Agamemnon (Eshil)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Agamemnon
- PRVI DEO ORESTIJE -

Napisao: Eshil
Preveo: Miloš N. Đurić




LICA:

  • AGAMEMNON, car argivski
  • KLITEMESTRA, žena njegova
  • EGIST
  • KASANDRA, kći trojanskoga cara Prijama
  • TALTIBIJE, glasnik
  • STRAŽAR
  • HOR argivskih starešina, vojska, trojansko roblje, carska pratnja

Pozornica: dvor Atrejića u Argu.

SADRŽAJ:

PROLOG
PRVA EPISODIJA
DRUGA EPISODIJA
TREĆA EPISODIJA
EKSODA


PROLOG[uredi]


(Pred dvorom Atrejića dižu se oltari i kipovi božji. Noć se primiče kraju. Na krovu leži stražar i očekuje doglsnu svetlost.)
PRVA POJAVA
Stražar (sam).
STRAŽAR
Od ovih muka da me spasu bogovi!
Već straži mojoj puna, evo, godina
što bdim na krovu Atrejića kao pas.
Već noćnih zvezda jata sva raspoznajem,
vladare svetle što u etru blistaju,
i zimsku stud i letnji žar što donose,
kad zvezde zalaze i kad se rađaju.
I sada, evo, pazim na znak buktinje,
na ognjan zrak iz Troje što će doneti
o padu glas. To gospa mi naređuje
na svojim nadama što muški snuje san.
I vetar, noć i kiša biju odar moj,
i nikad san i pokoj da ga pohodi.
A gde će? San mi svagda strah zamenjuje
i neda sanku da mi oči celiva.
Pa kad se pesme setim il' pevušenja,
i pesmom tražim leka san da oteram,
ja uzdišem i žalim ove kuće kob,
gde nema više stare dobre uprave.
    (Podiže se i stane piljiti u noć, prema dalekim brdima.)
Ej! Da mi danas ovoj muci grane kraj
i noćni oganj radosnu donese vest!
    (Tišina. Mala pausa. Za čas plane vatra doglasnica.)
O zdravo, lučo noćna, svetlog dana sjaj
i mnogih kola igranje u Argu ti
navešćuješ, u slavu ove pobede!
Haj, ijuju!
Agamemnonovu ljubu sad izvestiću
da s odra brže ustane i radosno
po dvoru klikuje i svetlost doglasnu
da pozdravlja nam, ako pade Ilij grad,
ko otuda što sjajne vatre javljaju.
I sam ću prvo kolo da povedem ja!
Gospode uspeh dobra igra za me bi,
na straži sve mi kocke na šest dođoše.
Ej! Kad bi se domaćin dvora vratio
i ja mu rukom dragu ruku dotako!
O drugom ćutim, jer mi usta strašan bič
zavezao; da sama kuća prozbori,
najjasnije bi kazala. A zna li ko,
taj shvata moju reč, a ne zna l', ćutaću.
    (Silazi s krova i odlazi u dvor. Pomalo sviće. Dolazi hor staraca. Oni o boku nose mač, a u ruci drže palicu. Na njima je svečano ruho, a na glavi im venac. Dok oni ulaze i zauzimaju stav, horovođa govori uz pratnju svirale.)
DRUGA POJAVA
Hor, Klitemestra.
ULAZNA PESMA
HOR
Već deseta ovo je godina
što Prijamu žestoki dušmani,
car Menelaj i s njim Agamemnon,
dva vladara soja bogovskoga,
dva čuvara dva prestola sjajna,
mnogu silnu podigoše vojsku,
strašnu silu — tisuć' ratnih lađa,
a iz Arga, ove zemlje naše.
I klicahu silnoga Areja
ko jastrebi što visoko lete,
strašne muke iznad gnezda muče,
bol boluju za tićima svojim,
u vazduhu visoko šestare,
ko veslima krilima veslaju,
zalud svoju čuvali su pilad.
Cvile glasne iz ptičjega grla,
gorki jauk za porodom dragim,
višnji bog ti čuje, — il' Apolon,
ili gorštak Pane, ili Dive —
pa na krivce poznu Srdu šalje.
Tako čuvar gostinskoga prava,
silni Dive, Atrejiće šalje
na Parida radi preljubnice,
i u mnoge borbe teške, ljute,
baca vojsku danajsku i trojsku, —
tu se koplja u ratnika lome,
na kolenih kleči se u prahu,
i žestoka nastavlja se borba.
Kakva bila bitka sad, da bila,
suđenome primiče se kraju,
ni dim žrtve ni levanje kakvo,
ni beskrvna sveta žrtva druga,
neće stišat neugasnu srdnju.
A mi ovde ostasmo bez slave,
staro telo ne dade nam u boj,
već ko deca kretasmo se štapom.
Deca liče na slabe starkelje,
u srcu im krvca teče mlada,
al' junačke snage u njih nema.
I šta starost može kad se lišće
već poslednje na granama suši?
Tronoga je, vrluda ko dete, —
loman sanak usred bela dana.
    (Klitemestra je već, u svečanom ruhu, došla s velikom pratnjom i, dok horovođa govori dalje, ona sprema na oltarima žrtve i darove.)
Gospo naša, Tindareju ćerko,
Klitemestro, ti kraljice naša,
šta je novo? Šta bi? Šta to sazna?
Kakvi su ti glasi pristignuli
te žrtvuješ svim hramovima?
Svim bozima, čuvarima grada,
vladarima visova i nizi,
i nebesa i našega trga,
žrtvom plamte njihovi oltari.
Na sve strane svugde vatre gore,
silan plamen do neba se diže,
a mirisom mekanim i čistim
sveto ulje života mu daje,
prava kaplja iz riznice carske.
Ded nam reci i što smeš kazati
i sve što nam saopštiti možeš!
Rasteraj nam ovu brigu tešku,
što nas na čas zlim slutnjama muči,
a na čas nam iz žrtava tvojih
slatka nada sine i razgoni
jad beskrajni što nam srce grize!
    (Pausa. Klitemestra se i dalje bavi oko svetih poslova.)
HOR
    (Strofa)
Mogu o znamenju dobrom da pevam kada u borbu
krenuše vrsni junaci. Još milošću božjom
dišu mi godine snagom i poletom pesme
Ahejske junačke glave
i helenske mladosti lepe
dva cara i vojvode složne —
koplje im osvetno beše
u junačkoj desnici ruci —
smeona otprati ptica u Troju.
Vladarima brodova dva se
ukazala ptičja vladara —
jedan crna bi repa a drugi bela —
blizu tabora behu na jasnu vidiku, do ruke
kopljem što maše.
Žderu nedonošnji plod
iz utrobe zečice bređe,
život mu suđen ne beše.
Avaj, o avaj, klikni, al' srećno da bude!
    (Antistrofa)
Ali kad je Atride, dva junačka različna srca,
mudri sagledo gatar u vojsci, on trganju vešte
zečje krvopije shvati ko pratnju i tada
ovo o znamenju reče:
"Jedared će polazak ovaj
razoriti Prijamu kule;
i sve bogatstvo silno
što narod ga u kule snese
svirepom silom će Sudba isprazniti.
Da samo zbog božije mržnje
ne zatvore oblaci crni
strašna usta — vojsku što grmi na Troju!
Nerado gleda i mrzi na očeve krilate psine
Artemida čista,
žao joj zečice bedne
i njena kukavna ploda,
orlovski gadan joj ručak".
Avaj, o avaj klikni, al' srećno da bude!
    (Epoda)
"Ti, lepotice, čuvaš
nejaku mladunčad lavova ljutih,
sve ti je zverinje po polju drago,
slabu mu odojčad voliš, al' opet
znake nam ispuni dobre,
srećna znamenja daj nam, a zlokobna spreči!
U pomoć prizivam Peana,
u pomoć prizivam Peana,
suprotne vetrove da ne bi
na danajske brodove digla,
zapreku putu,
svirepu novu da ne bi
neprirodnu tražila žrtvu,
svađe rođačke izvor i uvir ljubavi bračne.
Ostaje strašni gnev, i on gospodari domom,
svega se seća i vreba i za krv se dečiju sveti."
Tako s velikom srećom što vojsci navestiše ptice
Kalhant proreče sudbu i carskom je oglasi domu.
Zato jednoglasno sad:
Avaj, o avaj klikni, al' srećno da bude!
    (Prva strofa)
Dive, Dive, mili l' ti se
tim imenom da te zovem,
njime tebi zborim sada.
Sve na svetu merio sam,
ali s tobom, Dive, ništa
ne može se porediti,
ako zbilja treba stresti
breme sumnje uzaludne.
    (Prva antistrofa)
No ni sila nekadašnja
puna besne bojne snage,
neće više spominjat se.
A za njom i druge nesta,
nameri se brus na kosu.
A ko Divu rado kliče,
pobedne mu peva pesme,
pravu mudrost taj će steći.
    (Druga strofa)
Smrtnom stvoru on pokaza
kojim putem um da ide:
patnjama se pamet stiče.
Sanka nema kome spomen
o zlu delu srce mori;
protiv volje svest mu sviće.
Svest bogovi snažno drže,
al' su opet milostivi.
    (Druga antistrofa)
I tad vođa uzvišeni
ahejskijeh silnih lađa
vrača ničim ne ukori.
Valu sudbe predade se
kad Ahejce bura veza,
da uzalud hranu troše;
od Halkide vetar dunu,
u Aulidi vojska osta.
    (Treća strofa)
Strimonski besni dunuše vetri,
donose glad, i smetnju i očaj,
kidaju užad, brodove krše,
dugo se vreme oteže dvaput, —
argivsku mladost danguba guši.
A kad je gatar protivu bure
još teži lek oglasio sada,
kad je vrač o Artemidi gukno,
na zemlju žezlo Atridi bace,
od bola gorke proliju suze.
    (Treća antistrofa)
Stariji car govoriti stade:
"Teško je vraču odbiti reči,
teško je dete zaklati svoje,
ponos mi dvora; devičkom krvlju
očinske svoje kaljati ruke.
Kako da lađe ostavim bojne,
kako da verne drugove gubim?
Vojska mi žudi devičke krvce,
njome da besne vetrove smiri.
Grešim li u tom? Srećno da bude!"
    (Četvrta strofa)
Kad savi vrat pod jaram nužde
i kleta strast mu krenu srce,
kolebanje mu svako presta,
na svako delo spreman beše.
Kad ljude luda strast ponese,
sramota niče, beda raste.
On usudi se ćerku klati,
rad jedne žene bojak biti,
da sveti bratovu sramotu
i brodu more otvori.
    (Četvrta antistrofa)
Dok ćerka moli: Babo, babo!"
na devojačku mladost ljenu
bes vojvoda ne osvrće se.
Kad molitvu pred žrtvu svrše,
tad na znak očev sluge počnu:
ko jagnje dignu je nad oltar,
s ramena oklizne se veo,
pa snažno pomaknu je napred
i lepa zatisnu joj usta
da kletvu kući ne krikne.
    (Peta strofa)
Bez reči osta, — usta zaptivena.
Dok šafranasto ruho na tle pada,
po redu svakog žreca ona strelom
iz oka bije, moli sažaljenje.
Ko kip je lepa, htela bi da zbori,
a često je za sofrom zapevala
pred vojvodama očevim u dvoru;
pri trećoj žrtvi kad se kaplja lila
peanom slatkim čista usta njena
slavljahu sreću oca dragoga.
    (Peta antistrofa)
Što dalje bi — nit videh niti pričam.
Reč Kalhantova ispuni se uvek.
A Pravda onima što pate daje
da još i poznu doznaju budućnost.
Budućnost znaj kad svane, a ne napred,
jer znanje prerano i plač je preran.
Ko svetlost zore ona brzo sine.
    (Razdanilo se. Klitemestra, posle žrtvovanja, obraća se horu.)
Da srećno bude što carica želi,
sa žrtve, evo, nama ona ide,
apijske zemlje straža jedina!

