ме Гојени Алиле, 370
Ја ћу нњигу Мују накитити
И спремићу лака татарина,
Да однесе књигу у Кладушу."
Проговара Гојени Алиле:
„О Иване, сењски напетане, 375
Мујо има богом побратима,
Побратима попа Милутина,
Њему пошљи лист књиге бијеле,
Он ће књигу Мују понијети,
У Кладушу, у турску крајину!" 380
Иван га је хитро послушао,
Посла књигу попу Милутину.
Кад је попе књигу прочитао
И видео ситна шта им пише,
Да је Алил допануо рана, 385
Те бог знаде оће л’ останути,
Останути, ране преболети,
У црно се рухо он обуко,
А на глави мету црни вео,
А на руку ту црну копрену, 390
Па отиде к Мују у Кладушу.
На дурбин га Мујо угледао,
Па овако љуби говорио:
„Ево иде попе Милутине.
У црно се јесте сав завио, 395
Алил нам је љубо погинуо!”
У то стиже попе Милутине,
Даде Мују књигу шаровиту,
Шарозиту, моћно јадовиту,
Од Ивана сењског капетана; 400
У књмзи га Иван поздрављаше:
„О чу ли ме буљубаше Мујо,
Код мене је Гојени Алиле
И тешких је допануо рана.
Дођи Мујо ти да видиш сина! 405
Вера моја тако ми помогла,
Ништа тебе учинити нећу!
Ако ли се бојиш пријеваре,
Собом узми до тридесет друга,
С њима дођи да видиш Алила; 410
Он је с мене допануо рана!”
Слуге Мују коња опремише,
А Мујо се на кулу опреми,
Па сам пође у Сење бијело,
Код Ивана сењског капетана. 415
Јад је Мујо Алила видео,
Ђе он лежи од љутијех рана,
Овако му добро јутро виче:
„Гаирет, бре копил, што се плашиш!
Ако имаш века, имаћеш и лека, 420
Ако немаш века, нећеш наћ ни лека!”
Три ноћи је Мујо ту остао,
На дворове Сењанин Ивана,
Па овако Мујо говорио:
„О Ипане сењски капетане, 425
Да ми спремиш Гојена Алила,
Да га водим у моју Кладушу!”
Проговара Сењенин Иван:
Чујеш ли ме буљубаше Мујо,
Ако оћеш ти седи у Сење, 430
Ако нећеш, а ти дома иди,
За Алила ништа се не брини,
О њему ћу ја водити бригу!
Кад оздрави, онда ћу ти јавит!"
Оде Мујо у турску Кладушу. 435
Мало време затим постајало,
Мало време до петнаест дана,
Оздравио Гојени Алиле,
Оздравио к’о што је и био!
Опет пише Сењанин Иване, 440
Опет пише буљубаши Мују,
Да је Алил сада оздравио;
Па овако Муја поздравио:
Да покупи три стотин' Турака
И са њима у Сење да дође! 445
Књигу даде хитру татарину,
Да је носи попу Милутину,
А он даље буљубаши Мују.
Књигу прими попе Милутине,
Над видео што у нњизи пише, 450
Он обуче руво великдансно,
Па отиде к Мују у Кладушу
И однесе књигу шаровиту.
На дурбин га Мујо угледао,
Па зовнуо остарелу мајку: 455
„Мајко моја, мио родитељу,
Ето иде попе Милутине,
Из Сијења ситну књигу носи,
Од Ивана сењског капетана,
За Алила добре гласе носи, 460
Алил нам је, мајко, оздравио!
Дочекаћеш попа Милутина,
Дочекаћеш ко рођеног сина!"
У то дође попе Милутине,
Мују даде књигу шаровиту, 465
Шаровиту, ал’ моћно радосну!
Кад је Мујо нњигу прочитао,
И видео шта му ситна пише,
Сакупио три стотин’ Турака,
Па отиде к Сењу бијеломе, 470
Код Ивана сењсног капетана.
Дивно их је Иван дочекао,
Почастио пивом и јестивом;
Муја води на танану кулу,
А остале Турке растурио, 475
На конаке по Сењу бијелу,
Ђе двојицу, а ђе петорицу,
Ђе троицу, а ђе осморицу!
Кад ујутру јутро осзануло,
Ал’ да видиш чуда големога, 480
Шта уради Сењанин Иване!
Опремио дилбер Анђелију,
Изведе је у златне кочије,
Поред Анђе Гојени Алиле!
Па излази Сењанин Иване, 485
Те он рече буљубаши Мују:
„О чу ли ме, буљубаша Мујо,
Од сада смо главни пријатељи!
Нека ти је срећна снаха мила,
Моја шћерца дилбер Анђелија! 490
Судбина је тако доделила,
Анђелију Гојену Алилу!
Алил ми се на невољи наш'о,
Као прави пријатељи да смо!
Па му сада добро добрим враћам!" 495
Отидоше кита и сватови,
За Кладушу, за турску крајину,
Поведоше дилбер Анђелију,
До по пута Иван их пратио!
Од то доба буљубаша Мујо, 500
Од Кладуше, од турске крајине,
И од Сења Сењанин Иване,
Беху, браћо, добри пријатељи,
Један другом свуд су помагали,
У биткама и у бојевима! 505



Певач и место записа[уреди]

Забележено 17. септембра 1934. год. од Ђорђа — Максима Томашевића, земљорадника, неписмен, рођеног 1864. год. у Сувом Грлу, Метохијсни подгор — Косово. По свему судећи, сво је препевана арбанаска крајишница.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Татомир Вукановић: Српске народне лирске песме, Раднички универзитет, Врање, 1975., стр. 71-83.