Adem-beg
| ADEM-BEG Pisac: Svetozar Ćorović |
(Bašta. Kroz voćke se providi lijepa, nedavno okrečena kuća, sa mušebacima na prozorima, iznad kojih se nadnijela široka streha; između prozora, pod strehom, vidi se kumrijino gnijezdo. Iz kuće u baštu vodi mali, uski kapidžik. Kod kanata kapidžiskog stoji Mejra, ogrnuta lakim, šarenim čaršavom; nedaleko od nje, prislonjen uz jednu voćku, stoji Husejin-aga, gizdavo, ljepuškasto momče).
HUSEJIN-AGA: Pa? Jesi li se smislila? Dugo sam čekao na tvoj odgovor i ne mogu više. Hoću da mi kažeš: hoćeš li poć’ za me ili nećeš?
MEJRA: A babo?
HUSEJIN-AGA: Ti znaš kakav ti je babo. On je beg, beg i ništa drugo nego beg. Danas kad je sve svoje imuće rasprod’o, kad nema više gotovo ništa, on se drži k’o i prije, kad je im’o svega. „Ja sam beg” veli i hoće kao beg da živi, a niti šta radi, nit’ više ima kakva prihoda. Stoji nad propasti, a neće da popusti. Ti znaš njega ... Ti znaš da sam te ja isk’o tri puta, pa te nije dao.
MEJRA: Ama nemoj tako prešiti. Može se on još i smisliti... Ko zna!
HUSEJIN-AGA: Nikad se on neće smisliti. On mi je jednom kaz’o: „Ti si dobar, pošten, zenđil, — ama nijesi beg. Ti si aga, a ja svoje šćeri ne dam za agu, pa da je tvoje pola Bosne”. Zar mi to nije dosta? Zar će se on i nakon takih riči smisliti?
MEJRA: Ama zar je meni lahko ostaviti ga i poći preko njegove volje? Ti znaš kako sam mu draga ... i život bi za me dao ... pa da tako učinim s njime. On sad i nema ništa osim mene. Ja sam mu sve. Ako mene izgubi i naljuti se na me, šta će tada?
HUSEJIN-AGA: Ako je pravi otac, — halaliće ti.
MEJRA: Ah ... neće on lahko halaliti ... Znam ja njega ... Draga sam mu k’o zenica, ama da to učinim... Bojim se da me ne prokune.
HUSEJIN-AGA: Ako je pravi otac, neće. Naljutiće se malo, ružiće, pa i prestati.
MEJRA: Neće on ružiti ... On nikad ne ruži ustima, nikad ne rekne grke riči. Ama u srcu, tu će kleti ...
HUSEJIN-AGA: Mejro, biraj mene jali njega! Ako ćeš mene, hajde sa mnom, odmah hajde. Eno pred baščom stoje dva moja jarana i čekaju nas. Ja sam im kaz’o da ćeš biti moja danas jali nikada. Pripremio sam sve i biće veselje kakvo nigdi nije bilo, ako pođeš sa mnom. A ako voliš ocu, ti pođi za drugoga, za kakva bega, koga ti on odabere.
MEJRA: Nemoj tako, Husejine! Ne mogu ja... otac je...
HUSEJIN-AGA (Ispravljajući se). Ovo ti pošljednji put dolazim, Mejro. Ako nećeš sa mnom, mi se ne viđamo više ... Biraj: mene jali njega!
MEJRA: Ne mogu...
HUSEJIN-AGA: I nemoj! Ne trebam ja tebi, ne trebaš ni ti meni. Varala si me dosta, virov’o sam ti dosta, sad više ne virujem. Dovale. (Pođe).
MEJRA: Husejine!
HUSEJIN-AGA (Zastane): Šta je?
MEJRA: Nemoj tako ... Nemoj ... Ne ostavi me, tako ti oba svita. Ne prevrni virom!
HUSEJIN-AGA: Ti si prevrnula i iznevirila mene. Ti voliš ocu, nego meni.