PRVA EPISODIJA[uredi]


PRVA POJAVA
Klitemestra, Hor.
HOROVOĐA
Pokloniti se dođoh tebi, carice,
ta red je poštovati ljubu vođa svog,
bez muške glave kad nam presto ostaje.
Ču l' dobro što il' žrtvu s nadom prinosiš
u dobre izveštaje, rado slušaću,
al' da i ćutiš, neću ti zamerati.
KLITEMESTRA
Noć majka dobre donese nam glasove,
ta zora, kako kažu, prava beše kći!
Od svake nade čućeš radost veću još:
Argivci Prijamov osvojili su grad.
HOROVOĆA
Šta kažeš? Al' oprosti, sumnja pusti reč.
KLITEMESTRA
Sad Troja ahejska je! Jasno kažem li?
HOROVOĐA
Veselje osvaja me; suzi gradi put.
KLITEMESTRA
Ta suza otkriva mi srce odano.
HOROVOĐA
Za Trojin pad da l' imaš dokaz pouzdan?
KLITEMESTRA
Da! Imam! Ali samo bog da ne vara!
HOROVOĐA
Zar tamnom u snu priviđaju veruješ?
KLITEMESTRA
U tlapnju snene duše nemam vere ja!
HOROVOĐA
Nadojiše l' te kakvi glasi beskrilni?
KLITEMESGRA
Ti rugaš mi se kao da sam devojče.
HOROVOĐA
A koliko je vremena što pade grad?
KLITEMESTRA
Te noći — velim, — koja ovaj rodi dan.
HOROVOĐA
Brzinom takvom kakav glasnik stigo bi?
KLITEMESTRA
Hefesto s Ide sjajnu svetlost izasla.
Sa visa visu leti pošta ognjena.
A s Ide primi Hermova na Lemnu hrid.
Za ostrvom ti planu treći silni plam
na Atosu, na strmom visu Divovu.
Do neba blesnu plam, i vatra selica
po moru prosu se i kolo zaigra,
pa šalje glas vitiljači na Makistu,
snop zlatne svetlosti, ko luča sunčeva.
A Makist ne bi prispor nit ga svlada san,
no skupo drži svoju stražu glasničku,
daleko posla oganj preko Euripa,
i stražu izvesti na Brdu Mesapskom.
Ta kresom dade odgovor i posla glas
odande dalje, suv potpaljujući vres.
I dalje blistav prosipo se mlaz,
pa leteć preko Asopove Nizije,
ko jasni mesec, doleti na Kiteron
i stražu diže da joj preda ognja vest.
Tu svetlost izdaleka straža prihvati,—
i kres još veći planu no što poziv bi.
Sjaj sevnu preko Gorgonskoga Jezera
i stiže tamo na goru — na Kozji Vrh
i pozva stražare da oganj pale jak.
Zažegu oni vatru silnu, obilnu,
i buknu oganj kao jezik do neba
pa pređe strme žale Drage Saronske.
I leti dalje, dalje, dokle ne stiže
na vrlet Pauk, vidik nama najbliži.
I svetlost, idskog ognja prapraunuče,
sve do nas dopade, na Atrejića dvor.
Trkači moji tako su se redali;
iz ruke luča redala se u ruku, —
pobedio je prvi ko i poslednji.
Te znake, eto, nabrajam ti kao glas
iz Troje što ga meni otpravio muž.
HOROVOĐA
Zahvaliću se bogu, gospo, docnije.
Još jednom redom rad bih čuti reči te
i divit im se, — još jedared ispričaj!
KLITEMESTRA
Od danas Troju drži vojska ahejska.
U gradu, mislim, krik se ori svakojak.
U jedan pehar mast i sirće ulivaj,
u jedno ne sliju se, dvoje ostaju.
Dvojake glase pobeđen i pobednik
imadu, jer je dvojaka im sudbina.
Tu jedni na muževlji bacaju se leš,
na braću drugi rođenu, do staraca
tu leže deca, stabla grana poslednja, —
već ropskim grlom sudbu dragih plaču svi.
A pobednike s noćna boja zove glad
na doručak što grad ga može da im da.
Tu kockom nikom ne deli se noćište,
no kockom puste sreće svako grabi ga.
U zauzetoj Troji svugde veće stanuju
po domovima, rosna stud ih ne bije
ni mraz pod vedrim nebom, nego celu noć
k'o srećni boraviće sanak bez straže.
A poštuju li čedno gradske bogove
i zauzetoj zemlji božje svetinje,
na pobednike neće pasti osveta.
Da vojsku samo kakva strast ne obuzme,
da, žedna blaga, otima što ne treba,
jer spasenja joj treba još za povratak!
A krene l' kući ne uvrediv bogova,
sa cilja natrag još će cilju prispeti,
ne ustane l' iza sna pokojnika krv
i nova kakva ne natovari joj zla.
Od mene žene takvu, eto, čuješ reč.
Da srećno bude, nesreće da ne vidim!
Ta mnogog dobra sad sam okusila slast.
HOROVOĐA
Ko mudar čovek zboriš, gospo, pametno.
A ja ću, kad sam čuo pouzdanu vest,
zahvaliti se bogovima molitvom.
Taj trud zaslužila je milost njihova.
(Klitemestra odlazi u dvor.)
Dive care i ti, noći mila,
roditeljko golemih divota!
Gustu mrežu ti si razapela,
bacila je na trojanske kule;
ni od ljudi ni od dece niko
ne ote se moćnoj mreži ropstva:
sve je teška sustignula kazna.
Ja se klanjam Divu velikome,
zaštitniku gostinskoga prava.
Na Parida luk on davno nape,
da ne baca u oblake strele
ni uludo ni pre prava časa.
DRUGA POJAVA
Hor.
PRVA STAJAĐA PESMA
HOR
    (Prva strofa)
Da Dive gađa, sme se reći.
A svako ovo razumeće:
kako seja, tako pože. Mnogi misli:
bogovi ne mare za ljude
kad ovi zakon sveti ruše.
To ne radi pobožan čovek.
Jer Arej brzo onde stiže
gde drskost suviše poraste,
gde kuća isuviše buja
i raskoš preko mere brekne.
Toliko kuća neka ima
da skromno dane svoje traje
ko zdravim umom na svet gleda.
Jer ko je bogat preko mere
i svojom opije se srećom
te sruši silni oltar Pravdin,
svim blagom on se neće spasti.
    (Prva antistrofa)
Zamama jadna svlada njega,
kći pusta zavodnice strasti.
Leka nema tu. Zločinstvo ne gasi se,
no sija svojim strašnim žarom.
On iziđe ko prljav novac
što diranjem i premetanjem
sjaj gubi, istrt sav pocrni;
on liči — misli svet — dečaku
što vija pticu krilaticu
i kalja grad sramotom crnom.
Bog svaki molitvu mu prezre, —
i svakoga nepravednika
i krivca Pravda ruši, ništi.
I Parid tako prođe.
On uđe u dvor Atrejića
i sto gozbeni osramoti
domaćinove ljube krađom.
    (Druga strofa)
Svojemu gradu nametnu ona
lađe i koplja i štitova lom;
Troji ko miraz donese propast
ostaviv hitro muža i dom.
Grozni su gresi. Vračevi dvorski
udare u plač, započnu zbor:
"Dvorovi carski, o bračni odre,
na kome dragi ležaše lik!
Samac on ćuti, ništa ne zbori,
ne gubi vere, sasvim je blag.
Čežnja ga mori, sve mu se čini:
duh njen u dvoru vlada ko trag.
Kipove krasne, njene lepote
ne gleda više razboljen car;
otkad je okom ne vide žudnim
ljubavi svake uvenu čar.
    (Druga antistrofa)
U snu mu svanu zamamne slike,
ali mu praznu donose slast.
Lik ti se divan čini, al' zalud:
ruke ti nad njim izgube vlast.
Pričine čar se ne vraća više,
odleće dalje stazama sna."
Vladarska kuća jaduje tako,
drugi su jadi dublji no ti.
Svim što iz naše pođoše zemlje
satire kuće duboki bol,
u svakoj kući srce će pući.
Na srce težak pašće nam jad.
Svako se seća dragoga svoga
koga je borbe odveo mah,
ali će mesto slavnih junaka
prispeti kući urna i prah.
    (Treća strofa)
A bog je Arej menjač kivan,
u bojnoj gužvi kantar drži
i menja tela kao zlato;
al' ne menja ko pravi menjač,
no s lomača, iz grada Troje,
on ljudskim prahom gurne puni
i težak, suzan pepo šalje.
A svet junake plačem slavi;
u boju ovaj veštak beše,
u seči onaj slavno pade —
za ženu pade, al' za tuđu.
Potiho tako narod mrmlja,
a srce pune bol i srdnja
na vojvode na Atrejiće.
A tamo u dalekoj Troji,
u grobovima oko zida,
cvet leži divotnih junaka,
dušmanska tu ih pokri gruda.
    (Treća antistrofa)
Gnev naroda je koban znamen,
njegovu kletvu kivan plaća.
Ne ostavlja me mučna slutnja:
iz crna mraka čuću nešto.
Jer ti grobari silnog ljudstva
izmaći neće oku božjem.
A ko bez pravde sreću stekne,
progoniće ga crne Srde;
i s vremenom, u toku žića,
s visina sreće pašće u mrak,
sjaj uspeha potamneće mu,
a taman život nema snage;
i slava silna opasna je, —
iz oka Dive munjom bije.
Ja skromnu za se biram sreću,
gradova nikad ne rušio,
i nikada ne dočekao
da život svoj u ropstvu trajem.
    (Epoda)
Glas ognjani rastura se,
dobre vesti gradom lete.
Ko zna jesu l' istinite,
il' su samo božja varka.
Ko je dete, ko je luda,
te da plane s glasa toga,
a svi glasi razbiju l' se,
bol obmane da ga muči?
Blagodarit bogovima
pre no sama stigne sreća
liči samo ženskoj ćudi.
Ženska želja — laka vera,
brzim krokom ona kroči,
sjajna reč joj brzo tamni.

