Агамемнон (Есхил)
Агамемнон
- ПРВИ ДЕО ОРЕСТИЈЕ -
Napisao: Есхил
Preveo: Милош Н. Ђурић
|
ЛИЦА:
Позорница: двор Атрејића у Аргу. |
САДРЖАЈ: ПРОЛОГ |
ПРОЛОГ[уреди]
(Пред двором Атрејића дижу се олтари и кипови божји. Ноћ се примиче крају. На крову лежи стражар и очекује доглсну светлост.)
ПРВА ПОЈАВА
Стражар (сам).
СТРАЖАР
Од ових мука да ме спасу богови!
Већ стражи мојој пуна, ево, година
што бдим на крову Атрејића као пас.
Већ ноћних звезда јата сва распознајем,
владаре светле што у етру блистају,
и зимску студ и летњи жар што доносе,
кад звезде залазе и кад се рађају.
И сада, ево, пазим на знак буктиње,
на огњан зрак из Троје што ће донети
о паду глас. То госпа ми нарeђује
на својим надама што мушки снује сан.
И ветар, ноћ и киша бију одар мој,
и никад сан и покој да га походи.
А где ће? Сан ми свагда страх замењује
и неда санку да ми очи целива.
Па кад се песме сетим ил' певушења,
и песмом тражим лека сан да отерам,
ја уздишем и жалим ове куће коб,
где нема више старе добре управе.
(Подиже се и стане пиљити у ноћ, према далеким брдима.)
Еј! Да ми данас овој муци гране крај
и ноћни огањ радосну донесе вест!
(Тишина. Мала пауса. За час плане ватра догласница.)
О здраво, лучо ноћна, светлог дана сјај
и многих кола играње у Аргу ти
навешћујеш, у славу ове победе!
Хај, ијују!
Агамемнонову љубу сад известићу
да с одра брже устане и радосно
по двору кликује и светлост догласну
да поздравља нам, ако паде Илиј град,
ко отуда што сјајне ватре јављају.
И сам ћу прво коло да поведем ја!
Господе успех добра игра за ме би,
на стражи све ми коцке на шест дођоше.
Еј! Кад би се домаћин двора вратио
и ја му руком драгу руку дотако!
О другом ћутим, јер ми уста страшан бич
завезао; да сама кућа прозбори,
најјасније би казала. А зна ли ко,
тај схвата моју реч, а не зна л', ћутаћу.
(Силази с крова и одлази у двор. Помало свиће. Долази хор стараца. Они о боку носе мач, а у руци држе палицу. На њима је свечано рухо, а на глави им венац. Док они улазе и заузимају став, хоровођа говори уз пратњу свирале.)
ДРУГА ПОЈАВА
Хор, Клитеместра.
УЛАЗНА ПЕСМА
ХОР
Већ десета ово је година
што Пријаму жестоки душмани,
цар Менелај и с њим Агамемнон,
два владара соја боговскога,
два чувара два престола сјајна,
многу силну подигоше војску,
страшну силу — тисућ' ратних лађа,
а из Арга, ове земље наше.
И клицаху силнога Ареја
ко јастреби што високо лете,
страшне муке изнад гнезда муче,
бол болују за тићима својим,
у ваздуху високо шестаре,
ко веслима крилима веслају,
залуд своју чували су пилад.
Цвиле гласне из птичјега грла,
горки јаук за породом драгим,
вишњи бог ти чује, — ил' Аполон,
или горштак Пане, или Диве —
па на кривце позну Срду шаље.
Тако чувар гостинскога права,
силни Диве, Атрејиће шаље
на Парида ради прељубнице,
и у многе борбе тешке, љуте,
баца војску данајску и тројску, —
ту се копља у ратника ломе,
на колених клечи се у праху,
и жестока наставља се борба.
Каква била битка сад, да била,
суђеноме примиче се крају,
ни дим жртве ни левање какво,
ни бескрвна света жртва друга,
неће стишат неугасну срдњу.
А ми овде остасмо без славе,
старо тело не даде нам у бој,
већ ко деца кретасмо се штапом.
Деца личе на слабе старкеље,
у срцу им крвца тече млада,
ал' јуначке снаге у њих нема.
И шта старост може кад се лишће
већ последње на гранама суши?
Тронога је, врлуда ко дете, —
ломан санак усред бела дана.
(Клитеместра је већ, у свечаном руху, дошла с великом пратњом и, док хоровођа говори даље, она спрема на олтарима жртве и дарове.)
Госпо наша, Тиндареју ћерко,
Клитеместро, ти краљице наша,
шта је ново? Шта би? Шта то сазна?
Какви су ти гласи пристигнули
те жртвујеш свим храмовима?
Свим бозима, чуварима града,
владарима висова и низи,
и небеса и нашега трга,
жртвом пламте њихови олтари.
На све стране свугде ватре горе,
силан пламен до неба се диже,
а мирисом меканим и чистим
свето уље живота му даје,
права капља из ризнице царске.
Дед нам реци и што смеш казати
и све што нам саопштити можеш!
Растерај нам ову бригу тешку,
што нас на час злим слутњама мучи,
а на час нам из жртава твојих
слатка нада сине и разгони
јад бескрајни што нам срце гризе!
(Пауса. Клитеместра се и даље бави око светих послова.)
ХОР
(Строфа)
Могу о знамењу добром да певам када у борбу
кренуше врсни јунаци. Још милошћу божјом
дишу ми године снагом и полетом песме
Ахејске јуначке главе
и хеленске младости лепе
два цара и војводе сложне —
копље им осветно беше
у јуначкој десници руци —
смеона отпрати птица у Троју.
Владарима бродова два се
указала птичја владара —
један црна би репа а други бела —
близу табора беху на јасну видику, до руке
копљем што маше.
Ждеру недоношњи плод
из утробе зечице бређе,
живот му суђен не беше.
Авај, о авај, кликни, ал' срећно да буде!
(Антистрофа)
Али кад је Атриде, два јуначка различна срца,
мудри сагледо гатар у војсци, он тргању веште
зечје крвопије схвати ко пратњу и тада
ово о знамењу рече:
"Једаред ће полазак овај
разорити Пријаму куле;
и све богатство силно
што народ га у куле снесе
свирепом силом ће Судба испразнити.
Да само због божије мржње
не затворе облаци црни
страшна уста — војску што грми на Троју!
Нерадо гледа и мрзи на очеве крилате псине
Артемида чиста,
жао јој зечице бедне
и њена кукавна плода,
орловски гадан јој ручак".
Авај, о авај кликни, ал' срећно да буде!
(Епода)
"Ти, лепотице, чуваш
нејаку младунчад лавова љутих,
све ти је звериње по пољу драго,
слабу му одојчад волиш, ал' опет
знаке нам испуни добре,
срећна знамења дај нам, а злокобна спречи!
У помоћ призивам Пеана,
у помоћ призивам Пеана,
супротне ветрове да не би
на данајске бродове дигла,
запреку путу,
свирепу нову да не би
неприродну тражила жртву,
свађе рођачке извор и увир љубави брачне.
Остаје страшни гнев, и он господари домом,
свега се сећа и вреба и за крв се дечију свети."
Тако с великом срећом што војсци навестише птице
Калхант прорече судбу и царском је огласи дому.
Зато једногласно сад:
Авај, о авај кликни, ал' срећно да буде!
(Прва строфа)
Диве, Диве, мили л' ти се
тим именом да те зовем,
њиме теби зборим сада.
Све на свету мерио сам,
али с тобом, Диве, ништа
не може се поредити,
ако збиља треба стрести
бреме сумње узалудне.
(Прва антистрофа)
Но ни сила некадашња
пуна бесне бојне снаге,
неће више спомињат се.
А за њом и друге неста,
намери се брус на косу.
А ко Диву радо кличе,
победне му пева песме,
праву мудрост тај ће стећи.
(Друга строфа)
Смртном створу он показа
којим путем ум да иде:
патњама се памет стиче.
Санка нема коме спомен
о злу делу срце мори;
против воље свест му свиће.
Свест богови снажно држе,
ал' су опет милостиви.
(Друга антистрофа)
И тад вођа узвишени
ахејскијех силних лађа
врача ничим не укори.
Валу судбе предаде се
кад Ахејце бура веза,
да узалуд храну троше;
од Халкиде ветар дуну,
у Аулиди војска оста.
(Трећа строфа)
Стримонски бесни дунуше ветри,
доносе глад, и сметњу и очај,
кидају ужад, бродове крше,
дуго се време отеже двапут, —
аргивску младост дангуба гуши.
А кад је гатар противу буре
још тежи лек огласио сада,
кад је врач о Артемиди гукно,
на земљу жезло Атриди баце,
од бола горке пролију сузе.
(Трећа антистрофа)
Старији цар говорити стаде:
"Тешко је врачу одбити речи,
тешко је дете заклати своје,
понос ми двора; девичком крвљу
очинске своје каљати руке.
Како да лађе оставим бојне,
како да верне другове губим?
Војска ми жуди девичке крвце,
њоме да бесне ветрове смири.
Грешим ли у том? Срећно да буде!"
(Четврта строфа)
Кад сави врат под јарам нужде
и клета страст му крену срце,
колебање му свако преста,
на свако дело спреман беше.
Кад људе луда страст понесе,
срамота ниче, беда расте.
Он усуди се ћерку клати,
рад једне жене бојак бити,
да свети братову срамоту
и броду море отвори.
(Четврта антистрофа)
Док ћерка моли: Бабо, бабо!"
на девојачку младост љену
бес војвода не осврће се.
