Адем-бег

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

АДЕМ-БЕГ
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
АДЕМ-БЕГ


(Башта. Кроз воћке се провиди лијепа, недавно окречена кућа, са мушебацима на прозорима, изнад којих се наднијела широка стреха; између прозора, под стрехом, види се кумријино гнијездо. Из куће у башту води мали, уски капиџик. Код каната капиџиског стоји Мејра, огрнута лаким, шареним чаршавом; недалеко од ње, прислоњен уз једну воћку, стоји Хусејин-ага, гиздаво, љепушкасто момче).

ХУСЕЈИН-АГА: Па? Јеси ли се смислила? Дуго сам чекао на твој одговор и не могу више. Хоћу да ми кажеш: хоћеш ли поћ’ за ме или нећеш?
МЕЈРА: А бабо?
ХУСЕЈИН-АГА: Ти знаш какав ти је бабо. Он је бег, бег и ништа друго него бег. Данас кад је све своје имуће распрод’о, кад нема више готово ништа, он се држи к’о и прије, кад је им’о свега. „Ја сам бег” вели и хоће као бег да живи, а нити шта ради, нит’ више има каква прихода. Стоји над пропасти, а неће да попусти. Ти знаш њега ... Ти знаш да сам те ја иск’о три пута, па те није дао.
МЕЈРА: Ама немој тако прешити. Може се он још и смислити... Ко зна!
ХУСЕЈИН-АГА: Никад се он неће смислити. Он ми је једном каз’о: „Ти си добар, поштен, зенђил, — ама нијеси бег. Ти си ага, а ја своје шћери не дам за агу, па да је твоје пола Босне”. Зар ми то није доста? Зар ће се он и након таких ричи смислити?
МЕЈРА: Ама зар је мени лахко оставити га и поћи преко његове воље? Ти знаш како сам му драга ... и живот би за ме дао ... па да тако учиним с њиме. Он сад и нема ништа осим мене. Ја сам му све. Ако мене изгуби и наљути се на ме, шта ће тада?
ХУСЕЈИН-АГА: Ако је прави отац, — халалиће ти.
МЕЈРА: Ах ... неће он лахко халалити ... Знам ја њега ... Драга сам му к’о зеница, ама да то учиним... Бојим се да ме не прокуне.
ХУСЕЈИН-АГА: Ако је прави отац, неће. Наљутиће се мало, ружиће, па и престати.
МЕЈРА: Неће он ружити ... Он никад не ружи устима, никад не рекне грке ричи. Ама у срцу, ту ће клети ...
ХУСЕЈИН-АГА: Мејро, бирај мене јали њега! Ако ћеш мене, хајде са мном, одмах хајде. Ено пред башчом стоје два моја јарана и чекају нас. Ја сам им каз’о да ћеш бити моја данас јали никада. Припремио сам све и биће весеље какво нигди није било, ако пођеш са мном. А ако волиш оцу, ти пођи за другога, за каква бега, кога ти он одабере.
МЕЈРА: Немој тако, Хусејине! Не могу ја... отац је...
ХУСЕЈИН-АГА (Исправљајући се). Ово ти пошљедњи пут долазим, Мејро. Ако нећеш са мном, ми се не виђамо више ... Бирај: мене јали њега!
МЕЈРА: Не могу...
ХУСЕЈИН-АГА: И немој! Не требам ја теби, не требаш ни ти мени. Варала си ме доста, виров’о сам ти доста, сад више не вирујем. Довале. (Пође).
МЕЈРА: Хусејине!
ХУСЕЈИН-АГА (Застане): Шта је?
МЕЈРА: Немој тако ... Немој ... Не остави ме, тако ти оба свита. Не преврни виром!
ХУСЕЈИН-АГА: Ти си преврнула и изневирила мене. Ти волиш оцу, него мени.
МЕЈРА: Отац је ... а ја сам му све ... Он ништа нема, никог нема осим мене ...