MEJRA: Otac je ... a ja sam mu sve ... On ništa nema, nikog nema osim mene ...
HUSEJIN-AGA: Onda ostani s njime. Ja ti ne trebam. (Pođe).
MEJRA (Raširi ruke): Husejine!
HUSEJIN-AGA: Ne zovi me više ... Ne igraj se sa mnom ... Biraj! ...
MEJRA: Ne hitaj tako! Ne kidisaj! Barem da još majku upitam... Ako otac prokune, neka majka blagoslovi ... Pričekaj, da nju vidim.
HUSEJIN-AGA: A ako i ona?...
MEJRA: (Prekida ga). Neće ... Ne boj se ... Znaš ti nju... Drag si joj i ona neće braniti.
HUSEJIN-AGA: Onda je zovni, da je i ja vidim... Neka ovdi dođe.
MEJRA: Zovnuću je ... (Pođe pa se okrene). Samo ti ne iđi. (Opet pođe i viče iza kapidžika: majko, majko!.. Zatim se vraća). Sad će ona. (Poklopi lice rukama). Samo je mene stid da joj kažem. Kaži joj ti!
HUSEJIN-AGA: Ne boj se! Kazaću ja. Ako treba svemu svitu — i njemu ću kazati.
DUDIJA (Malaksala i iznemogla starica, pomoli se na kapidžiku i proviruje): Ko je to? (Žmirka). Ko me zove? (Unosi se u lice Husejin-agi). A ... ti li si, Husejine? Opet doš’o?
HUSEJIN-AGA: Doš’o sam opet, pošljednji put. Adem- beg me odbio i neće da me pogleda. On beg, a ja aga... I sad sam doš’o još jednom Mejru da zapitam: hoće li za me, jali neće?
DUDIJA: Mejra se ne pita ... Otac je glava kući.
HUSEJIN-AGA: Ama Mejra veli da sam joj drag, a ako sam joj drag, ona će za me.
DUDIJA: Drag si i meni, drag si i njojzi. Zar nismo odavno komšije i zar se odavno ne znamo? Ama očeva je najstarija ...
HUSEJIN-AGA: Biva kad me otac odbio, ne treba mi više ni dolaziti?
DUDIJA: Ko ti kaže da ne dolaziš?
HUSEJIN-AGA: A što ću dolaziti džaba?
DUDIJA: Može bit’ da i neće biti džaba. Adem-beg se može smisliti.
HUSEJIN-AGA: Dok to bude, mogu ja i umriti. Ja sam doš’o Mejri, pa ako hoće neka odmah iđe sa mnom, a da njega i ne pita. Ako neće, nikad joj više doći neću.
DUDIJA: Mejra neće poći dok joj otac ne rekne.
HUSEJIN-AGA: Mejra neće poći za me, nego će gladovati s vama, dok se ne javi kakav golać-beg, te da i s njim gladuje.
DUDIJA: Ko kaže da mi gladujemo? Ko? (Strogo). Da nisi ti, Mejro?
HUSEJIN-AGA: Nije Mejra, nego svit priča o tom.
DUDIJA (Poplašeno): Svit? Zar zna svit?
HUSEJIN-AGA: Svit sve zna. Znam ja i kako vi krišom prodajete stare, begovske stvari iz kuće, samo da se možete hlibom prehraniti; znam, kako kidate srmu sa starih pušaka i noževa; znam sve, makar što vi radite prikriveno. Svit sve čuje i sazna. Svit zna da Adem-beg nosi bogato ruho, a često ne ruča, jer veli: ne vidi se šta je u meni, nego šta je na meni.
DUDIJA (Zapanjena): A ko ti ispriča sve? Ko? (Ponosito). A sve je to laž. Imamo mi, šućur Alahu, svega dosta. Naša je kuća i sad puna i hambarovi nam puni.
HUSEJIN-AGA: Ni mene, ni svit ti ne možeš privariti. Svit samo neće javno da govori, da ne uvridi Adem-bega. I ja sve znam, pa opet ištem Mejru. Meni ne treba ni para ni ničega, — jer ja imam svega, — samo mi nju dajte.