Кад молитву пред жртву сврше,
тад на знак очев слуге почну:
ко јагње дигну је над олтар,
с рамена оклизне се вео,
па снажно помакну је напред
и лепа затисну јој уста
да клетву кући не крикне.
(Пета строфа)
Без речи оста, — уста заптивена.
Док шафранасто рухо на тле пада,
по реду сваког жреца она стрелом
из ока бије, моли сажаљење.
Ко кип је лепа, хтела би да збори,
а често је за софром запевала
пред војводама очевим у двору;
при трећој жртви кад се капља лила
пеаном слатким чиста уста њена
слављаху срећу оца драгога.
(Пета антистрофа)
Што даље би — нит видех нити причам.
Реч Калхантова испуни се увек.
А Правда онима што пате даје
да још и позну дознају будућност.
Будућност знај кад сване, а не напред,
јер знање прерано и плач је преран.
Ко светлост зоре она брзо сине.
(Разданило се. Клитеместра, после жртвовања, обраћа се хору.)
Да срећно буде што царица жели,
са жртве, ево, нама она иде,
апијске земље стража једина!
ПРВА ЕПИСОДИЈА[уреди]
ПРВА ПОЈАВА
Клитеместра, Хор.
ХОРОВОЂА
Поклонити се дођох теби, царице,
та ред је поштовати љубу вођа свог,
без мушке главе кад нам престо остаје.
Чу л' добро што ил' жртву с надом приносиш
у добре извештаје, радо слушаћу,
ал' да и ћутиш, нећу ти замерати.
КЛИТЕМЕСТРА
Ноћ мајка добре донесе нам гласове,
та зора, како кажу, права беше кћи!
Од сваке наде чућеш радост већу још:
Аргивци Пријамов освојили су град.
ХОРОВОЋА
Шта кажеш? Ал' опрости, сумња пусти реч.
КЛИТЕМЕСТРА
Сад Троја ахејска је! Јасно кажем ли?
ХОРОВОЂА
Весеље осваја ме; сузи гради пут.
КЛИТЕМЕСТРА
Та суза открива ми срце одано.
ХОРОВОЂА
За Тројин пад да л' имаш доказ поуздан?
КЛИТЕМЕСТРА
Да! Имам! Али само бог да не вара!
ХОРОВОЂА
Зар тамном у сну привиђају верујеш?
КЛИТЕМЕСТРА
У тлапњу снене душе немам вере ја!
ХОРОВОЂА
Надојише л' те какви гласи бескрилни?
КЛИТЕМЕСГРА
Ти ругаш ми се као да сам девојче.
ХОРОВОЂА
А колико је времена што паде град?
КЛИТЕМЕСТРА
Те ноћи — велим, — која овај роди дан.
ХОРОВОЂА
Брзином таквом какав гласник стиго би?
КЛИТЕМЕСТРА
Хефесто с Иде сјајну светлост изасла.
Са виса вису лети пошта огњена.
А с Иде прими Хермова на Лемну хрид.
За острвом ти плану трећи силни плам
на Атосу, на стрмом вису Дивову.
До неба блесну плам, и ватра селица
по мору просу се и коло заигра,
па шаље глас витиљачи на Макисту,
сноп златне светлости, ко луча сунчева.
А Макист не би приспор нит га свлада сан,
но скупо држи своју стражу гласничку,
далеко посла огањ преко Еурипа,
и стражу извести на Брду Месапском.
Та кресом даде одговор и посла глас
оданде даље, сув потпаљујући врес.
И даље блистав просипо се млаз,
па летећ преко Асопове Низије,
ко јасни месец, долети на Китерон
и стражу диже да јој преда огња вест.
Ту светлост издалека стража прихвати,—
и крес још већи плану но што позив би.
Сјај севну преко Горгонскога Језера
и стиже тамо на гору — на Козји Врх
и позва стражаре да огањ пале јак.
Зажегу они ватру силну, обилну,
и букну огањ као језик до неба
па пређе стрме жале Драге Саронске.
И лети даље, даље, докле не стиже
на врлет Паук, видик нама најближи.
И светлост, идског огња прапраунуче,
све до нас допаде, на Атрејића двор.
Тркачи моји тако су се редали;
из руке луча редала се у руку, —
победио је први ко и последњи.
Те знаке, ето, набрајам ти као глас
из Троје што га мени отправио муж.
ХОРОВОЂА
Захвалићу се богу, госпо, доцније.
Још једном редом рад бих чути речи те
и дивит им се, — још једаред испричај!
КЛИТЕМЕСТРА
Од данас Троју држи војска ахејска.
У граду, мислим, крик се ори свакојак.
У један пехар маст и сирће уливај,
у једно не слију се, двоје остају.
Двојаке гласе побеђен и победник
имаду, јер је двојака им судбина.
Ту једни на мужевљи бацају се леш,
на браћу други рођену, до стараца
ту леже деца, стабла грана последња, —
већ ропским грлом судбу драгих плачу сви.
А победнике с ноћна боја зове глад
на доручак што град га може да им да.
Ту коцком ником не дели се ноћиште,
но коцком пусте среће свако граби га.
У заузетој Троји свугде веће станују
по домовима, росна студ их не бије
ни мраз под ведрим небом, него целу ноћ
к'о срећни боравиће санак без страже.
А поштују ли чедно градске богове
и заузетој земљи божје светиње,
на победнике неће пасти освета.
Да војску само каква страст не обузме,
да, жедна блага, отима што не треба,
јер спасења јој треба још за повратак!
А крене л' кући не увредив богова,
са циља натраг још ће циљу приспети,
не устане л' иза сна покојника крв
и нова каква не натовари јој зла.
Од мене жене такву, ето, чујеш реч.
Да срећно буде, несреће да не видим!
Та многог добра сад сам окусила сласт.
ХОРОВОЂА
Ко мудар човек збориш, госпо, паметно.
А ја ћу, кад сам чуо поуздану вест,
захвалити се боговима молитвом.
Тај труд заслужила је милост њихова.
(Клитеместра одлази у двор.)
Диве царе и ти, ноћи мила,
родитељко големих дивота!
Густу мрежу ти си разапела,
бацила је на тројанске куле;
ни од људи ни од деце нико
не оте се моћној мрежи ропства:
све је тешка сустигнула казна.
Ја се клањам Диву великоме,
заштитнику гостинскога права.
На Парида лук он давно напе,
да не баца у облаке стреле
ни улудо ни пре права часа.
ДРУГА ПОЈАВА
Хор.
ПРВА СТАЈАЂА ПЕСМА
ХОР
(Прва строфа)
Да Диве гађа, сме се рећи.
А свако ово разумеће:
како сеја, тако поже. Многи мисли:
богови не маре за људе
кад ови закон свети руше.
То не ради побожан човек.
Јер Ареј брзо онде стиже
где дрскост сувише порасте,
где кућа исувише буја
и раскош преко мере брекне.
Толико кућа нека има
да скромно дане своје траје
ко здравим умом на свет гледа.
Јер ко је богат преко мере
и својом опије се срећом
те сруши силни олтар Правдин,
свим благом он се неће спасти.
(Прва антистрофа)
Замама јадна свлада њега,
кћи пуста заводнице страсти.
Лека нема ту. Злочинство не гаси се,
но сија својим страшним жаром.
Он изиђе ко прљав новац
што дирањем и преметањем
сјај губи, истрт сав поцрни;
он личи — мисли свет — дечаку
што вија птицу крилатицу
и каља град срамотом црном.
Бог сваки молитву му презре, —
и свакога неправедника
и кривца Правда руши, ништи.
И Парид тако прође.
Он уђе у двор Атрејића
и сто гозбени осрамоти
домаћинове љубе крађом.
(Друга строфа)
Својему граду наметну она
лађе и копља и штитова лом;
Троји ко мираз донесе пропаст
оставив хитро мужа и дом.
Грозни су греси. Врачеви дворски
ударе у плач, започну збор:
"Дворови царски, о брачни одре,
на коме драги лежаше лик!
Самац он ћути, ништа не збори,
не губи вере, сасвим је благ.
Чежња га мори, све му се чини:
дух њен у двору влада ко траг.
Кипове красне, њене лепоте
не гледа више разбољен цар;
откад је оком не виде жудним
љубави сваке увену чар.
(Друга антистрофа)
У сну му свану замамне слике,
али му празну доносе сласт.
Лик ти се диван чини, ал' залуд:
руке ти над њим изгубе власт.
Причине чар се не враћа више,
одлеће даље стазама сна."
Владарска кућа јадује тако,
други су јади дубљи но ти.
Свим што из наше пођоше земље
сатире куће дубоки бол,
у свакој кући срце ће пући.
На срце тежак пашће нам јад.
Свако се сећа драгога свога
кога је борбе одвео мах,
али ће место славних јунака
приспети кући урна и прах.
(Трећа строфа)
А бог је Ареј мењач киван,
у бојној гужви кантар држи
и мења тела као злато;
ал' не мења ко прави мењач,
но с ломача, из града Троје,
он људским прахом гурне пуни
и тежак, сузан пепо шаље.
А свет јунаке плачем слави;
у боју овај вештак беше,
у сечи онај славно паде —
за жену паде, ал' за туђу.
Потихо тако народ мрмља,
а срце пуне бол и срдња
на војводе на Атрејиће.
А тамо у далекој Троји,
у гробовима око зида,
цвет лежи дивотних јунака,
душманска ту их покри груда.
(Трећа антистрофа)
Гнев народа је кобан знамен,
његову клетву киван плаћа.
Не оставља ме мучна слутња:
из црна мрака чућу нешто.