ХУСЕЈИН-АГА: Онда остани с њиме. Ја ти не требам. (Пође).
МЕЈРА (Рашири руке): Хусејине!
ХУСЕЈИН-АГА: Не зови ме више ... Не играј се са мном ... Бирај! ...
МЕЈРА: Не хитај тако! Не кидисај! Барем да још мајку упитам... Ако отац прокуне, нека мајка благослови ... Причекај, да њу видим.
ХУСЕЈИН-АГА: А ако и она?...
МЕЈРА: (Прекида га). Неће ... Не бој се ... Знаш ти њу... Драг си јој и она неће бранити.
ХУСЕЈИН-АГА: Онда је зовни, да је и ја видим... Нека овди дође.
МЕЈРА: Зовнућу је ... (Пође па се окрене). Само ти не иђи. (Опет пође и виче иза капиџика: мајко, мајко!.. Затим се враћа). Сад ће она. (Поклопи лице рукама). Само је мене стид да јој кажем. Кажи јој ти!
ХУСЕЈИН-АГА: Не бој се! Казаћу ја. Ако треба свему свиту — и њему ћу казати.
ДУДИЈА (Малаксала и изнемогла старица, помоли се на капиџику и провирује): Ко је то? (Жмирка). Ко ме зове? (Уноси се у лице Хусејин-аги). А ... ти ли си, Хусејине? Опет дош’о?
ХУСЕЈИН-АГА: Дош’о сам опет, пошљедњи пут. Адем- бег ме одбио и неће да ме погледа. Он бег, а ја ага... И сад сам дош’о још једном Мејру да запитам: хоће ли за ме, јали неће?
ДУДИЈА: Мејра се не пита ... Отац је глава кући.
ХУСЕЈИН-АГА: Ама Мејра вели да сам јој драг, а ако сам јој драг, она ће за ме.
ДУДИЈА: Драг си и мени, драг си и њојзи. Зар нисмо одавно комшије и зар се одавно не знамо? Ама очева је најстарија ...
ХУСЕЈИН-АГА: Бива кад ме отац одбио, не треба ми више ни долазити?
ДУДИЈА: Ко ти каже да не долазиш?
ХУСЕЈИН-АГА: А што ћу долазити џаба?
ДУДИЈА: Може бит’ да и неће бити џаба. Адем-бег се може смислити.
ХУСЕЈИН-АГА: Док то буде, могу ја и умрити. Ја сам дош’о Мејри, па ако хоће нека одмах иђе са мном, а да њега и не пита. Ако неће, никад јој више доћи нећу.
ДУДИЈА: Мејра неће поћи док јој отац не рекне.
ХУСЕЈИН-АГА: Мејра неће поћи за ме, него ће гладовати с вама, док се не јави какав голаћ-бег, те да и с њим гладује.
ДУДИЈА: Ко каже да ми гладујемо? Ко? (Строго). Да ниси ти, Мејро?
ХУСЕЈИН-АГА: Није Мејра, него свит прича о том.
ДУДИЈА (Поплашено): Свит? Зар зна свит?
ХУСЕЈИН-АГА: Свит све зна. Знам ја и како ви кришом продајете старе, беговске ствари из куће, само да се можете хлибом прехранити; знам, како кидате срму са старих пушака и ножева; знам све, макар што ви радите прикривено. Свит све чује и сазна. Свит зна да Адем-бег носи богато рухо, а често не руча, јер вели: не види се шта је у мени, него шта је на мени.
ДУДИЈА (Запањена): А ко ти исприча све? Ко? (Поносито). А све је то лаж. Имамо ми, шућур Алаху, свега доста. Наша је кућа и сад пуна и хамбарови нам пуни.
ХУСЕЈИН-АГА: Ни мене, ни свит ти не можеш приварити. Свит само неће јавно да говори, да не увриди Адем-бега. И ја све знам, па опет иштем Мејру. Мени не треба ни пара ни ничега, — јер ја имам свега, — само ми њу дајте.