DUDIJA (Uzdišući): Ama otac ne da.
HUSEJIN-AGA: Ako otac ne da, ne treba ga ni slušati, jer nije prijatelj svome ditetu... A ti si mati, ti joj želiš sriće ... Njoj sam drag, ona mi je draga, imaće svega. A dok mi imamo, imaćete i vi.
DUDIJA (Odmahne rukom): Lahko je za nas. Mi smo nad grobom.
HUSEJIN-AGA: Ama nije lahko za nju. Barem ćete mirno umriti, kad znate da se ona namirila, da ima svega... Ti si mati, ti imaš srca... Zar da ti se uda za koga, koji joj nije drag i đe će joj gore biti nego kod vas! Vi niste pravi roditelji!...
DUDIJA: Ne govori tako, Husejine! Dosta mi je! (Zagrli Mejru). Može li mati ne voliti svoje dite? (Ljubi je u čelo). Moje slatko dite!
HUSEJIN-AGA: Ako ti je draga, pusti je nek sad ide sa mnom.
DUDIJA: A on?... Što će on reći?
HUSEJIN-AGA: Kad vidi da joj je dobro i lipo, on će se pokajati. A tada ćemo živiti svi k’o veziri.
DUDIJA (Tužno): Tada?... Hoću li ja to dočekati? Husejin-aga. Pusti ti Mejru, a ti njega umiri. Ako si rada srići njezinoj, pusti je... Mejro, reci i ti koju.
MEJRA: (Zagrli mater i zajeca joj na prsima).
DUDIJA: (Milujući je po glavi). Ne plači, Mejro! Ne plači!... Majka ti neće smetati... Majčino je srce mekše od pamuka... Majka ne želi zla ditetu... Vi hoćete i — hajirli vam bilo. Uzmi feredžu i hajde!
MEJRA (Radosno digne glavu i kroz suze se smješka): Majko! (Ljubi je).
DUDIJA (Lagano je odguruje): Hajde... Hajde!... Sad će i on doći... Brže!... On u ovo doba dolazi. (Gurne je kroz kapidžik Husejinu). Bogu i tebi na amanet!
HUSEJIN-AGA: Nek me Alah onog časa ubije, kad ona na me zažali. Šta hoće, šta joj srce zaželi, imaće. Dosta sam muke im’o dok sam je dobio, a kad bude moja, znaću je čuvati.
DUDIJA: Nek je njojzi dobro, a nama... kako bude. (Izlazi Mejra umotana u feredžu. Ne govoreći ništa, zagrle se ona i mati. Mejri se trese feredža na ramenima. Stara se savlađuje).
DUDIJA: Hajdete, sad će on doći!... Okrenite drugim putem, da se ne susretnete...
HUSEJIN-AGA: Ne boj se! Nije mi kuća daleko...
(Mejra ide pred njim, on za njom, kroz baštu).
DUDIJA: (Pošto je duže stajala i gledala za njima). I ona mi ode... Šta će sad jadna majka raditi? (Prisloni se uz kapidžik i tare suze).
(Kratka počivka).
ADEM-BEG: (U kući kašlje i doziva).
DUDIJA: Eto ga... Šta ću sad? (Tare oči). Samo da ne pozna, da sam plakala.
ADEM-BEG (Krupan, stasit čovjek, sa dugom sijedom bradom i velikim obrvama, bogato obučen, ogrnut teškim ćurkom, pomalja se na kapidžiku): Zar ste se amo sakrile, a?... U bašču, u hladovinu, a? A ja čitavo jutro hodio po čaršiji i sjedio u berbernici sa Hasan-begom, Šarić-begom i Osman-begom. Znaš kad se begovi zagovore kako je... (Približi joj se). Čuješ, Dudija, ima što da se jede?
DUDIJA: Ima još samo malo hliba... suha hliba...