Јер ти гробари силног људства
измаћи неће оку божјем.
А ко без правде срећу стекне,
прогониће га црне Срде;
и с временом, у току жића,
с висина среће пашће у мрак,
сјај успеха потамнеће му,
а таман живот нема снаге;
и слава силна опасна је, —
из ока Диве муњом бије.
Ја скромну за се бирам срећу,
градова никад не рушио,
и никада не дочекао
да живот свој у ропству трајем.
(Епода)
Глас огњани растура се,
добре вести градом лете.
Ко зна јесу л' истините,
ил' су само божја варка.
Ко је дете, ко је луда,
те да плане с гласа тога,
а сви гласи разбију л' се,
бол обмане да га мучи?
Благодарит боговима
пре но сама стигне срећа
личи само женској ћуди.
Женска жеља — лака вера,
брзим кроком она крочи,
сјајна реч јој брзо тамни.
ДРУГА ЕПИСОДИЈА[уреди]
ПРВА ПОЈАВА
Хор, Гласник.
ХОРОВОЂА
Обазнаћемо скоро да л' су буктиље,
те луче, страже, смена ватри догласних
баш истинити, ил' је слатка светлост та
ко санак дошла и срце опчинила.
Од луке, видим, гласник хита с маслином
на глави; путникова пратња, суви прах
и блато, близнак његов, казаће нам већ;
то није гласник нем, он дрвље не пали
у горама, и димом огња не јавља,
но радосним потврдиће нам поздравом,
а мрзи ме да кажем речи супротне.
Да старом добру ново добро осване!
Ко земљи нашој друго жели него то,
тај према сетви нека жетву своју жње!
(С леве стране долази гласник Талтибије као без душе и сав прашњав. Он хита олтарима, пада на колена и целива тле.)
ГЛАСНИК
Отаца мојих грудо, земљо аргивска,
гле, десетога лета вратих ти се ја!
По слому многих нада једна ми се тек
остварила. Та једва смедох слутити
у Аргу да ћу смрт и драги наћи гроб.
Сад здраво, земљо, здраво, сјају сунчани,
и Диве вишњи, и ти, царе питиски,
што стрела с лука на нас више не мећеш!
Ти на Скамандру доста беше против нас,
а сад нам опет, царе Аполоне, спас
и лекар буди! И чуваре богове
на тргу здравим све и моју заштиту,
гласника драгог, Херма, славу гласничку,
и вас јунаке, пратњу, — топло примите
остатке војске коју копље не стиже!
О царске одаје, о драги кровови,
ви, свете клупе, богови пред вратима,
с тим ведрим оком, ако икад, цара свог
што дуго одсуствова лепо примите!
Та свима нама ко вама засија
ко буктиња у ноћи Агамемнон цар.
Ал' поздрав'те га топло! То и заслужи:
будаком Дива правдоносца Троју сву
он раскопа и места испретура сва.
Олтари падоше, и божји кипови,
и семе целе земље, — све то изгину.
У такав јарам цар ти Троју запреже
и стиже кући Атрид прворођени
у сјају среће: њега прва иде част.
Ни Парид се ни Троја, његов сукривац,
разметат неће да не окајаше све.
Због отмице и крађе суд се над њим изврши,
измаче му се лов, — он кућу очинску
и целу земљу затре, сруши у пропаст.
Грех Пријамови двоструко исплатише.
ХОРОВОЋА
Па срећан буди, војске наше гласниче!
ГЛАСНИК
И јесам! Ако хоће бог, ја радо мрем.
ХОРОВОЋА
За постојбином жудња научи те то?
ГЛАСНИК
И зато од радости сузу проливам.
ХОРОВОЂА
Ви знате, дакле, горке сласти суза тих.
ГЛАСНИК
Шта мислиш? Кажи да ти боље схватим реч.
ХОРОВОЂА
На вашу чежњу и ми чежњом враћасмо.
ГЛАСНИК
И завичај за војском зар је чезнуо?
ХОРОВОЂА
Из болна срца колико ли уздисах!
ГЛАСНИК
А откуда вас мрачна туга морила?
ХОРОВОЂА
Већ давно ћутање је мелем болу мом.
ГЛАСНИК
Док цара не би зар те од ког беше страх?
ХОРОВОЂА
Ко и ти кажем: и ја радо' мрећу сад.
ГЛАСНИК
Та све се добро сврши. Али свака ствар
у низу година и беду доноси,
не само срећу. А ко, осим богова,
свог века дане проводи без болова?
О нашој мучној кад бих причо пловидби —
ту невреме, па тесна места, одар тврд —
та који час би остао без уздаха?
На копну још нас веће муке мориле.
Наш табор беше поред зида душманског,
са неба мраз, са земље влага ливадна
убијала нас, коса дивља, чупава,
у одећи се гамад стала рађати.
O зими да вам причам, птичјем душману,
што с Иде неподношљив шиљаше је снег,
о жези кад о подне море почива
и снива сан без валова и ветрова, —
ал' зашто да се јадам? Оде мука сва,
а оде и за мртве: они леже сад
и не брину се хоће л' опет устати.
Ал' зашто да сад покојнике набрајам,
а живе болови да муче поново?
Нек иду збогом беде све, наређујем!
А нама, војске аргивске остацима,
добитак већи је но јади минули.
И зато с правом хвалимо се; сунчев зрак
по мору и по копну шири славе глас:
Град Троју узе најзад снага аргивска
и плен тај победнички даје бозима
за украс древним храмовима хеленским."
Због таква гласа треба прослављати град
и војводе. И милостивом Диву част
што створи ово! Тако, ето, знате све.
ХОРОВОЂА
Не стидим се што твоја победи ме реч.
За учење и старац увек ти је млад.
(Из двора излази Клитемесшра с пратњом.)
Тај извештај се двора тиче највише
и Клитеместре, ал' смо и ми срећни сви.
ДРУГА ПОЈАВА
Клитеместра, Хор, Гласник.
КЛИТЕМЕСТРА
Већ одавно сам од радости кликнула,
кад обноћ стиже први гласник пламени
и јави слом и пропаст града Илија.
И чух по који прекор: Огњу верујеш
и мислиш да је Троја сада срушена?
У жене срце баш се лако запали!"
А такве речи збунише ме очито,
ал' ипак жртвовах; и побожан се клик
из грла женских овде–онде орио
по граду, и на божјим жртвеницима
од када дизао се мирис угодан.
А сада — нашто даље да ми причаш ти?
Од цара самог све ћу скоро дознати.
Пожурићу се да свом мужу достојном
на повратку што бољи дочек приредим.
Та који дан би жени слађи свануо
но кад јој мужа кући с војске врати бог,
и врата отворе се? Јави мужу мом
што брже нека дође — грађанима драг!
У двору своме верну жену наћи ће,
онакву какву остави; ко добар пас
у двору беше она, душманима зла,
и у свем другом иста, — нико не разби
ни једне браве, мада дуго не би га.
Срамоте не знам, сласт од мужа туђега
не познах више него бојом бојен туч.
Ја смем то рећи. То је жива истина,
а хвала доброј жени није срамотна.
(Оде у двор.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Гласник, Хор.
ХОРОВОЂА
То рече она. Ти си је разумео,
ни један тумач јасније не говори.
Сад, гласниче, за Менелаја питам те,
за владаоца овој земљи драгога,
да л' дође с вама, врати ли се жив и здрав?
ГЛАСНИК
Не могу пријатељу лепу рећи лаж,
њен плод се само кратко време ужива.
ХОРОВОЂА
Зар не можеш лепоту рећи с истином?
А нема тајења кад нису заједно.
ГЛАСНИК
Из ахејске се војске јунак изгуби,
и он и његов брод. Не казујем ти лаж.
ХОРОВОЂА
Из Троје да ли крену, или бура га,
та општа невоља, из војске откиде?
ГЛАСНИК
Ти погоди ко стрелац вешт у белегу,
те целу тешку беду кратко изрече.
ХОРОВОЂА
А да ли живи ил' је погинуо где?
Шта говоре бродари други о њему?
ГЛАСНИК
То нико јасно не може ти казати,
до Сунца горе што нам земљу храни сву.
ХОРОВОЂА
А како груну бура што је божји гнев
на лађе ваше посла? Како престаде?
ГЛАСНИК
Дан радости да каљам вешћу жалосном
не приличи. Бог сваки своје захтева.
Кад гласник мрачна лица јавља граду свом
неисказана страдања и поразе,
те граду једну рану, јарам робовски,
а многим домовима смрти премноге,
то двострук бије мач, Арејев љубимац,
јад с два оштрица, с две убице крваве; —
кад с таквим гласовима гласник долази,
он с правом тада пева пеан Срдама.
Мој глас је радост, спасење вам доносим,
и град нам напаја се слашћу победе,
па како с радошћу да жалост помешам,
да божји кажем гнев и буру ахејску?
Два стара душманина, ватра и морс,
удружили се, заклетвом се везали,
те стали бити јадну војску аргивску.
У ноћи бурној страшна мора стиже нас.
O лађу лађом груну трачки ветрови,
и оне кљуном о кљун стану трескати;
олуја, вихор, киша лађе растуре,
ко пастир лош кад мирно стадо расплаши.
А сјајна кад се роди светлост сунчева,
пред очима се бели море егејско
од трупља ахејског и лађа смрвљених.
А нас и рањен брод понесу вали цео,
и неко оте нас и спасе, — неки бог,
не човек, што се срећно маши кормила.
На путу Срећа нас је верно пратила:
нит пукотину игде бесан наће вал,
нит икад нас о кршну тресну хридину.
