Pređi na sadržaj

Adam i berberin prvi ljudi/11

Izvor: Викизворник

◄   DESETA POJAVA JEDANAESTA POJAVA DVANAESTATA POJAVA   ►

JEDANAESTA POJAVA
 
Oficina. Glađenović, Marković, Ljuba. Na astalu tambura i gitar.
 
GLAĐENOVIĆ: Al' baš dobro ide ova pesma, dobro si je iskonponirao. Istina, načinio si i od mene mali vic, al' to ništ' ne čini, samo kad je i Mileva tu. Pa bi' voleo da se ta pesma rasprostrani.
ŽARKOVIĆ: Već je pevaju.
LjUBA: I sinoć čuo sam ju gde na sokaku pevaju.
GLAĐENOVIĆ: Bravo, to volem, a sad je morala i Mileva čuti.
LjUBA (prepravan za put) Ja moram ići kuntove brijati. (Ode)
ŽARKOVIĆ: Jesi l' bio na purgerskom balu?
GLAĐENOVIĆ: Bio sam. To čudo da si vidio. Vrlo je lepo ispao. Tu oficiri nisu imali berićeta. Skoro sve sami majstori i majstorice i njihove kćeri. Bilo je nekoliko oficira i doktor Polivka. Počeli su igrati tajč, principal je igrao sa šnajderkom cehmajsterovicom, a principalica sa arendatorom sviju novosadskih kasapnica. Pa to da si vidio, kad je principal moj uzeo za pojas tanku šnajderku, pa digne levu nogu i savije do kolena, pa se okreću. Kad je principal osetio dobru igračicu, a on pređe u „lendler", pa sad levom sad desnom rukom obavija oko igračice, a cehmajstorica se savija u struku tek što se ne prelomi. Cehmajstor opet uzeo debelu kasapinicu, on lak, ona jaka, debela kao nalivena. Šnajder skače, baca noge, zahukti se u okretanju kao krak suvačinog točka oko osovine. Osobito s leđi je dobro izgledala kasapinica. Kad je došao „kalup", to je najlepše bilo, principal uzme kasapinicu, kasapin principalicu,cehmajstor pekaricu, cehmajstorovica svoga kalfu; »rag neda šnajderu mira, iztrči iz kola da bude prvi, pojuri ispred principala, al' principal gurne šnajdera da se ovaj sa pekaricom premetne, principal je preko nji prejurio, al' kasapin sa principalicom premetne se preko nji'. Principal dopleja da digne principalicu i izvadi pekaricu ispod kasapa, a šnajder se kao igla provukao kroz sve. Šnajderka pak sa svojim kalfom tako je sretno pala na gomilu, il' upravo s boka malo se previla, da je izgledalo kanda su naslonjeni na divan, na spavanje. I ja sam tu naseo sa jednom ćurčijskom sejom, al' cela stvar je izgledala kao neki mali “vic".
ŽARKOVIĆ: A kako doktor Polivka?
GLAĐENOVIĆ: Doktor je uzeo u „šnelpolki" kasapinicu, pa kako je debeo, raširila mu se krila od kaputa, pa igra „trajšrit", a ona „polku". To da si vidio. On nju vuče, ona se ne da, njoj skače glava gore, a njemu dole, noge zapleću, dok se doktor ne umori pa, jedva dišući, odma u kreidenc. Kaže da on to zdravlja radi čini.
ŽARKOVIĆ: A C kime si igrao polku?
GLAĐENOVIĆ: Sa šnajderkom, to čudo da si vidio, letili smo, kao u vazduhu, svi su nam pljeskali. Znaš, bio sam lepo obučen, ne u plavetnom fraku, što su mi kasapi rastrgli, već u novom zelenom, sa žuti dugmadi, bele pantalone i žile crvena kravatla, kosa frizirana.
ŽARKOVIĆ: A jesi l' igrao s Milevom?