ADEM-BEG: Pa ništa ako i nema. Ja nisam ni gladan, nego samo onako pitam... Zbog adeta... Treba vi da jedete, ti i Mejra. Vi se i onako slabo hranite.
DUDIJA: Ja nisam gladna.
ADEM-BEG: Vazda kažeš da nisi gladna, a eto si se sasušila k’o palica... I Mejra mi je mršavija...
DUDIJA: Ti nisi ni juče ruč’o, pa ne možemo ni mi...
ADEM-BEG (Izuje postule i sjeda u travu prekrstivši noge. Dugački čibuk opružio je podaleko od sebe): Eh, čudno ti je čudo, kad se mi begovi sastanemo... Šta nam sve ne pada na pamet i kakvi li se razgovori ne ispredaju!... I ne govorimo ni o čem drugom, nego o sebi i svojim teferičima. Šaćir-beg zove u sebe na teferič sve, pa i mene. Biće nas do trideset, a nijedan aga.
DUDIJA: Ja bih volila da se ti manje s njima sastaješ.
ADEM-BEG (Začuđeno): S njima?... S begovima?
DUDIJA: Taki sastanci dobra nam ne donose...
ADEM-BEG: Jesi li pri sebi?... Znaš li k’o su oni?
DUDIJA: Da nisi često s njima, ne bi odbijao Husejin-agu od naše Mejre.
ADEM-BEG: Husejin-agu. I ti imaš mozga da me zato koriš? Ti, jedna begovica!...
DUDIJA: Ako sam i begovica, nisam sultanija, a mi treba da se pobrinemo da svoje dite udomimo u dobru kuću.
ADEM-BEG: Ja ću je udomit’ u dobru kuću. Zar ima boljih kuća od begovskih?
DUDIJA: Čini mi se da nema mnogo begovskih kuća, a da su zenđile... Ima zenđilijih aga.
ADEM-BEG: Nije blago ni srebro ni zlato, znaš kako se u pismi piva. I mrtav hat, opet je hat, a magare osta magare, makar grizlo i na carskim jaslima.
DUDIJA: Ama danas niko ne živi od begovskog imena, nego od svog imuća.
ADEM-BEG (Oštro): Nećeš me, zar, koriti i zato?
DUDIJA: Pa što smetaš ditetu da se udomi?
ADEM-BEG: Ne smetam ja. Ja samo velim da begovska kći treba da pođe za bega.
DUDIJA: Tako se danas ne može.
ADEM-BEG: Tako se i danas može.
DUDIJA: Zar ne vidiš da je drugi zeman i drugi adeti? Danas je Švabo sve naopako okren’o...
ADEM-BEG: Bsgovski se adeti nikad ne minjaju. Ako je Mejra moje dite, ja znam da i ona ’vako misli, a ne k’o ti... Ona baš ’vako misli.
DUDIJA: Baš ona tako ne misli!
ADEM-BEG: Ja znam Mejru, a znam joj i ćud. Ona je u svemu k’o ja... Moja krv...
DUDIJA: Ako je i tvoja krv, sad treba drukčije da misli.
ADEM-BEG: Hoćeš li da se kladimo, da misli k’o i ja?
DUDIJA: Ne treba mi opklada, kad sve dobro znam.
ADEM-BEG: Sad ćemo je pitati. (Ustaje).
DUDIJA: (Poplašeno). Ne... ne pitaj!
ADEM-BEG: Hoću da pitam.
DUDIJA: Ne pitaj! (Staje mu na put). Sve ti virujem, samo ne pitaj.
ADEM-BEG (Gleda je): Šta je tebi?
DUDIJA: Ništa... Ništa mi nije... Samo te, eto, molim: ne pitaj je.
ADEM-BEG: Ama baš hoću da pitam. Ja sam otac, ona je moje dite, pa zar ne smim zapitati? (Staje na kapidžik i viče). Mejro! (Dudiji). Da vidimo, koga ona više sluša: mene jali tebe? (Jače). Mejro! (Dudiji). Ja ti i opet velim: moja je ono krv, prava begovska krv, a nije... (Viče). Mejro! (Začuđeno). Šta je? Što se ne odziva?