Од ждрела морског ако се и спасосмо,
сред бела дана сумњали смо у срећу.
У глави нам се нови јади вртели
због војске што се распрша и пострада.
А од њих ако ико и сад живи још,
зацело спомиње нас као покојне.
Па шта? То исто и ми за њих кажемо.
Да срећно буде! Менелај ће заиста —
очекуј то — још први да се поврати.
Јер ако жива га и здрава сунчев зрак
ма где обасјава, а Див још не мисли
да владалачко истреби нам колено,
још има наде да ће кући приспети.
Толико казах. Знате целу истину.
(Оде.)
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
Хор.
ДРУГА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
(Прва строфа)
Ко то Лелу тако назва
њу — што диже копља, битке,
право јој је име дао.
Створ невидљив то му дахну,
те он целу судбу виде,
и језик му право рече.
Она свима леле беше,
леле броду, леле војсци, леле граду!
Са душека сјајна, мека,
у брод уђе и отплови
снажним дахом Зефировим;
многи ловац штитоноша
крену за њом тамним трагом;
на Симоент приспео је,
бујним лисним обалама,
да крваве битке бије.
(Прва антистрофа)
Брак тај беше права жалост.
У град Илиј убаци је
срдња, строга осветница;
бруку стола и огњишта
у дан позни она свети;
казни коло, казни гозбу, казни ијук
и сватовску песму ону
што су тада девери је
вили у част невестину.
Ал' им гркну тај сватовац,
стари негде град Пријамов
сузу лије, уздах вије:
проклет Парид, проклет брак му!
Болан куне и нариче
и грађане драге плаче
и крв јадну проливену.
(Друга строфа)
У свом дому младо лавче
пастир храни и негује
а без сисе материне.
У осванку свог живота
бива игра деци малој
и старцима радост чини.
И ко дете ситно, мало,
на рукама сви га носе;
а кад глад га опомене,
руци хита, репом машс.
(Друга антистрофа)
А с временом кад порасте,
избије му ћуд отаца:
јер за храну хвалу враћа,
без позива ручак тражи,
јагњад коље, блека стоји.
А крвљу се пуни кућа,
укућани гледе, бледе:
стада неста, силна штета!
Ко од бога изби крвник,
кући беда отхрани се.
(Трећа строфа)
Тако она у град Троју стиже
ко осмејак ведра, мирна мора,
сјајан алем, благо скупо,
поглед мекан, пун љубави,
цвет мирисав, извор чежње.
Али нада расплине се,
горчином се радост сврши;
с њена бекства и доласка
Пријамове беда стиже;
чувар софре, Диве, посла
Срду неву, извор суза.
(Трећа антистрофа)
Често старе казују се речи:
родити се, не мрети без деце
то је пуна срећа људска.
Ал' из среће унуцима
жалост ниче неизмерна.
Ја друкчије мислим о том.
Грешна дела и безбожна
рађају још више греха,
правих слика старих "дика".
А честитој кући усуд
лепу децу увек даје.
(Четврта строфа)
Стара обест воли да донесе
нову обест у кућама грешним.
Пре ил' после, у часу рађања,
сване дрскост грозна, неодолна,
дете старих црних греха,
демон крви донесе га,
праву слику родитеља.
(Четврта антистрофа)
Правда сија и у колибама,
праведника уме поштовати.
Нађе л' злато под прљавом руком,
одмах оде, чистој хита кући.
Не поштује моћ богатства,
празну хвалу гомилину.
Све истини она води.
(На колима, у царском сјају, долази Агамемнон. За њим седи Касандра, ћерка Пријамова, заробљеница. Вунена трака овија јој чело, а у руци јој се налази ловорова палица, знамење пророчко. Војска и робље прате их.)
ТРЕЋА ЕПИСОДИЈА[уреди]
ПРВА ПОЈАВА
Агамемнон, Хор.
ХОРОВОЂА
Здраво царе, ти разориоче града Троје,
Атрејев потомче
како да ти зборим, да те здравим,
у похвали меру да не пређем,
ил' у чему да те не умањим?
Многи људи истину ти газе
и негују само привид празан;
с несрећником свак је на плач спреман,
али ујед жалости претешке
у њихово не допире срце!
Из ока им радост се прелива
на образу лажан осмех игра,
А ко добро стадо своје знаде,
оку тога не оте се ништа;
где ти ласка срце тобож верно,
ту је љубав водена и празна.
Кад ти војску рад Хелене диже,
ти ми тада — нећу да прећутим —
не би онај који мудро води
и управља крмилом разбора;
као да си људма на самрти
срце празним тешио надама.
А сад кад је подвиг срећно свршен,
клањам ти се верним срцем својим.
А с временом питаћеш и чућеш
од грађана ко ти право и поштено
град чуваше, а ко га каљаше.
АГАМЕМНОН
Пре свега другог ред је поздравити Арг
и наше богове, јер они повратак
и право даше што га отех Пријаму.
У спору сами бози беху судије.
Ту језик не пресуди. Камен по камен
у урну паде крваву и Троји слом
и војсци њеној пропаст хладно намени,
а празном суду само Нада стизаше.
Траг палом граду сад још дим показује.
Тек бура беде бесни; тиња жерава,
са старим благом гине и дим диже густ.
А за то боговима вечна припада
захвалност, јер мреже гнева бескрајног
разапесмо, — у прах и пепео сруши град
рад једне жене она зверка аргивска,
кот коњски — срчан борац штитом оружан.
Би поноћ када лаве скоком искочи,
крволок пусти, скочи преко зидова
и сит се онде царске крви нализа.
Одуљих овај први поздрав бозима.
А сад се теби враћам. Твоје речи знам,
и кажем исто, примам твоjе схватање.
Та мало људи такву има природу
да срећу ближњег поштују без зависти.
Ко у свом срцу носи отров пакости,
тај беде своје терет подвостручава;
он сам притискује се својим јадима
и уздише кад срећу туђу посматра.
То смем да рекнем, овај свет ја познајем:
знам друштва људског варљиво огледало,
сва оданост се мени чини сад ко сен.
Одисеј само, мада пође нерадо,
у боју беше одан друг и поуздан.
Ал' не знам је ли сада мртав или жив.
А о другом што траже град и богови
сви заједнички донећемо одлуке
у скупштини на тргу. Треба већати
о добру да нам дуго срећно остане.
А чему треба лека, неге лекарске,
то с пажњом ћемо сећи или палити
и болна места покушат излечити.
А под кров када стигох и свом огњишту,
помолићу се најпре својим бозима
што на пут ме поведоше и вратише.
А победа ме свагда верно пратила!
(Из двора долази Клитеместра и иде према колима да стане између Агамемнона и кола. Прате је слушкиње што носе смотане ћилимове.)
ДРУГА ПОЈАВА
Агамемнон, Клитеместра, Хор.
КЛИТЕМЕСТРА
О људи грађани, о части аргивска,
не стидим се што пред вама ћу признати
за господарем својим чежњу свагдању.
Та време кида сваки обзир. Не причам
што сазнах од других, но мучан живот свој,
то дуго време док под Тројом беше он.
Већ то је страшан јад кад жена без мужа
у дому своме сама седи самцита
и навек мора слушат вести жалосне.
Тек један гласник стигне, други носи већ
још гору беду — сваки кући јавља зло.
Толиких рана да је допо јунак тај,
колико пут је кући доношена вест,
од мреже више рупа он би имао!
И да је умро сваки пут кад стиже глас,
он други био би Герион с трупа три
и покрио се земним плаштем троструким
одозго силним — o доњем не говорим —
и сваким телом он би једном погино!
Због таквих вести, увек нових болова,
већ много пута кушах да се обесим,
ал' други силом уже ми одрешише.
(Окрене се колима, мужу.)
Па зато овде нема сина Ореста,
тог тврдог јемства наше брачне љубави,
да поздрави те. Немој да се зачудиш!
Јер њега храни Строфије из Фокиде
твој верни пријатељ. Та он ми помену
два јада; први је: опасност за тебе
под Тројом, други: може пук да устане
и веће за се приволи, јер воли свет
да палу славу још једаред удари.
То беше прав и добар савет заиста.
А мојих суза већ су бујни извори
пресахли, више немам кап да изроним.
Из очију ми дуго бдење испи сјај,
јер дуго сеђах, чеках ватре догласне,
ал' никад њихов пламен да донесе глас.
Иза сна често зуком крила тананих
комарац дизао ме; твојих невоља
ја више видех но што кратак траја сан.
То све отрпех, али сад ми прође јад,
и поздравићу мужа, стаду верна пса,
то уже, броду спасење и стамен стуб
високу крову, јединца сина очева,
бродару копно изненада грануло,
најлепши оку данак после вихора,
путнику жедном извор воде хлађане.
А слатко је измаћи свакој невољи.
Мој војно таква достојан је поздрава.
Не замерите! Многа досад ја сам зла
претрпела, а сада, драги друже мој,
с тих кола сиђи, али не стај на земљу
том ногом својом што је Троју смрвила!
(Слушкињама што држе ћилимове.)
Што оклевате, дворкиње? Та рекох вам
те ћилимове да по земљи прострете?
Ногоступ нек се одмах створи пурпуран,
да Правда преко наде у двор води га!
А друго моја брига, несвладана сном,
уз божју помоћ, како треба свршиће.
(Слушкиње простиру ћилимове.)
АГАМЕМНОН
О Ледин роде, двора мога чуварко,
твој говор мојој одсутности приличи.
Ти много отегну. Ал' хвала пристаје
кад таква част из других уста излази.
А иначе ме женски не разнежавај
и не ласкај, не понашај се преда мном
ко човек варварин да падаш на земљу.