DRUGA EPISODIJA[uredi]


PRVA POJAVA
Hor, Glasnik.
HOROVOĐA
Obaznaćemo skoro da l' su buktilje,
te luče, straže, smena vatri doglasnih
baš istiniti, il' je slatka svetlost ta
ko sanak došla i srce opčinila.
Od luke, vidim, glasnik hita s maslinom
na glavi; putnikova pratnja, suvi prah
i blato, bliznak njegov, kazaće nam već;
to nije glasnik nem, on drvlje ne pali
u gorama, i dimom ognja ne javlja,
no radosnim potvrdiće nam pozdravom,
a mrzi me da kažem reči suprotne.
Da starom dobru novo dobro osvane!
Ko zemlji našoj drugo želi nego to,
taj prema setvi neka žetvu svoju žnje!
    (S leve strane dolazi glasnik Taltibije kao bez duše i sav prašnjav. On hita oltarima, pada na kolena i celiva tle.)
GLASNIK
Otaca mojih grudo, zemljo argivska,
gle, desetoga leta vratih ti se ja!
Po slomu mnogih nada jedna mi se tek
ostvarila. Ta jedva smedoh slutiti
u Argu da ću smrt i dragi naći grob.
Sad zdravo, zemljo, zdravo, sjaju sunčani,
i Dive višnji, i ti, care pitiski,
što strela s luka na nas više ne mećeš!
Ti na Skamandru dosta beše protiv nas,
a sad nam opet, care Apolone, spas
i lekar budi! I čuvare bogove
na trgu zdravim sve i moju zaštitu,
glasnika dragog, Herma, slavu glasničku,
i vas junake, pratnju, — toplo primite
ostatke vojske koju koplje ne stiže!
O carske odaje, o dragi krovovi,
vi, svete klupe, bogovi pred vratima,
s tim vedrim okom, ako ikad, cara svog
što dugo odsustvova lepo primite!
Ta svima nama ko vama zasija
ko buktinja u noći Agamemnon car.
Al' pozdrav'te ga toplo! To i zasluži:
budakom Diva pravdonosca Troju svu
on raskopa i mesta ispretura sva.
Oltari padoše, i božji kipovi,
i seme cele zemlje, — sve to izginu.
U takav jaram car ti Troju zapreže
i stiže kući Atrid prvorođeni
u sjaju sreće: njega prva ide čast.
Ni Parid se ni Troja, njegov sukrivac,
razmetat neće da ne okajaše sve.
Zbog otmice i krađe sud se nad njim izvrši,
izmače mu se lov, — on kuću očinsku
i celu zemlju zatre, sruši u propast.
Greh Prijamovi dvostruko isplatiše.
HOROVOĆA
Pa srećan budi, vojske naše glasniče!
GLASNIK
I jesam! Ako hoće bog, ja rado mrem.
HOROVOĆA
Za postojbinom žudnja nauči te to?
GLASNIK
I zato od radosti suzu prolivam.
HOROVOĐA
Vi znate, dakle, gorke slasti suza tih.
GLASNIK
Šta misliš? Kaži da ti bolje shvatim reč.
HOROVOĐA
Na vašu čežnju i mi čežnjom vraćasmo.
GLASNIK
I zavičaj za vojskom zar je čeznuo?
HOROVOĐA
Iz bolna srca koliko li uzdisah!
GLASNIK
A otkuda vas mračna tuga morila?
HOROVOĐA
Već davno ćutanje je melem bolu mom.
GLASNIK
Dok cara ne bi zar te od kog beše strah?
HOROVOĐA
Ko i ti kažem: i ja rado' mreću sad.
GLASNIK
Ta sve se dobro svrši. Ali svaka stvar
u nizu godina i bedu donosi,
ne samo sreću. A ko, osim bogova,
svog veka dane provodi bez bolova?
O našoj mučnoj kad bih pričo plovidbi —
tu nevreme, pa tesna mesta, odar tvrd —
ta koji čas bi ostao bez uzdaha?
Na kopnu još nas veće muke morile.
Naš tabor beše pored zida dušmanskog,
sa neba mraz, sa zemlje vlaga livadna
ubijala nas, kosa divlja, čupava,
u odeći se gamad stala rađati.
O zimi da vam pričam, ptičjem dušmanu,
što s Ide nepodnošljiv šiljaše je sneg,
o žezi kad o podne more počiva
i sniva san bez valova i vetrova, —
al' zašto da se jadam? Ode muka sva,
a ode i za mrtve: oni leže sad
i ne brinu se hoće l' opet ustati.
Al' zašto da sad pokojnike nabrajam,
a žive bolovi da muče ponovo?
Nek idu zbogom bede sve, naređujem!
A nama, vojske argivske ostacima,
dobitak veći je no jadi minuli.
I zato s pravom hvalimo se; sunčev zrak
po moru i po kopnu širi slave glas:
Grad Troju uze najzad snaga argivska
i plen taj pobednički daje bozima
za ukras drevnim hramovima helenskim."
Zbog takva glasa treba proslavljati grad
i vojvode. I milostivom Divu čast
što stvori ovo! Tako, eto, znate sve.
HOROVOĐA
Ne stidim se što tvoja pobedi me reč.
Za učenje i starac uvek ti je mlad.
    (Iz dvora izlazi Klitemesšra s pratnjom.)
Taj izveštaj se dvora tiče najviše
i Klitemestre, al' smo i mi srećni svi.
DRUGA POJAVA
Klitemestra, Hor, Glasnik.
KLITEMESTRA
Već odavno sam od radosti kliknula,
kad obnoć stiže prvi glasnik plameni
i javi slom i propast grada Ilija.
I čuh po koji prekor: Ognju veruješ
i misliš da je Troja sada srušena?
U žene srce baš se lako zapali!"
A takve reči zbuniše me očito,
al' ipak žrtvovah; i pobožan se klik
iz grla ženskih ovde–onde orio
po gradu, i na božjim žrtvenicima
od kada dizao se miris ugodan.
A sada — našto dalje da mi pričaš ti?
Od cara samog sve ću skoro doznati.
Požuriću se da svom mužu dostojnom
na povratku što bolji doček priredim.
Ta koji dan bi ženi slađi svanuo
no kad joj muža kući s vojske vrati bog,
i vrata otvore se? Javi mužu mom
što brže neka dođe — građanima drag!
U dvoru svome vernu ženu naći će,
onakvu kakvu ostavi; ko dobar pas
u dvoru beše ona, dušmanima zla,
i u svem drugom ista, — niko ne razbi
ni jedne brave, mada dugo ne bi ga.
Sramote ne znam, slast od muža tuđega
ne poznah više nego bojom bojen tuč.
Ja smem to reći. To je živa istina,
a hvala dobroj ženi nije sramotna.
    (Ode u dvor.)
TREĆA POJAVA
Glasnik, Hor.
HOROVOĐA
To reče ona. Ti si je razumeo,