ДУДИЈА (Уздишући): Ама отац не да.
ХУСЕЈИН-АГА: Ако отац не да, не треба га ни слушати, јер није пријатељ своме дитету... А ти си мати, ти јој желиш сриће ... Њој сам драг, она ми је драга, имаће свега. А док ми имамо, имаћете и ви.
ДУДИЈА (Одмахне руком): Лахко је за нас. Ми смо над гробом.
ХУСЕЈИН-АГА: Ама није лахко за њу. Барем ћете мирно умрити, кад знате да се она намирила, да има свега... Ти си мати, ти имаш срца... Зар да ти се уда за кога, који јој није драг и ђе ће јој горе бити него код вас! Ви нисте прави родитељи!...
ДУДИЈА: Не говори тако, Хусејине! Доста ми је! (Загрли Мејру). Може ли мати не волити своје дите? (Љуби је у чело). Моје слатко дите!
ХУСЕЈИН-АГА: Ако ти је драга, пусти је нек сад иде са мном.
ДУДИЈА: А он?... Што ће он рећи?
ХУСЕЈИН-АГА: Кад види да јој је добро и липо, он ће се покајати. А тада ћемо живити сви к’о везири.
ДУДИЈА (Тужно): Тада?... Хоћу ли ја то дочекати? Хусејин-ага. Пусти ти Мејру, а ти њега умири. Ако си рада срићи њезиној, пусти је... Мејро, реци и ти коју.
МЕЈРА: (Загрли матер и зајеца јој на прсима).
ДУДИЈА: (Милујући је по глави). Не плачи, Мејро! Не плачи!... Мајка ти неће сметати... Мајчино је срце мекше од памука... Мајка не жели зла дитету... Ви хоћете и — хајирли вам било. Узми фереџу и хајде!
МЕЈРА (Радосно дигне главу и кроз сузе се смјешка): Мајко! (Љуби је).
ДУДИЈА (Лагано је одгурује): Хајде... Хајде!... Сад ће и он доћи... Брже!... Он у ово доба долази. (Гурне је кроз капиџик Хусејину). Богу и теби на аманет!
ХУСЕЈИН-АГА: Нек ме Алах оног часа убије, кад она на ме зажали. Шта хоће, шта јој срце зажели, имаће. Доста сам муке им’о док сам је добио, а кад буде моја, знаћу је чувати.
ДУДИЈА: Нек је њојзи добро, а нама... како буде. (Излази Мејра умотана у фереџу. Не говорећи ништа, загрле се она и мати. Мејри се тресе фереџа на раменима. Стара се савлађује).
ДУДИЈА: Хајдете, сад ће он доћи!... Окрените другим путем, да се не сусретнете...
ХУСЕЈИН-АГА: Не бој се! Није ми кућа далеко...
(Мејра иде пред њим, он за њом, кроз башту).
ДУДИЈА: (Пошто је дуже стајала и гледала за њима). И она ми оде... Шта ће сад јадна мајка радити? (Прислони се уз капиџик и таре сузе).
(Кратка почивка).
АДЕМ-БЕГ: (У кући кашље и дозива).
ДУДИЈА: Ето га... Шта ћу сад? (Таре очи). Само да не позна, да сам плакала.
АДЕМ-БЕГ (Крупан, стасит човјек, са дугом сиједом брадом и великим обрвама, богато обучен, огрнут тешким ћурком, помаља се на капиџику): Зар сте се амо сакриле, а?... У башчу, у хладовину, а? А ја читаво јутро ходио по чаршији и сједио у берберници са Хасан-бегом, Шарић-бегом и Осман-бегом. Знаш кад се бегови заговоре како је... (Приближи јој се). Чујеш, Дудија, има што да се једе?
ДУДИЈА: Има још само мало хлиба... суха хлиба...
АДЕМ-БЕГ: Па ништа ако и нема. Ја нисам ни гладан, него само онако питам... Због адета... Треба ви да једете, ти и Мејра. Ви се и онако слабо храните.