Не стери ћилима да богу не згрешим!
Та пошта само боговима припада.
Ко смртан човек не смем ја без бојазни
да ходим том лепотом сјајно везеном.
Ко човека, а не ко бога, поштуј ме!
И без тог пута, простирача шарених,
мој глас је славан. Клонити се гордости
највећи је дар божји. Оног прослављај
ко живот сврши слатком срећом овенчан!
Да све ми тако успе, срећан био бих.
КЛИТЕМЕСТРА
Ал' опет жељи мојој не противи се.
АГАМЕМНОН
Од своје воље, знај то, ја не одступам!
КЛИТЕМЕСТРА
Зар боговима закле се? То страх те зар?
АГАМЕМНОН
Знам, ако ико, — зато жељу рекох ти.
КЛИТЕМЕСТРА
Шта мислиш шта би Пријам да то изведе?
АГАМЕМНОН
Зацело газио би по том пурпуру.
КЛИТЕМЕСТРА
Ал' немој људског бојати се прекора!
АГАМЕМНОН
Глас народа је врло моћан, пресудан.
КЛИТЕМЕСТРА
Тај није срећан коме се не завиди.
АГАМЕМНОН
Не приличи да жена кавгу замеће.
КЛИТЕМЕСТРА
Ал' ред је да и силни кадгод попусте.
АГАМЕМНОН
У кавзи зар ти стало до те победе?
КЛИТЕМЕСТРА
Попусти! Као јачи мене послушај!
АГАМЕМНОН
Кад желиш, брже дрешите ми обућу
што ноге моје услужно ми покрива!
(Једна од дворкиња скида му обућу.)
По саговима док ја ступам скерлетним,
из ока божјег нек ме завист не бије!
Од стида устежем се да обесветим
то скупо благо, ћилимове богате.
(Силази с кола.)
О томе доста. Али с усрдношћу свом
уведи ову туђинку. Јер љубазно
бог озго гледа господара милосна.
Та ропски јарам нико радо не носи.
Од силна плена она цвет је одабран,
ко дар од војске са собом поведох је.
Па кад се, дакле, твојој вољи подвргох,
ја идем у двор скерлетом корачајућ.
(Иде по ћилимовима полашно у двор а за њим Клитеместра; дворкиње иду за њима и смотавају ћилимове. Пратња Агамемнонова са стране.)
КЛИТЕМЕСТРА
(Идући у двор.)
Та море га је, ко ће да га исуши?
Тог сока много има, сребра вреди он,
за боју сагу он се увек рађа поново.
За њ блага, царе, хвала богу, имамо,
а кућа наша не зна оскудевати.
А многе ја бих жртвовала ћилиме,
од мене да их пророчиште тражило
ко цену за твој живот, за твој повратак.
Док живи корен, и лист кући листаће
и ширит хлад кад звезда пасја припали.
На домаће си вратио се огњиште,
ти грану после зиме ко дан пролећни;
ко ветрић када лети вино кува Див
у горку грозду, тако нама дође хлад,
господар ваљан кад се кући поврати!
(Агамемнон пролази кроз брата; она говори на уласку.)
Свемоћни Диве, молитву ми услиши!
Изврши што намераваш да учиниш!
(Уђе за Агамемноном.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Касандра, Хор.
ТРЕЋА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
(Прва строфа)
Зашто сада страшне слике
кроз душу ми навек лете
и срце ми слутње море?
Шта у песми проричем без позива и плаће?
Зашто срце не може ми
отрести се лудих снова,
да у душу моју милу
усели се покој драги?
Давно већ је прошло време
од удара паламара
кад се песак узвитлао,
и на море војска се навезла,
на град Троју кренула се.
(Прва антистрофа)
И повратак видим њезин,
сведок су ми очи моје,
ал' без лире песму црну
душа пева из дубина, — научи је сама.
Свака храброст остави ме,
одбеже ме слатка нада.
Не збори ми душа залуд
кад праведно срце дршће
и немирно о груд бије
пред близином тешког јада.
О, смилуј се, драги боже,
слутње моје лажне биле!
Што се збори не сатвори!
(Друга строфа)
Где је здравље у највећем јеку,
уска мећа дели га од беде,
јер му свагда блиска болест прети,
али мелем поправља га опет.
Шајка среће ако хитро плови,
о невидљив удариће гребен;
страх за благо тргне ли се тада,
будна брига поскочи ли брзо,
па од блага добар део баци,
неће цела потонути кућа,
а ни вали прогутати шајку.
Када проспе Див обилне благослове
и све бразде обилним се оспу родом,
глад и беда земљу тада остављају.
(Друга антистрофа)
Али живот изгуби ли когод,
црну крвцу на земљу пролије,
какве чини могу да га дигну?
Чаробника оног и вештака
што је мртве подизо из гроба
Див је сатро за ужасан пример.
Да нас није закон божји стего,
судба судбу да није везала,
срце тада језик би претекло,
осећања излило слободно.
Ал' ми оно дршће сад у мраку,
страх га хвата, а душа ми цела гори,
па ме веће свака нада оставила
да ће зора из тог мрака осванути.
(Из палате брзо излази Клитеместра.)
ЕКСОДА[уреди]
ПРВА ПОЈАВА
Касандра, Клитеместра, Хор.
КЛИТЕМЕСТРА
(Касандри.)
Унутра и ти пођи! Зборим Касандри.
Допустио ти овде милостиви Див
да поред жртвеника станеш његова
и свете воде с друштвом узмеш осталим.
(Касандра и даље осшаје у колима.)
С тих кола силази и горда не буди!
И син Алкменин, свет приповеда,
кад продан беше, ропског хлеба окуси.
Кад кога таква стигне коб, нек захвали
што служи кући од старина господској.
Ко ненадано пуста блага награби
тај робље злостави, без сваке милости,
ал' код нас, како треба, живећеш.
(Касандра ћути.)
ХОРОВОЂА
То госпа теби јасне речи упути.
А мрежа судбе кад је ухватила те,
ти слушај, ако хоћеш; или не слушај.
КЛИТЕМЕСТРА
(Хору.)
На ластин цвркут ако реч јој не личи,
те језик знаде само незнан, варварски,
говори тако да јој продреш у срце!
ХОРОВОЋА
(Касандри.)
Та иди! Каже теби што је најбољe,
покори јој се и та кола остави!
(Касандра и сад ћути.)
КЛИТЕМЕСТРА
Ја немам времена да чекам робињу.
Крај огњишта ми стоје овце сред куће
за жртву да их кољем. Немам наде ја
овакву радост да ћу икад имати.
(Касандри.)
Ти, воља ли те слушати, не оклевај!
Но ако не знаш, не разумеш говор мој, —
(Хору.)
ти, место речју, руком казуј варварки!
ХОРОВОЂА
Тумача вешта канда треба варварка,
ко ухваћена зверка још се понаша.
КЛИТЕМЕСТРА
Тврдоглава је, слуша срце махнито.
Из града истом пала дође овамо
и не навикну још да узде подноси,
ал' бес јој пена истераће крвава.
Сад доста. Ја се више не понизујем!
(Оде у двор.)
ДРУГА ПОЈАВА
Касандра, Хор.
ХОРОВОЂА
А ја се нећу љутити, јер жалим те.
Та сиђи несрећнице, пусти кола та,
попусти сили и понеси јарам нов!
ЗАЈЕДНИЧКА ТУЖАЉКА
(Прва строфа)
КАСАНДРА
Леле мени! Леле мени!
Аполоне, Аполоне!
ХОР
Шта залелека, што ли зовну Локсију?
Том богу плачем нико се не обраћа.
(Прва антистрофа)
КАСАНДРА
Леле мени! Леле мени!
Аполоне, Аполоне!
(Силази с кола.)
ХОР
И опет с болом зове бога поново,
ал' болу томе он се не одазива.
(Друга сгрофа)
КАСАНДРА
(Угледа камен Аполону посвећен.)
Аполопе, Аполоне!
О заштитниче стаза, Аполоне мој!
То други пут ме сасвим упропасти сад!
ХОР
Прорицаће о својој, мислим, судби злој,
дар божји носи, ето, и ко робиња.
(Друга антистрофа)
КАСАНДРА
Аполоне, Аполоне!
О заштитниче стаза, Аполоне мој!
Ах, куд ме доведе? У какав ово дом?
ХОР
У кућу Атрејића. Не видиш ли ти,
то ја ти кажем. Нећеш рећи да је лаж.
(Трећа строфа)
КАСАНДРА
(Брзо се стресе.)
Ах, богу мрска кућа, многа знаде зла,
зна за крви, зна за покоље,
то касапница људска, под је крвав ту!
ХОР
Та варварка ко псето оштар има њух,
за трагом одлази, убиство откриће.
(Трећа антистрофа)
КАСАНДРА
Та ту сведоци стоје, љима верујем.
Деца плачу, ено кољу их
и њино месо пеку, отац једе га!
ХОР
О твојој слушали смо слави пророчкој,
ал' овде пророци нам нису потребни.
(Четврта строфа)
КАСАНДРА
Јао, јао! Шта снује то она?
Зар поново несрећу тешку
и грозан јад у двору спрема својима?
Лекара нема рани тој,
нит помоћи какве!
ХОР
Тих пророштава не разумем смисао,
разумех оно; сав је град нам тога пун.
(Четврта антистрофа)
КАСАНДРА
Ао, јадна, зар на то се спремаш?
У купалу брачнога друга
ти переш, потом — како ћу да довршим?
То за час биће, иде чин
из руке у руку.