GLAĐENOVIĆ: Nisam u prkos, jer su sve oko nje oficiri išli. Ja sam sve fumigirao, koji su mene fumigarali. Posle toga igrali su „Serbenquadrille" do četvrte figure, dalje nisu znali, pa onda „krajcminet", a na posletku „jastučića," tu sam ti se naljubio, da mi je za osam dana dosta. Tu se i doktor ljubio sa šnajderkom, principal sa kasapinicom, šnajder sa pekaricom, principalica sa kasapinom. Tako je trajalo do osam sati, znaš, mogu kazati, bilo je onako „ala grande".
ŽARKOVIĆ: A šta će ti kazati Salika na to?
GLAĐENOVIĆ: A šta da kaže?
ŽARKOVIĆ: Ona će sve to čuti, a već zna za prsten Milevin i strašno „ajferuje", i baš danas mi je kazala, ako od sebe ne daš glasa, ona će se priljubiti tom kasapinu, koji joj jednako u stope ide.
GLAĐENOVIĆ: Šta, taj ordinaran, od tog ništa biti neće. Sad ću odma' napisati pismo, a ti joj odma' sutra, kad je na pijaci vidiš, predaj. Malo prečekaj. (Uzme divit i 'artiju, da piše, i posle pročita) Slušaj. (Čita) „Meine libe Muzi. Tu pis bez auf mich, schon virzen Tog hop Ti nit ksen, mir is ser lad, kon nit schlofn, herz tut mir we. Tu waz, ih pin zwiflizirter Mensch, Ich hop tos nit ferdint, i hop ti imr kern kopt, won i spazir, schau auf tajn fenstr, kon ti nit sen, i waz tu pis pez, wail i tonzt zwamol polka mit Fischer Kadl, und wail i kmocht lid af unzer frailn. Ti frain Mileva iz in mir ferlipt, obr i moch nur a spas und nur ti hop kern. Main herz imr fir ti geklopt, und a jetz klopf, kum pit ti schen Suntog zu goldene Fassl, und werma prav ausmochn. Kis ti 10,000 mol, und plaip mit tich im hailign Gaist Gladenovitsch subjekt.5 Da napišem atresu. (Piše) An ti frailn Salika Selinger.6 (Zavije u zapečati) Ha kolega (Žarkoviću) podaj joj, ona to, kad pročita, znam da će se zaplakati, a u nedelju ćemo se već sastati.
ŽARKOVIĆ: A šta će na to kazati Mileva?
GLAĐENOVIĆ: Ja sam joj već kazao da ja sa Salikom samo provodim šalu, “vic". Nego sad moram gledati da tog laćmana iz sedla izbacim. Kako njega ne bude, onda sam siguran sa Milevom.
ŽARKOVIĆ: A kako stojiš sa Milevinom materom?
GLAĐENOVIĆ: Ne baš najbolje.
ŽARKOVIĆ: A zašto to?
GLAĐENOVIĆ: Znaš, ja ću ti iskreno kazati. Kad sam ovamo došao, lepo me je gledala, dolazila je i u oficinu da štrika, a ja s njom na ogledalu koketiram. Ona je sve to vidila, pa se smešila, i to je dotle trajalo dok nije primetila da ja Milevu volim. Od to doba nikad mi ne pokazuje lepo lice, uvek namrštena, i ma šta je zapitam, sve mi nakratko odgovara. Znaš šta je to? Ajferzuht. Naprotiv, principal zdravo me vole, kaže da je i on bio u mladosti kao ja i svud me fali. Da otisnem laćmana, ne verujem, da ne bi mi sam Milevu ponudio. Al' od sada što god vidim i primetim, sve ću dokazivati principalu, pa kud puklo da puklo, samo laćmanu posao pokvariti moram. Znaš, tako ga mrzim da kad ga vidim, onaj dan nemam apetita.
ŽARKOVIĆ: E sad servus.
GLAĐENOVIĆ: Servus. (zavesa se spusti)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jakov Ignjatović, umro 1889, pre 135 godina.