ni jedan tumač jasnije ne govori.
Sad, glasniče, za Menelaja pitam te,
za vladaoca ovoj zemlji dragoga,
da l' dođe s vama, vrati li se živ i zdrav?
GLASNIK
Ne mogu prijatelju lepu reći laž,
njen plod se samo kratko vreme uživa.
HOROVOĐA
Zar ne možeš lepotu reći s istinom?
A nema tajenja kad nisu zajedno.
GLASNIK
Iz ahejske se vojske junak izgubi,
i on i njegov brod. Ne kazujem ti laž.
HOROVOĐA
Iz Troje da li krenu, ili bura ga,
ta opšta nevolja, iz vojske otkide?
GLASNIK
Ti pogodi ko strelac vešt u belegu,
te celu tešku bedu kratko izreče.
HOROVOĐA
A da li živi il' je poginuo gde?
Šta govore brodari drugi o njemu?
GLASNIK
To niko jasno ne može ti kazati,
do Sunca gore što nam zemlju hrani svu.
HOROVOĐA
A kako grunu bura što je božji gnev
na lađe vaše posla? Kako prestade?
GLASNIK
Dan radosti da kaljam vešću žalosnom
ne priliči. Bog svaki svoje zahteva.
Kad glasnik mračna lica javlja gradu svom
neiskazana stradanja i poraze,
te gradu jednu ranu, jaram robovski,
a mnogim domovima smrti premnoge,
to dvostruk bije mač, Arejev ljubimac,
jad s dva oštrica, s dve ubice krvave; —
kad s takvim glasovima glasnik dolazi,
on s pravom tada peva pean Srdama.
Moj glas je radost, spasenje vam donosim,
i grad nam napaja se slašću pobede,
pa kako s radošću da žalost pomešam,
da božji kažem gnev i buru ahejsku?
Dva stara dušmanina, vatra i mors,
udružili se, zakletvom se vezali,
te stali biti jadnu vojsku argivsku.
U noći burnoj strašna mora stiže nas.
O lađu lađom grunu trački vetrovi,
i one kljunom o kljun stanu treskati;
oluja, vihor, kiša lađe rasture,
ko pastir loš kad mirno stado rasplaši.
A sjajna kad se rodi svetlost sunčeva,
pred očima se beli more egejsko
od truplja ahejskog i lađa smrvljenih.
A nas i ranjen brod ponesu vali ceo,
i neko ote nas i spase, — neki bog,
ne čovek, što se srećno maši kormila.
Na putu Sreća nas je verno pratila:
nit pukotinu igde besan naće val,
nit ikad nas o kršnu tresnu hridinu.
Od ždrela morskog ako se i spasosmo,
sred bela dana sumnjali smo u sreću.
U glavi nam se novi jadi vrteli
zbog vojske što se rasprša i postrada.
A od njih ako iko i sad živi još,
zacelo spominje nas kao pokojne.
Pa šta? To isto i mi za njih kažemo.
Da srećno bude! Menelaj će zaista —
očekuj to — još prvi da se povrati.
Jer ako živa ga i zdrava sunčev zrak
ma gde obasjava, a Div još ne misli
da vladalačko istrebi nam koleno,
još ima nade da će kući prispeti.
Toliko kazah. Znate celu istinu.
    (Ode.)
ČETVRTA POJAVA
Hor.
DRUGA STAJAĆA PESMA
HOR
    (Prva strofa)
Ko to Lelu tako nazva
nju — što diže koplja, bitke,
pravo joj je ime dao.
Stvor nevidljiv to mu dahnu,
te on celu sudbu vide,
i jezik mu pravo reče.
Ona svima lele beše,
lele brodu, lele vojsci, lele gradu!
Sa dušeka sjajna, meka,
u brod uđe i otplovi
snažnim dahom Zefirovim;
mnogi lovac štitonoša
krenu za njom tamnim tragom;
na Simoent prispeo je,
bujnim lisnim obalama,
da krvave bitke bije.
    (Prva antistrofa)
Brak taj beše prava žalost.
U grad Ilij ubaci je
srdnja, stroga osvetnica;
bruku stola i ognjišta
u dan pozni ona sveti;
kazni kolo, kazni gozbu, kazni ijuk
i svatovsku pesmu onu
što su tada deveri je
vili u čast nevestinu.
Al' im grknu taj svatovac,
stari negde grad Prijamov
suzu lije, uzdah vije:
proklet Parid, proklet brak mu!
Bolan kune i nariče
i građane drage plače
i krv jadnu prolivenu.
    (Druga strofa)
U svom domu mlado lavče
pastir hrani i neguje
a bez sise materine.
U osvanku svog života
biva igra deci maloj
i starcima radost čini.
I ko dete sitno, malo,
na rukama svi ga nose;
a kad glad ga opomene,
ruci hita, repom mašs.
    (Druga antistrofa)
A s vremenom kad poraste,
izbije mu ćud otaca:
jer za hranu hvalu vraća,
bez poziva ručak traži,
jagnjad kolje, bleka stoji.
A krvlju se puni kuća,
ukućani glede, blede:
stada nesta, silna šteta!
Ko od boga izbi krvnik,
kući beda othrani se.
    (Treća strofa)
Tako ona u grad Troju stiže
ko osmejak vedra, mirna mora,
sjajan alem, blago skupo,
pogled mekan, pun ljubavi,
cvet mirisav, izvor čežnje.
Ali nada raspline se,
gorčinom se radost svrši;
s njena bekstva i dolaska
Prijamove beda stiže;
čuvar sofre, Dive, posla
Srdu nevu, izvor suza.
    (Treća antistrofa)
Često stare kazuju se reči:
roditi se, ne mreti bez dece
to je puna sreća ljudska.
Al' iz sreće unucima
žalost niče neizmerna.
Ja drukčije mislim o tom.
Grešna dela i bezbožna
rađaju još više greha,
pravih slika starih "dika".
A čestitoj kući usud
lepu decu uvek daje.
    (Četvrta strofa)
Stara obest voli da donese
novu obest u kućama grešnim.
Pre il' posle, u času rađanja,
svane drskost grozna, neodolna,
dete starih crnih greha,
demon krvi donese ga,
pravu sliku roditelja.
    (Četvrta antistrofa)
Pravda sija i u kolibama,
pravednika ume poštovati.
Nađe l' zlato pod prljavom rukom,
odmah ode, čistoj hita kući.
Ne poštuje moć bogatstva,
praznu hvalu gomilinu.
Sve istini ona vodi.
    (Na kolima, u carskom sjaju, dolazi Agamemnon. Za njim sedi Kasandra, ćerka Prijamova, zarobljenica. Vunena traka ovija joj čelo, a u ruci joj se nalazi lovorova palica, znamenje proročko. Vojska i roblje prate ih.)