ХОР
Још не схватам. Те речи су ми нејасне,
та пророштва све више мрак обавија.
(Пета строфа)
КАСАНДРА
Јао, јао! Ох, шта то сада излази?
То нека мрежа хадска! Секира је,
њен друг на одру, кривац крви!
Нек ужасну сада поздрави жртву
раздора кућног махнити дух!
(Прва строфа хора)
ХОР
А какву Срду зовеш то да покликне
у кући овој. Твоја реч ме збуњује.
У жилама мојим крв се слеђује
као ратнику кад копље сруши га
и живота последњи
кад му зраци залазе, црна брзо хита смрт.
(Пета антистрофа)
КАСАНДРА
Ох, гле! Ох, гле! Од краве бика сачувај!
На њега ткања падају и тајно
већ црни рози боду.
Он у воду пада, руши се рањен,
подмукле бање причам ти коб.
(Прва антистрофа хора)
ХОР
Похвалио се не бих да у пророштва
разумевам се, али слутим: биће зла.
Зар је икад нама мудрост пророчка
добре гласе открила? Та пророштва,
те вештине премноге,
ништа друго не кажу него беде, муке, зла.
(Шеста строфа)
КАСАНДРА
Јао! Како сам јадна ја! Каква ме чека коб!
Откриваш удес мој, лијеш у пехар жуч.
Зашто ме јадну он овамо доведе?
Зацело с њим да погинем ту. Зашто ли?
(Друга строфа хора)
ХОР
Махнита си, у заносу пророчком,
песму јадиковку ти
сама себи певаш као славуј сив;
вечно тужан, он у болном срцу свом
уздише за Итисом, за Итисом,
сав му живот чемеран.
(Шеста антистрофа)
КАСАНДРА
Ах, ах! Како ли лепа коб славујем стиже глас!
Пернату хаљину бози му дадоше,
суза не рони он, живот му сладак сав,
а мене чека удар оштре секире!
(Друга антистрофа хора)
ХОР
Откуда те занос божји обузе
и те муке махните?
Страшно певаш, болне слутње извијаш,
певаш песму злогукијем звуцима!
Откуд теби гласи теку божански,
откуд певаш вести зле?
(Седма строфа)
КАСАНДРА
Авај! Паридов браче! Гробе куће моје!
Скамандро свети, завичајна реко,
на твоме брегу
некад сам расла, негом се дигла,
а сад ћу ускоро да пророк постанем
на Кокиту, на ахеронтским жалима.
(Трећа строфа хора)
ХОР
А какву то јасно изрече реч?
Та дете може да је схвати.
Као ујед љуте гује жеже
твој горки удес што га плачеш.
Страх ме да слушам!
(Осма антистрофа)
КАСАНДРА
Авај, срушена Тројо, муко града мога!
Големе жртве што их отац закла, —
претила стада,
никаква лека не даше граду,
но паде како данас лежи разорен.
Ја дишем још, а брзо пашћу на земљу.
(Трећа антистрофа хора)
ХОР
То друго уз прву иде ти реч.
И неки злобни демон бесни
обара се на тебе и гони те
да певаш љуте јаде, скору пропаст.
Краја ти не знам.
КАСАНДРА
Да, реч ми више неће личит невести
што млада сакрива се иза копрене.
И како ветар душе према истоку
и гони маглу, тако попут таласа
све веће беде расту, сунцу дижу се.
Загонетке вам нећу више давати.
Ви посведочите да хитро као пас
злочинству старом умем нагазити траг.
Ту кућу никад складан, али пискав хор
не оставља, јер клетва му је певање!
Да више бесни, збор се крви напије
и неће напоље, но седи у кући —
хор Срда, покајница крви рођачке.
У двору вребају и песму певају
о старом, првом греху; куну онога
што брату своме срдит одар погази.
Зар минух или гађам као стрељач вешт?
Ил' гатара сам, брбљивица убога?
Закуни се и посведочи тим да знам,
сва стара грешна дела двора овога!
ХОРОВОЂА
А да се правом и закунем заклетвом,
ту лека не би било. Али, чудим се,
ти преко мора одрасте, на туђем тлу,
па јасно рече, ко да сама виде све.
КАСАНДРА
Аполон пророк тај ми позив придели.
ХОРОВОЋА
Зар љубав према теби бога освоји?
КАСАНДРА
Да. Али стид ме беше да то признам пре.
ХОРОВОЂА
У срећи свако воли да се размеће.
КАСАНДРА
Ал' запали се пламом неодољивим!
ХОРОВОЂА
Па да л' из пуне купе љубав пијасте?
КАСАНДРА
Обећах богу, али реч не испуних.
ХОРОВОЂА
Већ онда зар ти божја пророчица би?
КАСАНДРА
Већ онда граду све прорицах невоље.
ХОРОВОЂА
Па како Аполонов гнев те не казни?
КАСАНДРА
Кад згреших, нико ништа не верова ми.
ХОРОВОЂА
Ал' нама, ето, пророкујеш истину.
КАСАНДРА
Леле, леле!
Већ опет прожима ме бол прорицања,
и муке долазе те памет смућују!
Гле дечице! У двору, ено, видите л'
где седе, слична бледим приликама сна?
Дечаци мртви — као стриц да закла их!
Гле, руке пуне меса — њино месо то —
дроб с јетрима — о страшна залогаја, гле,
од кога рођени им отац окуси!
Ал' зато, кажем, неки лаве плашљиви,
по двору и на одру што се премеће,
освећује се сада господару мом
на повратку му, — његова сам робиња.
Он — вођ морнарице, освајач Илија —
он не зна какво зло му снује куја та
што подмуклим улизује се језиком
и, пуна греха, ћули уши радосно!
О дрскости! Ту жена мужу крвник је!
Та које гадне зверке име да јој дам?
Да змијом зовем је ил' Скилом некаквом
што вреба лађе и у ждрела одводи,
што Хаду жртве мори, мржњом неситом
на драге режи? Како дрско закликта,
ко победник што душманина потера!
И тобож радосна што срећно стиже он.
Па ни сад ако не верујеш, — не марим.
Будућност иде. Ускоро ћеш признати
и пожалит што пророк бејах истинит.
ХОРОВОЋА
Тијеста гозбу, месо дeце његове, —
разумех то, и гнушам се, и дршћем још
кад чух где јасно рече без увијања,
а оно друго, — с пута скренух, лутам још.
КАСАНДРА
Смрт Агамемнонову, велим, видећеш.
ХОРОВОЂА
Затвори, јадна, своја уста злосрећна!
КАСАНДРА
Ал' за то што ти кажем нема мелема.
ХОРОВОЂА
Не, ако тако буде, али не до бог!
КАСАНДРА
Ти желиш то, ал' они смрт припремају.
ХОРОВОЂА
А ко је тај што такво спрема недело?
КАСАНДРА
Баш ниси ушо у траг моме пророштву.
ХОРОВОЂА
Разумех дело, али кривца не схватих.
КАСАНДРА
А све што рекох, вашим рекох језиком.
ХОРОВОЂА
И Делфи њиме зборе, па је тамно све.
КАСАНДРА
О леле! Опет мене зграби грозница!
О авај мени, Аполоне Ликиски!
Гле, лавица што с вуком спава двонога,
док племенити лав не беше код куће,
умориће ме јадну! Отров спрема већ
и за ме плату у напитак налиће!
И брусећ' нож за мужа свога хвали се:
наградиће га смрћу што ме доведе.
Ал' зашто ово ругло своје носим још —
и штап и око чела венац пророчки?
(Стргне венац.)
Пре смрти своје тебе најпре сломићу!
(Преломи штап и баци га.)
Сад пропадајте! И ја с вама пропашћу.
Тим даром клетим другој срећу носите!
Гле, сам Аполон ево скида с мене хаљину,
то рухо пророчко. Он сам је видео
у овом руху како свет ме исмева,
и драг и недраг сложно ми се ругају.
Ко врачара скитачица поднесох ја
да јадну гладном просјакињом зову ме!
И пророк пошто дар ми даде пророчки
у такву беду доведе ме, — у пропаст.
А место жртвеника мојих предака
сад пањ ме чека, моју топлу тражи крв.
Ал' нећу мрети презрена од богова,
освануће ми други опет осветник
да мајку убије и оца освети.
У беди живи тај ван завичаја свог;
повратиће се роду грех да окруни.
Та тврдом клетвом заклели се богови
крв палог оца да ће покајати он.
Ал' нашто сузе? Шта да овде уздишем?
Та видех судбу што град Троју сустиже,
а они што нам завичај освојише,
по суду божјем тако, ето, пролазе.
Па идем, суђено је, храбро умрећу.
Та врата
(Показује на дворска врата.)
поздрављам ко врата Хадова
и молим да ме удар добро погоди,
без трзања, без грча, да истече крв,
са душом својом да се лако раставим!
ХОРОВОЂА
Јад, жено, силан ти је, мудрост силна ти,
баш дуге беху жалбе ти. Ал' ако знаш
судбину своју право, како предано
олтару идеш као јуне за жртву?
КАСАНДРА
Ту лека нема, драги, шта да оклевам?
ХОРОВОЂА
Бар послењи живота час драгоцен је.
КАСАНДРА
Гле, стиже дан, од бекства мала корист ми!
ХОРОВОЂА
Знај, у ту беду смело срце баци те!
КАСАНДРА
Ал' мирно мрети — то је права утеха.
ХОРОВОЂА
Од срећних нико такав савет не слуша.
КАСАНДРА
Јао, оче, теби, твојој деци честитој!
(Пође вратима, али се нагло тргне.)