ДУДИЈА: Ја нисам гладна.
АДЕМ-БЕГ: Вазда кажеш да ниси гладна, а ето си се сасушила к’о палица... И Мејра ми је мршавија...
ДУДИЈА: Ти ниси ни јуче руч’о, па не можемо ни ми...
АДЕМ-БЕГ (Изује постуле и сједа у траву прекрстивши ноге. Дугачки чибук опружио је подалеко од себе): Ех, чудно ти је чудо, кад се ми бегови састанемо... Шта нам све не пада на памет и какви ли се разговори не испредају!... И не говоримо ни о чем другом, него о себи и својим теферичима. Шаћир-бег зове у себе на теферич све, па и мене. Биће нас до тридесет, а ниједан ага.
ДУДИЈА: Ја бих волила да се ти мање с њима састајеш.
АДЕМ-БЕГ (Зачуђено): С њима?... С беговима?
ДУДИЈА: Таки састанци добра нам не доносе...
АДЕМ-БЕГ: Јеси ли при себи?... Знаш ли к’о су они?
ДУДИЈА: Да ниси често с њима, не би одбијао Хусејин-агу од наше Мејре.
АДЕМ-БЕГ: Хусејин-агу. И ти имаш мозга да ме зато кориш? Ти, једна беговица!...
ДУДИЈА: Ако сам и беговица, нисам султанија, а ми треба да се побринемо да своје дите удомимо у добру кућу.
АДЕМ-БЕГ: Ја ћу је удомит’ у добру кућу. Зар има бољих кућа од беговских?
ДУДИЈА: Чини ми се да нема много беговских кућа, а да су зенђиле... Има зенђилијих ага.
АДЕМ-БЕГ: Није благо ни сребро ни злато, знаш како се у писми пива. И мртав хат, опет је хат, а магаре оста магаре, макар гризло и на царским јаслима.
ДУДИЈА: Ама данас нико не живи од беговског имена, него од свог имућа.
АДЕМ-БЕГ (Оштро): Нећеш ме, зар, корити и зато?
ДУДИЈА: Па што сметаш дитету да се удоми?
АДЕМ-БЕГ: Не сметам ја. Ја само велим да беговска кћи треба да пође за бега.
ДУДИЈА: Тако се данас не може.
АДЕМ-БЕГ: Тако се и данас може.
ДУДИЈА: Зар не видиш да је други земан и други адети? Данас је Швабо све наопако окрен’о...
АДЕМ-БЕГ: Бсговски се адети никад не мињају. Ако је Мејра моје дите, ја знам да и она ’вако мисли, а не к’о ти... Она баш ’вако мисли.
ДУДИЈА: Баш она тако не мисли!
АДЕМ-БЕГ: Ја знам Мејру, а знам јој и ћуд. Она је у свему к’о ја... Моја крв...
ДУДИЈА: Ако је и твоја крв, сад треба друкчије да мисли.
АДЕМ-БЕГ: Хоћеш ли да се кладимо, да мисли к’о и ја?
ДУДИЈА: Не треба ми опклада, кад све добро знам.
АДЕМ-БЕГ: Сад ћемо је питати. (Устаје).
ДУДИЈА: (Поплашено). Не... не питај!
АДЕМ-БЕГ: Хоћу да питам.
ДУДИЈА: Не питај! (Стаје му на пут). Све ти вирујем, само не питај.
АДЕМ-БЕГ (Гледа је): Шта је теби?
ДУДИЈА: Ништа... Ништа ми није... Само те, ето, молим: не питај је.
АДЕМ-БЕГ: Ама баш хоћу да питам. Ја сам отац, она је моје дите, па зар не смим запитати? (Стаје на капиџик и виче). Мејро! (Дудији). Да видимо, кога она више слуша: мене јали тебе? (Јаче). Мејро! (Дудији). Ја ти и опет велим: моја је оно крв, права беговска крв, а није... (Виче). Мејро! (Зачуђено). Шта је? Што се не одзива?