TREĆA EPISODIJA[uredi]


PRVA POJAVA
Agamemnon, Hor.
HOROVOĐA
Zdravo care, ti razorioče grada Troje,
Atrejev potomče
kako da ti zborim, da te zdravim,
u pohvali meru da ne pređem,
il' u čemu da te ne umanjim?
Mnogi ljudi istinu ti gaze
i neguju samo privid prazan;
s nesrećnikom svak je na plač spreman,
ali ujed žalosti preteške
u njihovo ne dopire srce!
Iz oka im radost se preliva
na obrazu lažan osmeh igra,
A ko dobro stado svoje znade,
oku toga ne ote se ništa;
gde ti laska srce tobož verno,
tu je ljubav vodena i prazna.
Kad ti vojsku rad Helene diže,
ti mi tada — neću da prećutim —
ne bi onaj koji mudro vodi
i upravlja krmilom razbora;
kao da si ljudma na samrti
srce praznim tešio nadama.
A sad kad je podvig srećno svršen,
klanjam ti se vernim srcem svojim.
A s vremenom pitaćeš i čućeš
od građana ko ti pravo i pošteno
grad čuvaše, a ko ga kaljaše.
AGAMEMNON
Pre svega drugog red je pozdraviti Arg
i naše bogove, jer oni povratak
i pravo daše što ga oteh Prijamu.
U sporu sami bozi behu sudije.
Tu jezik ne presudi. Kamen po kamen
u urnu pade krvavu i Troji slom
i vojsci njenoj propast hladno nameni,
a praznom sudu samo Nada stizaše.
Trag palom gradu sad još dim pokazuje.
Tek bura bede besni; tinja žerava,
sa starim blagom gine i dim diže gust.
A za to bogovima večna pripada
zahvalnost, jer mreže gneva beskrajnog
razapesmo, — u prah i pepeo sruši grad
rad jedne žene ona zverka argivska,
kot konjski — srčan borac štitom oružan.
Bi ponoć kada lave skokom iskoči,
krvolok pusti, skoči preko zidova
i sit se onde carske krvi naliza.
Oduljih ovaj prvi pozdrav bozima.
A sad se tebi vraćam. Tvoje reči znam,
i kažem isto, primam tvoje shvatanje.
Ta malo ljudi takvu ima prirodu
da sreću bližnjeg poštuju bez zavisti.
Ko u svom srcu nosi otrov pakosti,
taj bede svoje teret podvostručava;
on sam pritiskuje se svojim jadima
i uzdiše kad sreću tuđu posmatra.
To smem da reknem, ovaj svet ja poznajem:
znam društva ljudskog varljivo ogledalo,
sva odanost se meni čini sad ko sen.
Odisej samo, mada pođe nerado,
u boju beše odan drug i pouzdan.
Al' ne znam je li sada mrtav ili živ.
A o drugom što traže grad i bogovi
svi zajednički donećemo odluke
u skupštini na trgu. Treba većati
o dobru da nam dugo srećno ostane.
A čemu treba leka, nege lekarske,
to s pažnjom ćemo seći ili paliti
i bolna mesta pokušat izlečiti.
A pod krov kada stigoh i svom ognjištu,
pomoliću se najpre svojim bozima
što na put me povedoše i vratiše.
A pobeda me svagda verno pratila!
    (Iz dvora dolazi Klitemestra i ide prema kolima da stane između Agamemnona i kola. Prate je sluškinje što nose smotane ćilimove.)
DRUGA POJAVA
Agamemnon, Klitemestra, Hor.
KLITEMESTRA
O ljudi građani, o časti argivska,
ne stidim se što pred vama ću priznati
za gospodarem svojim čežnju svagdanju.
Ta vreme kida svaki obzir. Ne pričam
što saznah od drugih, no mučan život svoj,
to dugo vreme dok pod Trojom beše on.
Već to je strašan jad kad žena bez muža
u domu svome sama sedi samcita
i navek mora slušat vesti žalosne.
Tek jedan glasnik stigne, drugi nosi već
još goru bedu — svaki kući javlja zlo.
Tolikih rana da je dopo junak taj,
koliko put je kući donošena vest,
od mreže više rupa on bi imao!
I da je umro svaki put kad stiže glas,
on drugi bio bi Gerion s trupa tri
i pokrio se zemnim plaštem trostrukim
odozgo silnim — o donjem ne govorim —
i svakim telom on bi jednom pogino!
Zbog takvih vesti, uvek novih bolova,
već mnogo puta kušah da se obesim,
al' drugi silom uže mi odrešiše.
    (Okrene se kolima, mužu.)
Pa zato ovde nema sina Oresta,
tog tvrdog jemstva naše bračne ljubavi,
da pozdravi te. Nemoj da se začudiš!
Jer njega hrani Strofije iz Fokide
tvoj verni prijatelj. Ta on mi pomenu
dva jada; prvi je: opasnost za tebe
pod Trojom, drugi: može puk da ustane
i veće za se privoli, jer voli svet
da palu slavu još jedared udari.
To beše prav i dobar savet zaista.
A mojih suza već su bujni izvori
presahli, više nemam kap da izronim.
Iz očiju mi dugo bdenje ispi sjaj,
jer dugo seđah, čekah vatre doglasne,
al' nikad njihov plamen da donese glas.
Iza sna često zukom krila tananih
komarac dizao me; tvojih nevolja
ja više videh no što kratak traja san.
To sve otrpeh, ali sad mi prođe jad,
i pozdraviću muža, stadu verna psa,
to uže, brodu spasenje i stamen stub
visoku krovu, jedinca sina očeva,
brodaru kopno iznenada granulo,
najlepši oku danak posle vihora,
putniku žednom izvor vode hlađane.
A slatko je izmaći svakoj nevolji.
Moj vojno takva dostojan je pozdrava.
Ne zamerite! Mnoga dosad ja sam zla
pretrpela, a sada, dragi druže moj,
s tih kola siđi, ali ne staj na zemlju
tom nogom svojom što je Troju smrvila!
