Adam i berberin prvi ljudi/9

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PRVA RADNjA
◄   OSMA POJAVA DEVETA POJAVA DESETA POJAVA   ►

DEVETA POJAVA
 
Oficina. Najpre Đoka, pa onda Ljuba.

GLAĐENOVIĆ: Kud je vraga Ljuba otišao u Milevinu sobu da vode donese, pa tako dugo, još ga nema.
LjUBA (uđe): Evo me.
GLAĐENOVIĆ: A' de si bio?
LjUBA: Ćutite braca Đoko, sve je dobro. Ja sam našao u Milevinoj sobi ovaj prsten, čitajte šta stoji onde napisano: “Predić, laćman, Emilija". Zato sam se malo uklonio, da se odma' ne seti. Sad il' dajte ga natrag da ga odnesem, il' uzmite na sebs da ste ga vi ukrali.
GLAĐENOVIĆ (gledi prsten): Ludo, to se ne zove ukrasti. Ja ću sve to na sebe uzeti, samo ti idi brže kuntove brijati, ako bi te tražili, da nisi tu. (Ljuba brzo ode) No, ovaj prsten nedam za mlogo uvatio sam laćmana, a i Milevu. (Ponosito) Sad se mogu s njima titrati, sad su mi u cepu, a i držaću se na ceni. (Mileva uđe u oficinu)
MILEVA: Molim vas, Glađenoviću, nije tu moj tata?
GLAĐENOVIĆ: O frajlice, molim, drago mi je, izvolite sesti. (Glađenović napravi "solo" pete figype, skakutajući donese stolicu, metne pred Milevu, pa oko nje sve “karokolira") Od kuda te sreće za mene, ljubim ruku?
MILEVA (nježno): Tražim tatu, je l' bio ovde? (Sedne)
GLAĐENOVIĆ: Bio je i otišao. Pa s čim se zabavljate, ako smem pitati. Jeste li izvolili čitati Robinzona? Ja ga imam, mogu vas poslužiti, ja sam ga već pročitao.
MILEVA: Drago će mi biti, moliću; jeste li, gospodine Glađenoviću, bili skoro na igranci? Vrlo dobro igrate, svi vas fale.
GLAĐENOVIĆ: Ljubim ruku, to sam već čuo, i zaista se nikoga ne bojim, samo mi je žao što ste mi dali jedared korpu, samo da ste sa mnom igrali frajlice, pa nek se sakrije lajtnant i svi. Na purgerbalu, lajtnant igra kao od bede, a arendator kao medved.
MILEVA (smešeći se) A šta vam radi Salika, kažu da je vrlo dobra igračica?
GLAĐENOVIĆ (sa žestoćom): Molim „frajln", nemojte me sa Salikom sekirati. (Smešeći se) Ne znam kako da kažem, ta znate „frajln", po većim varošima na nekim igrankama i baroni sa Salikama igraju. (Tiho) Al' drugo je ljubav iz istine. Frajln, kad bi s vami igrao, držao bi' da sam u raju, a kamoli kad biste se smeli mojom nazvati. Oprostite mi, al' ja vas od srca ljubim.
MILEVA (smešeći se): Ako je tako, a vi to potvrdite s tim da mi date taj prsten što ga imate na malom prstu.
GLAĐENOVIĆ (oduševljeno) Ako istinu govorite, slatka frajlice, ono je lepo, onda sam ja najsretniji čovek, ali samo, molim, nemojte me za ludu držati.
MILEVA (umilno): Al' ćete mi tek dati taj prsten, gospodin Glađenović?
GLAĐENOVIĆ (pouzdano i smešeći se): Daću vam ga, ali' ga morate otkupiti, taka se stvar jeftino ne daje.
MILEVA: Molim, kako ga cenite?
GLAĐENOVIĆ: Za novac nipošto, no iskreno da kažem, poljubac, ljubav.
MILEVA (misleći se): Mnogo je odjedared, samo malo da se promislim. Budite zasad samo s poljubcem zadovoljni, a ja ću vas poljubiti, što se dalje ljubavi tiče. (Poverljivo šaputajući) to ću vam za tri dana javiti, mislim da ćete biti zadovoljni.
GLAĐENOVIĆ (misli se): Frajln, da vam pokažem da sam pravi švaler, evo vam ga. (skine prsten i preda, pa s patosom) Da znate ko je Đoka Glađenović. Sve znam šta je na njemu urezano. Povratite taj prsten, sa mnom ćete biti sretnija, ja sam neodvisniji čovek od istoga, a sad dajte mi
zalogu, molim. (Glađenović raširi ruke i pruži obraz za poljubac. Mileva primi prsten, podtne svoju ruku na poljubac)
MILEVA (zadovoljno): O, slatki lepi Glađenoviću, baš vam fala, primite u zalogu ovaj poljubac, a treći dan ćemo se razgovarati.
GLAĐENOVIĆ: Oh, srce moje Mileva. (Poljubi je. Mileva okrene obraz, i istrgne se i ode)
GLAĐENOVIĆ (sam): Oh, ja sam sad najsretniji čovek. Mileva me je poljubila. (Šeta se goredole) Ne dam to za ceo svet, sad nek zvoca laćman. (Žarković uđe)
ŽARKOVIĆ: Servus Đoko, šta radiš?
GLAĐENOVIĆ: Ja dobro radim. Da ti pripovedam samo šta se zbilo. Do ruke mi došao zlatan prsten, što je laćman Milevi poklonio, na njemu je bilo izrezano "Predić, lajdinand, Emilija". Mileva je došla u oficinu da me poseti, pa je taj prsten na mome malom prstu primetila i molila da joj ga dam natrag. Ja se pogodim da me poljubi zato, i da mi ljubav pokloni, ona me odma' poljubi, a za ljubav iskala je promišljenje tri dana.
ŽARKOVIĆ: Pa si joj dao prsten?
GLAĐENOVIĆ: Kako ne bi' joj dao, ta taj poljubac više vredi nego li prsten, a znaš da smo mi galantni.
ŽARKOVIĆ: To nisi dobro činio. Ja ne bi' joj tako lako dao.
GLAĐENOVIĆ: Ti sad kažeš, al' da znaš kakav je to bio poljubac, pravi „cvikipusi". (Đoka s ust'ma u vazduh pravi duplovan poljubac)
ŽARKOVIĆ: Al' ljubav tek treći dan, to nije dobro.
GLAĐENOVIĆ: Ona je već meni u cepu.
ŽARKOVIĆ: Pozdravila te Salika. Baš sad sam bio s njome na pijaci, pita hoćeš li skoro na bal. Al' sad si zbunjen, sad ti nije do Salike?
GLAĐENOVIĆ: Znaš, ne mrzim ni Saliku, i nju nisam rad ispustiti, al' tek Mileva je prva; kad se sa Salikom sastaneš, a ti sve dobro govori o meni, ovo što si sad čuo nemoj spominjati.
ŽARKOVIĆ: Neću. (Na strani) Kako se s njom sastanem, sve ću joj kazati, sad servus.
GLAĐENOVIĆ: Servus. (zavesa se spusti)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jakov Ignjatović, umro 1889, pre 131 godina.