ДУДИЈА (Пригушено): Нема је.
АДЕМ-БЕГ: Куд је отишла?
ДУДИЈА: Биће онамо, куд јој ти ниси дао.
АДЕМ-БЕГ: Куда?
ДУДИЈА (Сметено): Куда?... Биће да је одбигла... са Хусејин-агом...
АДЕМ-БЕГ (Отегнуто): С њиме? (Оштро је гледа). Јеси ли ти за то знала?
ДУДИЈА (Поплашено): Ја?... нисам ... не знам... Ни сад не знам...
АДЕМ-БЕГ (Нијемо гледа у једну тачку на зиду, као скамењен; затим лагано сједа, обори главу и дубоко уздахну): Сад немам ништа... Изгубих и шћер... Сад сам јадан.
ДУДИЈА (Благо): Па нисмо је изгубили. Жива је она, шућур Алаху, и опет је наша.
АДЕМ-БЕГ (Тужно): Ја немам више шћери... Сад смо самохрани.
ДУДИЈА: Шта говориш?
АДЕМ-БЕГ: Говорим да је Мејра сад Хусејин-агиница, а није више беговска шћи.
ДУДИЈА: Зар немаш срца више?
АДЕМ-БЕГ: Она га је искинула.
ДУДИЈА: Зар си заборавио да ти је јединица и да више никог немаш него њу.
АДЕМ-БЕГ: Немам сад ни њу...
ДУДИЈА: Болан, зар ти хоћеш да нас за вазда остави?
АДЕМ-БЕГ: Остави ме и ти ако сам ти мрзак... Оставите ме сви... Сви кад ме оставите, ја ћу и онда живити и бићу бег. И кад умрем, бићу бег. А никаква агиница одсад не сми у моју кућу крочити, макар ми и шћи била. — Чујеш ли? Ако си рада моме и њезину добру, нек ми не улази у кућу.
ДУДИЈА: Ни мајку да види?
АДЕМ-БЕГ: Рекох ти: Остави ме и ти, ако сам ти мрзак. Ко год воли другом него мени, нек иде од мене... Могу и ја сам са Сулом... Суле ми је слуга па ме неће оставити. Остарио је уза ме, уза ме ће и умрити.
ДУДИЈА: И Суле ти дражи од рођене шћери?
АДЕМ-БЕГ: Суле ме није оставио, а она ме остави. (Из комшилука се чује гдје удара бубањ, зурле, тамбуре и дахире).
ДУДИЈА: Чујеш ли, болан, оно је њезино весеље! Оно јс њезина свадба! Сад јој свак добро жели, а отац је се одриче.
АДЕМ-БЕГ: Јер се она прије одрекла оца.
(Чују се кораци).
ДУДИЈА: Ето некога!... Тако ти свега на свиту, немој пред другим ништа говорити о њој. Немој да свит зна да је се ти одричеш.
АДЕМ-БЕГ: Што Бог зна, нек знају и људи.
ДУДИЈА (Ломећи прсте): Беже, послушај ме.
(Долазе Ахмет-ага и Ђул-ага, људи средовијечни, обојица богатије одјевени).
АХМЕТ-АГА: Знамо липо да нам се ниси над’о; можебит’ ти нећемо бити ни мили гости, ама ти опет дођосмо у кућу, да се мало разговоримо... Не замири нам... Знаш да смо ти пријатељи и да ти добро желимо...
ЂУЛ-АГА: Бог зна да ти свако добро и сваку срићу желимо...
АХМЕТ-АГА: Ми липо знамо да нас нећеш отирати, макар што си љут и макар што ти аге нису драге...
ЂУЛ-АГА (Дочекује): И ја мислим, да нас нећеш отирати.