DUDIJA (Prigušeno): Nema je.
ADEM-BEG: Kud je otišla?
DUDIJA: Biće onamo, kud joj ti nisi dao.
ADEM-BEG: Kuda?
DUDIJA (Smeteno): Kuda?... Biće da je odbigla... sa Husejin-agom...
ADEM-BEG (Otegnuto): S njime? (Oštro je gleda). Jesi li ti za to znala?
DUDIJA (Poplašeno): Ja?... nisam ... ne znam... Ni sad ne znam...
ADEM-BEG (Nijemo gleda u jednu tačku na zidu, kao skamenjen; zatim lagano sjeda, obori glavu i duboko uzdahnu): Sad nemam ništa... Izgubih i šćer... Sad sam jadan.
DUDIJA (Blago): Pa nismo je izgubili. Živa je ona, šućur Alahu, i opet je naša.
ADEM-BEG (Tužno): Ja nemam više šćeri... Sad smo samohrani.
DUDIJA: Šta govoriš?
ADEM-BEG: Govorim da je Mejra sad Husejin-aginica, a nije više begovska šći.
DUDIJA: Zar nemaš srca više?
ADEM-BEG: Ona ga je iskinula.
DUDIJA: Zar si zaboravio da ti je jedinica i da više nikog nemaš nego nju.
ADEM-BEG: Nemam sad ni nju...
DUDIJA: Bolan, zar ti hoćeš da nas za vazda ostavi?
ADEM-BEG: Ostavi me i ti ako sam ti mrzak... Ostavite me svi... Svi kad me ostavite, ja ću i onda živiti i biću beg. I kad umrem, biću beg. A nikakva aginica odsad ne smi u moju kuću kročiti, makar mi i šći bila. — Čuješ li? Ako si rada mome i njezinu dobru, nek mi ne ulazi u kuću.
DUDIJA: Ni majku da vidi?
ADEM-BEG: Rekoh ti: Ostavi me i ti, ako sam ti mrzak. Ko god voli drugom nego meni, nek ide od mene... Mogu i ja sam sa Sulom... Sule mi je sluga pa me neće ostaviti. Ostario je uza me, uza me će i umriti.
DUDIJA: I Sule ti draži od rođene šćeri?
ADEM-BEG: Sule me nije ostavio, a ona me ostavi. (Iz komšiluka se čuje gdje udara bubanj, zurle, tambure i dahire).
DUDIJA: Čuješ li, bolan, ono je njezino veselje! Ono js njezina svadba! Sad joj svak dobro želi, a otac je se odriče.
ADEM-BEG: Jer se ona prije odrekla oca.
(Čuju se koraci).
DUDIJA: Eto nekoga!... Tako ti svega na svitu, nemoj pred drugim ništa govoriti o njoj. Nemoj da svit zna da je se ti odričeš.
ADEM-BEG: Što Bog zna, nek znaju i ljudi.
DUDIJA (Lomeći prste): Beže, poslušaj me.
(Dolaze Ahmet-aga i Đul-aga, ljudi sredoviječni, obojica bogatije odjeveni).
AHMET-AGA: Znamo lipo da nam se nisi nad’o; možebit’ ti nećemo biti ni mili gosti, ama ti opet dođosmo u kuću, da se malo razgovorimo... Ne zamiri nam... Znaš da smo ti prijatelji i da ti dobro želimo...
ĐUL-AGA: Bog zna da ti svako dobro i svaku sriću želimo...
AHMET-AGA: Mi lipo znamo da nas nećeš otirati, makar što si ljut i makar što ti age nisu drage...
ĐUL-AGA (Dočekuje): I ja mislim, da nas nećeš otirati.
ADEM-BEG (Ponosito): Ja nikog ne gonim iz svoje kuće, a ni stari mi nisu nikog gonili. Moja je kuća i fukari i svakom vazda bila otvorena i svak je u njoj bio begovski čašćen. (Ponudi ih da sjednu, ama podalje od njega). Bujrum.