    (Sluškinjama što drže ćilimove.)
Što oklevate, dvorkinje? Ta rekoh vam
te ćilimove da po zemlji prostrete?
Nogostup nek se odmah stvori purpuran,
da Pravda preko nade u dvor vodi ga!
A drugo moja briga, nesvladana snom,
uz božju pomoć, kako treba svršiće.
    (Sluškinje prostiru ćilimove.)
AGAMEMNON
O Ledin rode, dvora moga čuvarko,
tvoj govor mojoj odsutnosti priliči.
Ti mnogo otegnu. Al' hvala pristaje
kad takva čast iz drugih usta izlazi.
A inače me ženski ne raznežavaj
i ne laskaj, ne ponašaj se preda mnom
ko čovek varvarin da padaš na zemlju.
Ne steri ćilima da bogu ne zgrešim!
Ta pošta samo bogovima pripada.
Ko smrtan čovek ne smem ja bez bojazni
da hodim tom lepotom sjajno vezenom.
Ko čoveka, a ne ko boga, poštuj me!
I bez tog puta, prostirača šarenih,
moj glas je slavan. Kloniti se gordosti
najveći je dar božji. Onog proslavljaj
ko život svrši slatkom srećom ovenčan!
Da sve mi tako uspe, srećan bio bih.
KLITEMESTRA
Al' opet želji mojoj ne protivi se.
AGAMEMNON
Od svoje volje, znaj to, ja ne odstupam!
KLITEMESTRA
Zar bogovima zakle se? To strah te zar?
AGAMEMNON
Znam, ako iko, — zato želju rekoh ti.
KLITEMESTRA
Šta misliš šta bi Prijam da to izvede?
AGAMEMNON
Zacelo gazio bi po tom purpuru.
KLITEMESTRA
Al' nemoj ljudskog bojati se prekora!
AGAMEMNON
Glas naroda je vrlo moćan, presudan.
KLITEMESTRA
Taj nije srećan kome se ne zavidi.
AGAMEMNON
Ne priliči da žena kavgu zameće.
KLITEMESTRA
Al' red je da i silni kadgod popuste.
AGAMEMNON
U kavzi zar ti stalo do te pobede?
KLITEMESTRA
Popusti! Kao jači mene poslušaj!
AGAMEMNON
Kad želiš, brže drešite mi obuću
što noge moje uslužno mi pokriva!
    (Jedna od dvorkinja skida mu obuću.)
Po sagovima dok ja stupam skerletnim,
iz oka božjeg nek me zavist ne bije!
Od stida ustežem se da obesvetim
to skupo blago, ćilimove bogate.
    (Silazi s kola.)
O tome dosta. Ali s usrdnošću svom
uvedi ovu tuđinku. Jer ljubazno
bog ozgo gleda gospodara milosna.
Ta ropski jaram niko rado ne nosi.
Od silna plena ona cvet je odabran,
ko dar od vojske sa sobom povedoh je.
Pa kad se, dakle, tvojoj volji podvrgoh,
ja idem u dvor skerletom koračajuć.
    (Ide po ćilimovima polašno u dvor a za njim Klitemestra; dvorkinje idu za njima i smotavaju ćilimove. Pratnja Agamemnonova sa strane.)
KLITEMESTRA
    (Idući u dvor.)
Ta more ga je, ko će da ga isuši?
Tog soka mnogo ima, srebra vredi on,
za boju sagu on se uvek rađa ponovo.
Za nj blaga, care, hvala bogu, imamo,
a kuća naša ne zna oskudevati.
A mnoge ja bih žrtvovala ćilime,
od mene da ih proročište tražilo
ko cenu za tvoj život, za tvoj povratak.
Dok živi koren, i list kući listaće
i širit hlad kad zvezda pasja pripali.
Na domaće si vratio se ognjište,
ti granu posle zime ko dan prolećni;
ko vetrić kada leti vino kuva Div
u gorku grozdu, tako nama dođe hlad,
gospodar valjan kad se kući povrati!
    (Agamemnon prolazi kroz brata; ona govori na ulasku.)
Svemoćni Dive, molitvu mi usliši!
Izvrši što nameravaš da učiniš!
    (Uđe za Agamemnonom.)
TREĆA POJAVA
Kasandra, Hor.
TREĆA STAJAĆA PESMA
HOR
    (Prva strofa)
Zašto sada strašne slike
kroz dušu mi navek lete
i srce mi slutnje more?
Šta u pesmi proričem bez poziva i plaće?
Zašto srce ne može mi
otresti se ludih snova,
da u dušu moju milu
useli se pokoj dragi?
Davno već je prošlo vreme
od udara palamara
kad se pesak uzvitlao,
i na more vojska se navezla,
na grad Troju krenula se.
    (Prva antistrofa)
I povratak vidim njezin,
svedok su mi oči moje,
al' bez lire pesmu crnu
duša peva iz dubina, — nauči je sama.
Svaka hrabrost ostavi me,
odbeže me slatka nada.
Ne zbori mi duša zalud
kad pravedno srce dršće
i nemirno o grud bije
pred blizinom teškog jada.
O, smiluj se, dragi bože,
slutnje moje lažne bile!
Što se zbori ne satvori!
    (Druga strofa)
Gde je zdravlje u najvećem jeku,
uska meća deli ga od bede,
jer mu svagda bliska bolest preti,
ali melem popravlja ga opet.
Šajka sreće ako hitro plovi,
o nevidljiv udariće greben;
strah za blago trgne li se tada,
budna briga poskoči li brzo,
pa od blaga dobar deo baci,
neće cela potonuti kuća,
a ni vali progutati šajku.
Kada prospe Div obilne blagoslove
i sve brazde obilnim se ospu rodom,
glad i beda zemlju tada ostavljaju.
    (Druga antistrofa)
Ali život izgubi li kogod,
crnu krvcu na zemlju prolije,
kakve čini mogu da ga dignu?
Čarobnika onog i veštaka
što je mrtve podizo iz groba
Div je satro za užasan primer.
Da nas nije zakon božji stego,
sudba sudbu da nije vezala,
srce tada jezik bi preteklo,
osećanja izlilo slobodno.
Al' mi ono dršće sad u mraku,
strah ga hvata, a duša mi cela gori,
pa me veće svaka nada ostavila
da će zora iz tog mraka osvanuti.
    (Iz palate brzo izlazi Klitemestra.)