АДЕМ-БЕГ (Поносито): Ја никог не гоним из своје куће, а ни стари ми нису никог гонили. Моја је кућа и фукари и сваком вазда била отворена и свак је у њој био беговски чашћен. (Понуди их да сједну, ама подаље од њега). Бујрум.
АХМЕТ-АГА: По томе се и познаје најбоље да си прави кољеновић. Куће кољеновића зато су и чувене, што су сваком биле отворене.
ЂУЛ-АГА (Потврђује): Јес’, вала, што су сваком биле отворене...
АДЕМ-БЕГ (Тихо Дудији): Ови људи мудро зборе... Испеци им кахву.
ДУДИЈА (Тихо): Нема кахве.
АДЕМ-БЕГ: Нека Суле часом зајми у комшилуку, ама нек не каже да је за нас, него за њега... И зали кахву у срмали ибрик. Њега, чини ми се, још нисмо продали?
ДУДИЈА: Нисмо.
АДЕМ-БЕГ: Хајде, похитај! Ама их немој ти служити, него Суле... Беговица није никад служила аге...
ДУДИЈА (Оде).
АХМЕТ-АГА: Ми смо до тебе дошли једним послом, и казали би’ га, само ако се нећеш љутити.
АДЕМ-БЕГ: Ако је паметан посао, немам се рашта љутити.
ЂУЛ-АГА: Ако није паметан, није ни махнит.
АХМЕТ-АГА: Ти знаш да је Хусејин-ага одвео твоју Мејру, а ето чујеш како му зурле пиште и бубњи бубају. Тамо је весеље.
ЂУЛ-АГА (Упада): Јес’, дина ми, везирско весеље.
АХМЕТ-АГА: А да му весеље буде још више, посл'о је нас теби, да те липо замолимо да му халалиш... Он ти је сад к’о син, а она и јес’ твоја шћи.
АДЕМ-БЕГ: У мене сад нема шћери, а сина нисам ни им’о...
АХМЕТ-АГА: Не ваља ти, беже, кад ти тако мислиш и говориш. Хусејин-ага је чојек зенђил, има свега и Мејра ће у њега живити к’о пашиница. Куд ћеш јој бољу прилику?
АДЕМ-БЕГ: Она би имала стотину бољих прилика и све да буду бегови... А он?... Ко ми је он?... Ђедови му били беговске субаше, само му је отац возио трговину и нешто стек’о.
АХМЕТ-АГА: Пуно је стек’о.
ЂУЛ-АГА: Стек’о толико хиљада.
АДЕМ-БЕГ: Ама да је стек’о и три шехера, шта ми је то?... Ко је он?... Ко? — Ага!...
АХМЕТ-АГА: Па и ми смо аге, а шта нам ружно знаш?...
АДЕМ-БЕГ: Ја и њему ништа ружно не знам, ама он није моја прилика... Није ми прилика!... Моји су се ђедови били на Будиму и под Бечом и под Биоградом... Двије паше биле су у нашем роду; у цареве сараје улазиле су. Њима је цар и дао, цар главом, толике земље и толике кметове. Њих је цар намистио да везиру сиде уз колино! Таки су били моји ђедови!
АХМЕТ-АГА: Ми то све знамо, — ама то је давно било.
ЂУЛ-АГА (Упада): Јес’, дина ми, баш давно било. Има, можебит’, и сто година.
АДЕМ-БЕГ: А мени еве к’о да је јуче било. Све се заборавља, а то се не заборавља.
АХМЕТ-АГА: Па камо сад те земље њихове? Камо то благо? То је све било, па прошло. Чојек треба да се брине за сјутра. А Хусејин-ага је зенђил чојек. Он ће, ако хоћеш, с тобом подилити сваки залогај.
АДЕМ-БЕГ (Презриво): Хтио би он са мном, али ја нећу с њиме. Нећу ја. А мени његово благо не треба, нит’ ми треба његов залогај.
АХМЕТ-АГА: Ја знам да теби не треба... Ама знаш, људи смо људи... нико не може до гроба бит’ зенђил... Може ти требати касније.