AHMET-AGA: Po tome se i poznaje najbolje da si pravi koljenović. Kuće koljenovića zato su i čuvene, što su svakom bile otvorene.
ĐUL-AGA (Potvrđuje): Jes’, vala, što su svakom bile otvorene...
ADEM-BEG (Tiho Dudiji): Ovi ljudi mudro zbore... Ispeci im kahvu.
DUDIJA (Tiho): Nema kahve.
ADEM-BEG: Neka Sule časom zajmi u komšiluku, ama nek ne kaže da je za nas, nego za njega... I zali kahvu u srmali ibrik. Njega, čini mi se, još nismo prodali?
DUDIJA: Nismo.
ADEM-BEG: Hajde, pohitaj! Ama ih nemoj ti služiti, nego Sule... Begovica nije nikad služila age...
DUDIJA (Ode).
AHMET-AGA: Mi smo do tebe došli jednim poslom, i kazali bi’ ga, samo ako se nećeš ljutiti.
ADEM-BEG: Ako je pametan posao, nemam se rašta ljutiti.
ĐUL-AGA: Ako nije pametan, nije ni mahnit.
AHMET-AGA: Ti znaš da je Husejin-aga odveo tvoju Mejru, a eto čuješ kako mu zurle pište i bubnji bubaju. Tamo je veselje.
ĐUL-AGA (Upada): Jes’, dina mi, vezirsko veselje.
AHMET-AGA: A da mu veselje bude još više, posl'o je nas tebi, da te lipo zamolimo da mu halališ... On ti je sad k’o sin, a ona i jes’ tvoja šći.
ADEM-BEG: U mene sad nema šćeri, a sina nisam ni im’o...
AHMET-AGA: Ne valja ti, beže, kad ti tako misliš i govoriš. Husejin-aga je čojek zenđil, ima svega i Mejra će u njega živiti k’o pašinica. Kud ćeš joj bolju priliku?
ADEM-BEG: Ona bi imala stotinu boljih prilika i sve da budu begovi... A on?... Ko mi je on?... Đedovi mu bili begovske subaše, samo mu je otac vozio trgovinu i nešto stek’o.
AHMET-AGA: Puno je stek’o.
ĐUL-AGA: Stek’o toliko hiljada.
ADEM-BEG: Ama da je stek’o i tri šehera, šta mi je to?... Ko je on?... Ko? — Aga!...
AHMET-AGA: Pa i mi smo age, a šta nam ružno znaš?...
ADEM-BEG: Ja i njemu ništa ružno ne znam, ama on nije moja prilika... Nije mi prilika!... Moji su se đedovi bili na Budimu i pod Bečom i pod Biogradom... Dvije paše bile su u našem rodu; u careve saraje ulazile su. Njima je car i dao, car glavom, tolike zemlje i tolike kmetove. Njih je car namistio da veziru side uz kolino! Taki su bili moji đedovi!
AHMET-AGA: Mi to sve znamo, — ama to je davno bilo.
ĐUL-AGA (Upada): Jes’, dina mi, baš davno bilo. Ima, možebit’, i sto godina.
ADEM-BEG: A meni eve k’o da je juče bilo. Sve se zaboravlja, a to se ne zaboravlja.
AHMET-AGA: Pa kamo sad te zemlje njihove? Kamo to blago? To je sve bilo, pa prošlo. Čojek treba da se brine za sjutra. A Husejin-aga je zenđil čojek. On će, ako hoćeš, s tobom podiliti svaki zalogaj.
ADEM-BEG (Prezrivo): Htio bi on sa mnom, ali ja neću s njime. Neću ja. A meni njegovo blago ne treba, nit’ mi treba njegov zalogaj.
AHMET-AGA: Ja znam da tebi ne treba... Ama znaš, ljudi smo ljudi... niko ne može do groba bit’ zenđil... Može ti trebati kasnije.