 

EKSODA[uredi]


PRVA POJAVA
Kasandra, Klitemestra, Hor.
KLITEMESTRA
    (Kasandri.)
Unutra i ti pođi! Zborim Kasandri.
Dopustio ti ovde milostivi Div
da pored žrtvenika staneš njegova
i svete vode s društvom uzmeš ostalim.
(Kasandra i dalje osšaje u kolima.)
S tih kola silazi i gorda ne budi!
I sin Alkmenin, svet pripoveda,
kad prodan beše, ropskog hleba okusi.
Kad koga takva stigne kob, nek zahvali
što služi kući od starina gospodskoj.
Ko nenadano pusta blaga nagrabi
taj roblje zlostavi, bez svake milosti,
al' kod nas, kako treba, živećeš.
    (Kasandra ćuti.)
HOROVOĐA
To gospa tebi jasne reči uputi.
A mreža sudbe kad je uhvatila te,
ti slušaj, ako hoćeš; ili ne slušaj.
KLITEMESTRA
    (Horu.)
Na lastin cvrkut ako reč joj ne liči,
te jezik znade samo neznan, varvarski,
govori tako da joj prodreš u srce!
HOROVOĆA
    (Kasandri.)
Ta idi! Kaže tebi što je najbolje,
pokori joj se i ta kola ostavi!
    (Kasandra i sad ćuti.)
KLITEMESTRA
Ja nemam vremena da čekam robinju.
Kraj ognjišta mi stoje ovce sred kuće
za žrtvu da ih koljem. Nemam nade ja
ovakvu radost da ću ikad imati.
    (Kasandri.)
Ti, volja li te slušati, ne oklevaj!
No ako ne znaš, ne razumeš govor moj, —
    (Horu.)
ti, mesto rečju, rukom kazuj varvarki!
HOROVOĐA
Tumača vešta kanda treba varvarka,
ko uhvaćena zverka još se ponaša.
KLITEMESTRA
Tvrdoglava je, sluša srce mahnito.
Iz grada istom pala dođe ovamo
i ne naviknu još da uzde podnosi,
al' bes joj pena isteraće krvava.
Sad dosta. Ja se više ne ponizujem!
    (Ode u dvor.)
 