ХОРОВОЂА
А шта је? Какав страх то тебе устави?
КАСАНДРА
Куку, куку!
ХОРОВОЂА
Шта закука? Од нечега се препаде.
КАСАНДРА
Двор мирише уморством, свежа тече крв!
ХОРОВОЂА
Та откуд? С огњишта то жртва мирише!
КАСАНДРА
То задух, ко из гроба да је, допире.
ХОРОВОЂА
А не кажеш да сирске пале мирисе.
КАСАНДРА
Ал' идем, — удес мој и Агамемнонов
у двору плакаћу. Живота доста ми!
(Окрене се још једном.)
Аргивци!
Не цвилим ко у грму птица плашљива, —
ал' кад ја умрем, речи ми потврдите,
кад место мене жене жена издахне
и место мужа падне гадне жене муж!
Ко госту дар то тражим ја на самрти.
ХОРОВОЂА
О јадна, жалим твоју предсказану коб!
КАСАНДРА
Још једну реч вам желим рећи последњу, —
ил' тужбалицу себи. Лучом последњом
сунчаном осветнике своје заклињем,
над кривцима кад стану вршит одмазду,
да помену и бедну, мртву робињу!
Животи људски! Кад је срећа уза вас,
и сенка збуни вас, а кад сте несрећни,
ту мокар сунђер једним махом збрише лик.
Далеко више то но оно боли ме.
(Оде у двор.)
ХОРОВОЂА
Та свако за срећом незаситно жуди.
И ниједна кућа на коју због среће
показује свако неће је одбит
и казати: Више да ниси ми ушла!"
И овом су блажени богови дали
да Пријамов обори Илиј:
од богова поштован враћа се кући.
Ал' плаћа ли сада за старо убиство
и умире л' други за мртве оне,
крв мора да својом окаје крвљу.
Та ко би се клео, кад саслуша то,
да није с проклетством дошао на свет!
АГАМЕМНОН
(Из куће.)
Јао, мене море! Удар смртно погоди!
ДРУГИ СТАРАЦ ИЗ ХОРА
Мир! Чујте! Ко то виче смртно погођен?
АГАМЕМНОН
Јао мени опет! Удари ме други пут.
ТРЕЋИ СТАРАЦ
То крик је царев. Већ је дело готово.
Сад сви да размислимо шта да радимо!
ЧЕТВРТИ СТАРАЦ
Ја одмах, ево, предлог свој вам износим:
пред дворе амо грађане позовимо!
ПЕТИ СТАРАЦ
Ја мислим: сами брже у двор јурнимо
и голом сабљом расправимо ствар!
ШЕСТИ СТАРАЦ
С тим предлогом се и ја слажем потпуно.
И гласам: на рад! Не смемо оклевати.
СЕДМИ СТАРАЦ
Сад све се види; који дело врше то,
ти насилничку владу граду спремају.
ОСМИ СТАРАЦ
Јер док ми оклевамо, они ногама
оклевање нам газе, — рука њима бди.
ДЕВЕТИ СТАРАЦ
Ја не знам какав савет да вам понудим.
Ко радит мисли, треба и да размисли.
ДЕСЕТИ СТАРАЦ
То и ја мислим; празним само речима
ни једна мудрост мрца дићи не може.
ЈЕДАНАЕСТИ СТАРАЦ
Из страха зар пред смрћу да ми признамо
за господаре оне што нам руже двор?
ДВАНАЕСТИ СТАРАЦ
То трпети се не да. Боља нам је смрт.
Та смрт је лакши удес но робовање.
ТРИНАЕСТИ СТАРАЦ
Доказују ли они крици довољно
да човек паде, да је мртав заиста?
ЧЕТРНАЕСТИ СТАРАЦ
Разазнај право, онда на њих дижи гнев.
Колебање и знање — нису једна ствар.
ПЕТНАЕСТИ СТАРАЦ
Ја с тим се слажем, јер све за то говори
да јасно знамо шта се с Атрејићем зби.
(Кад они хоће да навале, отвори се позадина позорнице. Види се купаоница у којој је убиспво извршено. У кади лежи Агамемнон убијен, покривен великим покриоачем с ресама. Крај каде лежи мртва Касандра, а поред ње Клитеместра.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Клитеместра, Хор.
(Клитеместра закрчи пут хору. У десној руци јој секира, а по челу јој се виде мрље крви.)
КЛИТЕМЕСТРА
Сад многу реч што пре је рекох подесно
порећи морам, ал' се нећу стидети.
Ко хоће душманину, другу неверну,
да освети се, како може друкчије
но мрежу тако дићи да не искочи?
На овај бој већ одавно сам мислила,
победих, најзад, после дугих година.
Ту стојим где га згодих. Све је свршено.
Изврших то, и нећу да вам поричем.
Големо ткање, кобно рухо богато
ко рибар мрежу, бацих брзо на њега;
не беше му ни бежања ни одбране.
Два ударца му дадох, двапут крикну он
и уда опружи; и кад се сруши већ,
још трећи додадох ко свету милошту
под земљом Диву, спаситељу покојних.
У ропцу тако паде, душу испусти.
Из љуте ране шикну топле крви млаз,
и ороси ме капља росе пурпурне.
И ја се радовах ко зрно клијало
што небеском се благослову радује!
Па кад је тако, часни старци аргивски,
сад у клик, свиди л' вам се. Ја се радујем!
А личи ли над мртвим жртву ливати,
над овим с правом, с многим правом личи то.
Он за ме пехар нали клетим јадима,
ал' кад се кући врати, сам га искапи!
ХОРОВОЂА
Твом језику се чудим, бесу његову.
Над мужем још се таквим хвалиш говором!
КЛИТЕМЕСТРА
Ви плашите ме као жену глупаву.
А ја вам кажем срца неустрашива —
та све ви знате: хвал'те или корите,
свеједно ми је. Агамемнон лежи ту,
мој муж; он погибе од ове деснице,
од веште осветнице ове! Тако Је!
ХОР
(Строфа)
Какву си траву отровну са земље, жено, појела?
Каква си љута отрова из мора ти се напила,
те си љутином планула, народну клетву подигла?
Пред тобом град се затвара,
силно те мрзе грађани.
КЛИТЕМЕСТРА
Сад из града ме гониш, бацаш на мене
и мржњу граћанску и клетву народну,
а онда на човека тог не устаде.
Ко да је реч о клању једног јагњета
из стада богатог оваца рунастих,
он ћерку своју жртвова, најмилији
мој пород, да би трачке стишо ветрове.
Зар није требало да њега протераш
да грех се казни? Али знадеш делу мом
строг судија да будеш. Него сад ме чуј:
ти претиш, а ја мило враћам за драго,
покорићу се кад ме руком савладаш.
А даду л' бози надмоћ мени, ви ћете,
па било доцкан, опаметити се још.
ХОР
(Антистрофа)
Срчана ти си, смеона, ал' ти је дрско клицање.
Како ти срце ликује с крваве твоје радости,
на твоме челу казује блистава мрља пурпурна.
Презрена, својих лишена,
ударцем удар платићеш!
КЛИТЕМЕСТРА
И ову свету чуј од мене заклетву:
свог чеда Правдом заклињем се осветном,
Еринијом и Атом, — рад њих убих га —
у моју кућу, мислим, неће ући страх,
док Егист ватру на мом пали огњишту
и док ми добро мисли као досада.
То није мален штит за моју срчаност.
Ту лежи он што своју жену превари,
под Тројом онде Хрисејиде милова.
Крај њега, ево, пророчица, робиња,
та брачна друга, верна драга врачара,
што весларску је клупу с њиме делила!
А какво дело, таква беше награда.
Ту лежи он а она попут лабуда
у часе последње још песму запева
и паде овде — милосница његова,
а мени зачин мојој гозби осветној.
ХОР
(Прва строфа)
Ах, да ми судба осване брзо,
последњи час ми да безболан буде,
вечан ми санак да судба донесе!
Најоданији паде ми чувар,
многе због жене он поднесе муке,
опет од жене мора да страда,
главу да губи.
Авај, авај, о Хелена, кобно име!
Та ти једна многе душе у смрт посла!
Ти под Тројом многе душе уништи нам!
Силном крвљу што се испрат не да
вечан печат ти удари себи;
своме дому ти би свађа тешка,
мужу своме жалост неодолна.
КЛИТЕМЕСТРА
Судбу смрти немој призивати
а ни срце гневом надимати,
ни Хелену немој проклињати,
што је свога напустила мужа
и данајске многе смакла душе,
неисцељив јад нам задала!
ХОР
(Прва антистрофа)
Демоне, на два што насрћеш двора,
на Танталов нападаш сада
женама двема што на тебе личе,
њима ти владаш, и срце ме боли!
Ето, над лешем, видим те, стојиш
и као гавран гракћеш и певаш
свирепу химну!
Авај, авај о Хелена, кобно име!
Та ти једна многе душе у смрт посла!
Ти под Тројом многе душе уништи нам!
Силном крвљу што се испрат не да
вечан печат ти удари себи;
своме дому ти би свађа тешка,
мужу своме жалост неодолна.
КЛИТЕМЕСТРА
Што си реко, сад си исправио, —
ове куће стару зовеш клетву,
крви жедна она крвцу лиже,
јер на телу рода опет расту
чири нови из сокова клетих,
рана стара док је свежа још.
ХОР
(Друга строфа)
Демона силног спомињеш,
претешку клетву колена.
Грозна ли, авај, спомена,
жедан је греха вечито.
Све ти то Диве удеси,
све су то дела његова.
Ишта ли бива без Дива?
Није л' то дело божије?