ADEM-BEG: Ha, ha, ha, baš ste dica!... Meni će trebati! Vi k’o da ne znate da ja imam svega, svega... Ostavili su moji đedovi meni, da vazda budem beg... Zlata, dukata, srme, srebra, svega ja imam...
AHMET-AGA: Ako imaš danas, hoćeš li imati sjutra?
ADEM-BEG: Begovi će vazda imati. Mislite li vi da će ovako dugo ostati i da opet neće doći begovski zeman? (Zanosno). Vi ne znate da će opet doći dani, kad će naši hatovi opet zavrištati po čaršiji, a oružje zazveketati... Ne znate, bolan, da ću ja isti dukatima zasipati svoje sluge k’o što svatovi zasipaju mladu šećerlemama... Ne znate vi to, jer niste begovi... Zato vam i kažem da mi nikad neće trebati tuđ zalogaj.
AHMET-AGA (Prihvatajući od Sule fildžan s kahvom): Ama Husejin-aga nije ti sad tuđ.
ĐUL-AGA: Kako ti je da ti je, — zet ti je.
ADEM-BEG: Tuđ mi je i sad i vazda. O njemu neću ni govoriti. Ako ste došli k’o prijatelji u moju kuću, ostanite; a ako ste došli da o njemu puno govorite, odma’ vam kažem da mi iđete s očiju. Nikad, nikad, nikad, ne treba mi ni on, ni niko njegov... Nikad!... To mu lipo kažite, pa nek se i ne nada.
AHMET-AGA: I odričeš se svog diteta?
ADEM-BEG: Odričem se svakoga, ko mi kućno ime kalja.
AHMET-AGA: Grihota je, beže!
ĐUL-AGA (U isti mah): Grihota je!
ADEM-BEG (Pokaže im rukom vrata): Dosta je govora!
AHMET-AGA: Dosta i jes’... Bolje da nismo ni dolazili.
ĐUL-AGA: Dina mi, bilo bi sto puta bolje. (Ode za Ahmet-agom).
DUDIJA (Koja je stajala za kanatom kapidžiskim, pristupi Adem-begu i spusti mu ruku na rame. On zamišljen): Bolan, zar ne slušaš šta ostali ljudi govore?... Šta je tebi? Zar svoje dite odbaciti k’o niko nikoga?
ADEM-BEG (Ćuti).
DUDIJA (Osokoljena): I zar tebi neće biti neobično, ako ti nikad ne dođe? Zar se nisi naučio, da je uza se gledaš kako piva i veseli te. Zar...
(Iz komšiluka se začuje pjesma:
Ej vezak vezla Adem-kada,
Mlada nevjesta ...)
DUDIJA (Zaplaka): Eto, svi pivaju, a mi da kukamo danas... Jabana se veseli, a mi kukamo! Zar ništa ne vidiš, zar ništa ne čuješ, moj beže?
ADEM-BEG (Podigne glavu, hladno): Šta sad treba prodavati?
DUDIJA (Gleda ga začuđeno).
ADEM-BEG (Jače): Šta sad treba prodavati?
DUDIJA (Smetena): Ibrik srmali na redu je.
ADEM-BEG: Zar nema ništa drugo? Zar da mi neko dođe u kuću, pa da ni ibrika ne vidi?
DUDIJA: Imaju moje svilene košulje... Još ih tri...
ADEM-BEG: Neka ih Sule danas proda. Neka se kupi hliba da imamo ... neka se kupi kahve. Treba da ima kahve, ako neko dođe. Iz begovske kuće nek niko ne ide nepočašćen... (Opet obori glavu. Dudija ga samo gleda).
(Iz komšiluka se jednako nastavlja pjesma:
Ej sav đerdan pokapala
Groznim suzama...
I odjekuje sve jače... sve jače...).
Izvori[uredi]
- Svetozar Ćorović: Celokupna dela, I—VII, knjiga 2, strana 433-448 , "BIBLIOTEKA SRPSKIH PISACA", Beograd, Izdavačko preduzeće "Narodna prosveta".
|