АДЕМ-БЕГ: Ха, ха, ха, баш сте дица!... Мени ће требати! Ви к’о да не знате да ја имам свега, свега... Оставили су моји ђедови мени, да вазда будем бег... Злата, дуката, срме, сребра, свега ја имам...
АХМЕТ-АГА: Ако имаш данас, хоћеш ли имати сјутра?
АДЕМ-БЕГ: Бегови ће вазда имати. Мислите ли ви да ће овако дуго остати и да опет неће доћи беговски земан? (Заносно). Ви не знате да ће опет доћи дани, кад ће наши хатови опет завриштати по чаршији, а оружје зазвекетати... Не знате, болан, да ћу ја исти дукатима засипати своје слуге к’о што сватови засипају младу шећерлемама... Не знате ви то, јер нисте бегови... Зато вам и кажем да ми никад неће требати туђ залогај.
АХМЕТ-АГА (Прихватајући од Суле филџан с кахвом): Ама Хусејин-ага није ти сад туђ.
ЂУЛ-АГА: Како ти је да ти је, — зет ти је.
АДЕМ-БЕГ: Туђ ми је и сад и вазда. О њему нећу ни говорити. Ако сте дошли к’о пријатељи у моју кућу, останите; а ако сте дошли да о њему пуно говорите, одма’ вам кажем да ми иђете с очију. Никад, никад, никад, не треба ми ни он, ни нико његов... Никад!... То му липо кажите, па нек се и не нада.
АХМЕТ-АГА: И одричеш се свог дитета?
АДЕМ-БЕГ: Одричем се свакога, ко ми кућно име каља.
АХМЕТ-АГА: Грихота је, беже!
ЂУЛ-АГА (У исти мах): Грихота је!
АДЕМ-БЕГ (Покаже им руком врата): Доста је говора!
АХМЕТ-АГА: Доста и јес’... Боље да нисмо ни долазили.
ЂУЛ-АГА: Дина ми, било би сто пута боље. (Оде за Ахмет-агом).
ДУДИЈА (Која је стајала за канатом капиџиским, приступи Адем-бегу и спусти му руку на раме. Он замишљен): Болан, зар не слушаш шта остали људи говоре?... Шта је теби? Зар своје дите одбацити к’о нико никога?
АДЕМ-БЕГ (Ћути).
ДУДИЈА (Осокољена): И зар теби неће бити необично, ако ти никад не дође? Зар се ниси научио, да је уза се гледаш како пива и весели те. Зар...
(Из комшилука се зачује пјесма:

Еј везак везла Адем-када,
Млада невјеста ...)

ДУДИЈА (Заплака): Ето, сви пивају, а ми да кукамо данас... Јабана се весели, а ми кукамо! Зар ништа не видиш, зар ништа не чујеш, мој беже?
АДЕМ-БЕГ (Подигне главу, хладно): Шта сад треба продавати?
ДУДИЈА (Гледа га зачуђено).
АДЕМ-БЕГ (Јаче): Шта сад треба продавати?
ДУДИЈА (Сметена): Ибрик срмали на реду је.
АДЕМ-БЕГ: Зар нема ништа друго? Зар да ми неко дође у кућу, па да ни ибрика не види?
ДУДИЈА: Имају моје свилене кошуље... Још их три...
АДЕМ-БЕГ: Нека их Суле данас прода. Нека се купи хлиба да имамо ... нека се купи кахве. Треба да има кахве, ако неко дође. Из беговске куће нек нико не иде непочашћен... (Опет обори главу. Дудија га само гледа).
(Из комшилука се једнако наставља пјесма:
Еј сав ђердан покапала
Грозним сузама...

И одјекује све јаче... све јаче...).


Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Целокупна дела, I—VII, књига 2, страна 433-448 , "БИБЛИОТЕКА СРПСКИХ ПИСАЦА", Београд, Издавачко предузеће "Народна просвета".


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 100 година.