Авај, авај! Авај, авај!
Како да те оплакујем, царе, царе!
Срце моје теби верно шта да каже?
У пауковој лежиш мрежи, мој јуначе!
Грешно тебе уморише, те издишеш!
Леле мени, срамотна ли одра твога!
Двосеклица секира те ударила!
Љуба твоја мучки тебе погубила!
КЛИТЕМЕСТРА
Ово дело кажеш да је моје.
Да ме ниси звао женом Агамемноновом!
Стари кивни уста осветниче,
демон грозне Атрејеве гозбе,
створио се женом тог мртваца;
нежну децу да би покајао,
погуби ти овога јунака.
ХОР
(Друга антистрофа)
Да си убиство скривила
нико порећи не може!
Грехови старих његових
слуге су духу осветном.
Рекама крви сродничке
Ареј ти црни насрће;
куда он кроком покрочи
одмазда децу гутаће.
Авај, авај! Авај, авај!
Како да те оплакујем, царе, царе!
Срце моје теби верно шта да каже?
У пауковој лежиш мрежи, мој јуначе!
Грешно тебе уморише, те издишеш!
Леле мени, срамотна ли одра твога!
Двосеклица секира те ударила!
Љуба твоја мучки тебе погубила!
КЛИТЕМЕСТРА
(Ја не мислим да је смрт му срамна.)
Зар он сам се о дом не огреши
и мучку смрт својим грехом у кућу унесе?
Цвет мој никли, Ифигенију ми,
вечни плач мој, он је погазио.
Казну трпи према делу своме!
Нек у Хаду не хвали се јадом, —
што је сејо, то је и пожео.
ХОР
(Трећа строфа)
Памети немам, не знам вештину
лека да нађем невољи овој.
Како да кренем кад кућа се руши?
Страх ме олује, крваве кише;
однеће двор нам! Капља већ паде.
Поново Правда за нове грехе
на другом брусу мач свој већ оштри.
Авај, авај!
Зашто пре ме ти не покри, земљо, земљо,
док још каду овде на тлу не приметих,
гроб сребрни, где он лежи, куку! леле!
Ко ће њега да сахрани, јаох мени,
ко ће њега да оплаче, леле мени!
Зар ћеш моћи, зар ћеш смети, невернице,
и да плачеш, кукаш над њим при сахрани?
Зар ћеш моћи кад га уби, мужа свога,
за јунаштво изрећи му љубав ружну?
На твом гробу ко ће сада, мој јуначе,
горке сузе проливати, дико моја,
ко ће руком рухо своје раскидати,
верним срцем ко ће тебе уздисати?
КЛИТЕМЕСТРА
Није твоје да се за то стараш.
Моје, моје убиле га руке,
моје руке и сахраниће га.
Плач његових неће га пратити.
Него ћерка Ифигенија ми,
како треба, дочекаће оца,
похитаће јадиковцу чуну,
оцу своме усусрет ће поћи,
загрлиће и пољубиће га!
ХОР
(Трећа антистрофа)
Поруга ту се поругом враћа.
Тешко је у том судија бити.
Ко гађа пада, — плаћа убица.
Тако ће бити докле је Дива:
ко скриви страда, такав је закон.
Проклето семе ко ће да затре?
За грех је цела везана лоза.
Авај, авај!
Зашто пре ме ти не покри, земљо, земљо,
док још каду овде на тлу не приметих,
гроб сребрни, где он лежи, куку! леле!
Ко ће њега да сахрани, јао мени,
ко ће њега да оплаче, леле мени!
Зар ћеш моћи, зар ћеш смети, невернице,
и да плачеш, кукаш над њим при сахрани?
Зар ћеш моћи кад га уби, мужа свога,
за јунаштво изрећи му љубав ружну?
На твом гробу ко ће сада, мој јуначе,
горке сузе проливати, дико моја,
ко ће руком рухо своје раскидати
верним срцем ко ће тебе уздисати?
КЛИТЕМЕСТРА
Што ти рече по истини рече.
А ја сама хоћу то да решим
и с демоном куће Плистенића
мир да склопим: ово грешно дело,
ма и тешко било, нека прости
и одавде другом роду иде
да га коље и смрћу затире!
Од свега делић ми је доста
испод крова тек да могу прогнат
бесна клања, узајамне крви!
(Долази Егист с оружаним пратиоцима.)
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
Клитеместра, Егист, Хор.
ЕГИСТ
О драга светлости, о дане одмазде!
Сад могу рећи, осветници богови
да с неба гледају земаљска недела;
јер човек тај у тканини Еринија —
на моју радост, видим — мртав лежи ту,
окајава злочинства руке очеве.
Та Атреј, цар негдањи, отац овога,
Тијеста, оца мога — јасно рећи ћу —
а брата свог, у свађи око престола,
из отаџбине и из двора протера.
Ко добеглица свом се врати огњишту
Тијесто бедни, нађе заклон поуздан,
да крвљу својом очев траг не попрска.
Ал' Атреј, грозни отац Агамемнонов,
с весељем, али неискрено, спреми част
мом оцу; тобож слави помирења дан,
а понуди га месом деце његове!
Са ногу и са руку прсте одреза
и сакри под комаде меса осталог.
Мој отац ништа не слути и окуси
од јела, кући нашој — видиш — погубна.
Кад најзад клето дело сазна, јаукну
те паде наузнак и просу залогај
и страшну смрт зажели Пелопићима;
па сруши сто и клетву рече праведну:
Нек Плистенова кућа тако падне сва!"
И зато, видиш, овај овде погибе.
И ја сам с правом то убиство спремао.
Та мене најмлађега с оца несрећним
он изгна, — дете бејах, још у повоју.
Одрастох ја, и Правда кући врати ме.
Још издалека вребах тога човека,
и моје руке сву му мрежу сплетоше!
Па сад ми срцу лако, могу и да мрем
кад видех овог да је Правда склептала.
ХОРОВОЋА
Егисте, гордост после греха не волим.
Ти кажеш да си цара свесно смакао
и сам ти ову бедну смрт му засново.
А ја ти кажем: клетви нећеш избећи,
и народ тебе, знај то, каменоваће.
ЕГИСТ
Зар тако ти одоздо, с клупе весларске
да збориш мени који бродом управљам?
Та увидећеш да је тешко учење
кад остариш и кад ти треба памети.
Ал' тешка глад и тамница и старцима
лекари знају бити, врачи одлични.
Зар не видите то а очи имате?
Не отимај се бичу, горко плакаћеш.
ХОРОВОЋА
Ти, бабо, код куће си чеко ратнике,
јунаку овом брачни одар каљао
и сково пропаст овом дичном војводи!
ЕГИСТ
Још и те речи извор суза биће ти.
Ко извраћени Орфеј чиниш ми се сад.
он слатком песмом сваку ствар је кретао,
а луди лавеж твој подјариће ми гнев.
Ал' тамница ће тебе припитомити.
ХОРОВОЂА
Па ти да мени владар будеш аргивски,
а кад му судбу скова, где ти срце би
да својом руком сам то дело извршиш?
ЕГИСТ
То надмудривање — то личи женама.
Подозрив бејах ја ко давни душманин.
Господар двора сад сам ја и умећу
да владам градом: ко ми се не покори,
у јарам ћу га; коња гони зоб
за поводника нећу, али тешка глад
и тамна стаја дивљу ћуд му смекшаће.
ХОРОВОЋА
Што срцем страшивим јунака овога
ти сам не смаче, но га жена погуби,
руг земљи нам и боговима домаћим?
Ал' Орест ако сунце негде гледа још —
па даде л' бог да срећно амо врати се,
и вама двома страшан биће судија!
ЕГИСТ
Кад ти тако збориш, тако радиш, знаћеш брзо сад!
Пази, драга војско моја, делу већ је стиго час!
(Пратња му се поређа и упери копља.)
ХОРОВОЋА
Пазите, на балчак руке сваки, за бој спрем'те се!
ЕГИСТ
И мој мач је за бој спреман, смрти ја се не плашим!
(Стане пред чету.)
ХОРОВОЂА
Добро рече, мрети хоћеш: бојна срећа судиће.
КЛИТЕМЕСТРА
(Ставши између једних и друтх.)
Никако, мој драги мужу, ново зло не чинимо!
Још и овај усев жети — мучна жетва била би.
Јада тога доста већ. Не пролевајмо нову крв!
Крен'те, часни старци, сваки своме дому сућеном,
док још нисте у зло пали. С делом се помиримо.
Доста ли је било мука наших, поздравимо их,
тешка срдња демонова све нас тешко удари.
Тако жена светује вас, мари л' ко да послуша.
ЕГИСТ
(Одступајући.)
Они мене зар да руже дрским својим језиком,
такве речи просипају изазивајући коб,
мудру мисо губе и владару свом се ругају?
ХОРОВОЋА
Рђи клањати се — то Аргивца није достојно.
ЕГИСТ
Али дан ће доћи већ и с њиме моја освета!
ХОРОВОЂА
Никад, ако повратак Оресту демон досуди!
ЕГИСТ
Знадем ја то: изгнаници хране себе надама.
ХОРОВОЂА
Терај само, дебљај, осрамоћуј правду — можеш сад!
ЕГИСТ
Али знај ми: горко платићеш ми за свој неразум.
ХОРОВОЂА
Храбро се шепури као пето поред кокошке!
КЛИТЕМЕСТРА
Шта те брига за тај њихов лавеж луди!
Ја и ти у том двору лепо владаћемо. Сад је наша власт!
(Егист и Клитеместра иду у двор, а хор у град.)
К Р А Ј