DRUGA POJAVA
Kasandra, Hor.
HOROVOĐA
A ja se neću ljutiti, jer žalim te.
Ta siđi nesrećnice, pusti kola ta,
popusti sili i ponesi jaram nov!
ZAJEDNIČKA TUŽALjKA
    (Prva strofa)
KASANDRA
Lele meni! Lele meni!
Apolone, Apolone!
HOR
Šta zaleleka, što li zovnu Loksiju?
Tom bogu plačem niko se ne obraća.
    (Prva antistrofa)
KASANDRA
Lele meni! Lele meni!
Apolone, Apolone!
    (Silazi s kola.)
HOR
I opet s bolom zove boga ponovo,
al' bolu tome on se ne odaziva.
    (Druga sgrofa)
KASANDRA
    (Ugleda kamen Apolonu posvećen.)
Apolope, Apolone!
O zaštitniče staza, Apolone moj!
To drugi put me sasvim upropasti sad!
HOR
Proricaće o svojoj, mislim, sudbi zloj,
dar božji nosi, eto, i ko robinja.
    (Druga antistrofa)
KASANDRA
Apolone, Apolone!
O zaštitniče staza, Apolone moj!
Ah, kud me dovede? U kakav ovo dom?
HOR
U kuću Atrejića. Ne vidiš li ti,
to ja ti kažem. Nećeš reći da je laž.
    (Treća strofa)
KASANDRA
    (Brzo se strese.)
Ah, bogu mrska kuća, mnoga znade zla,
zna za krvi, zna za pokolje,
to kasapnica ljudska, pod je krvav tu!
HOR
Ta varvarka ko pseto oštar ima njuh,
za tragom odlazi, ubistvo otkriće.
    (Treća antistrofa)
KASANDRA
Ta tu svedoci stoje, ljima verujem.
Deca plaču, eno kolju ih
i njino meso peku, otac jede ga!
HOR
O tvojoj slušali smo slavi proročkoj,
al' ovde proroci nam nisu potrebni.
    (Četvrta strofa)
KASANDRA
Jao, jao! Šta snuje to ona?
Zar ponovo nesreću tešku
i grozan jad u dvoru sprema svojima?
Lekara nema rani toj,
nit pomoći kakve!
HOR
Tih proroštava ne razumem smisao,
razumeh ono; sav je grad nam toga pun.
    (Četvrta antistrofa)
KASANDRA
Ao, jadna, zar na to se spremaš?
U kupalu bračnoga druga
ti pereš, potom — kako ću da dovršim?
To za čas biće, ide čin
iz ruke u ruku.
HOR
Još ne shvatam. Te reči su mi nejasne,
ta proroštva sve više mrak obavija.
    (Peta strofa)
KASANDRA
Jao, jao! Oh, šta to sada izlazi?
To neka mreža hadska! Sekira je,
njen drug na odru, krivac krvi!
Nek užasnu sada pozdravi žrtvu
razdora kućnog mahniti duh!
    (Prva strofa hora)
HOR
A kakvu Srdu zoveš to da poklikne
u kući ovoj. Tvoja reč me zbunjuje.
U žilama mojim krv se sleđuje
kao ratniku kad koplje sruši ga
i života poslednji
kad mu zraci zalaze, crna brzo hita smrt.
    (Peta antistrofa)
KASANDRA
Oh, gle! Oh, gle! Od krave bika sačuvaj!
Na njega tkanja padaju i tajno
već crni rozi bodu.
On u vodu pada, ruši se ranjen,
podmukle banje pričam ti kob.
    (Prva antistrofa hora)
HOR
Pohvalio se ne bih da u proroštva
razumevam se, ali slutim: biće zla.
Zar je ikad nama mudrost proročka
dobre glase otkrila? Ta proroštva,
te veštine premnoge,
ništa drugo ne kažu nego bede, muke, zla.
    (Šesta strofa)
KASANDRA
Jao! Kako sam jadna ja! Kakva me čeka kob!
Otkrivaš udes moj, liješ u pehar žuč.
Zašto me jadnu on ovamo dovede?
Zacelo s njim da poginem tu. Zašto li?
    (Druga strofa hora)
HOR
Mahnita si, u zanosu proročkom,
pesmu jadikovku ti
sama sebi pevaš kao slavuj siv;
večno tužan, on u bolnom srcu svom
uzdiše za Itisom, za Itisom,
sav mu život čemeran.
    (Šesta antistrofa)
KASANDRA
Ah, ah! Kako li lepa kob slavujem stiže glas!
Pernatu haljinu bozi mu dadoše,
suza ne roni on, život mu sladak sav,
a mene čeka udar oštre sekire!
    (Druga antistrofa hora)
HOR
Otkuda te zanos božji obuze
i te muke mahnite?
Strašno pevaš, bolne slutnje izvijaš,
pevaš pesmu zlogukijem zvucima!
Otkud tebi glasi teku božanski,
otkud pevaš vesti zle?
    (Sedma strofa)
KASANDRA
Avaj! Paridov brače! Grobe kuće moje!
Skamandro sveti, zavičajna reko,
na tvome bregu
nekad sam rasla, negom se digla,
a sad ću uskoro da prorok postanem
na Kokitu, na aherontskim žalima.
    (Treća strofa hora)
HOR
A kakvu to jasno izreče reč?
Ta dete može da je shvati.
Kao ujed ljute guje žeže
tvoj gorki udes što ga plačeš.
Strah me da slušam!
    (Osma antistrofa)
KASANDRA
Avaj, srušena Trojo, muko grada moga!
Goleme žrtve što ih otac zakla, —
pretila stada,
nikakva leka ne daše gradu,
no pade kako danas leži razoren.
Ja dišem još, a brzo pašću na zemlju.
    (Treća antistrofa hora)
HOR
To drugo uz prvu ide ti reč.
I neki zlobni demon besni
obara se na tebe i goni te
da pevaš ljute jade, skoru propast.
Kraja ti ne znam.
KASANDRA
Da, reč mi više neće ličit nevesti
što mlada sakriva se iza koprene.
I kako vetar duše prema istoku
i goni maglu, tako poput talasa
sve veće bede rastu, suncu dižu se.
Zagonetke vam neću više davati.
Vi posvedočite da hitro kao pas
zločinstvu starom umem nagaziti trag.
Tu kuću nikad skladan, ali piskav hor
ne ostavlja, jer kletva mu je pevanje!
Da više besni, zbor se krvi napije
i neće napolje, no sedi u kući —
hor Srda, pokajnica krvi rođačke.
U dvoru vrebaju i pesmu pevaju
o starom, prvom grehu; kunu onoga
što bratu svome srdit odar pogazi.
Zar minuh ili gađam kao streljač vešt?
Il' gatara sam, brbljivica uboga?
Zakuni se i posvedoči tim da znam,
sva stara grešna dela dvora ovoga!
HOROVOĐA
A da se pravom i zakunem zakletvom,
tu leka ne bi bilo. Ali, čudim se,
ti preko mora odraste, na tuđem tlu,
pa jasno reče, ko da sama vide sve.
KASANDRA
Apolon prorok taj mi poziv prideli.
HOROVOĆA
Zar ljubav prema tebi boga osvoji?
KASANDRA
Da. Ali stid me beše da to priznam pre.
HOROVOĐA
U sreći svako voli da se razmeće.
KASANDRA
Al' zapali se plamom neodoljivim!
HOROVOĐA
Pa da l' iz pune kupe ljubav pijaste?
KASANDRA
Obećah bogu, ali reč ne ispunih.
HOROVOĐA
Već onda zar ti božja proročica bi?
KASANDRA
Već onda gradu sve proricah nevolje.
HOROVOĐA
Pa kako Apolonov gnev te ne kazni?
KASANDRA
Kad zgreših, niko ništa ne verova mi.
HOROVOĐA
Al' nama, eto, prorokuješ istinu.
KASANDRA
Lele, lele!
Već opet prožima me bol proricanja,
i muke dolaze te pamet smućuju!
Gle dečice! U dvoru, eno, vidite l'
gde sede, slična bledim prilikama sna?
Dečaci mrtvi — kao stric da zakla ih!
Gle, ruke pune mesa — njino meso to —
drob s jetrima — o strašna zalogaja, gle,
od koga rođeni im otac okusi!
Al' zato, kažem, neki lave plašljivi,
po dvoru i na odru što se premeće,
osvećuje se sada gospodaru mom
na povratku mu, — njegova sam robinja.
On — vođ mornarice, osvajač Ilija —
on ne zna kakvo zlo mu snuje kuja ta
što podmuklim ulizuje se jezikom
i, puna greha, ćuli uši radosno!
O drskosti! Tu žena mužu krvnik je!
Ta koje gadne zverke ime da joj dam?
Da zmijom zovem je il' Skilom nekakvom
što vreba lađe i u ždrela odvodi,
što Hadu žrtve mori, mržnjom nesitom
na drage reži? Kako drsko zaklikta,
ko pobednik što dušmanina potera!
I tobož radosna što srećno stiže on.
Pa ni sad ako ne veruješ, — ne marim.
Budućnost ide. Uskoro ćeš priznati
i požalit što prorok bejah istinit.
HOROVOĆA
Tijesta gozbu, meso dece njegove, —
razumeh to, i gnušam se, i dršćem još
kad čuh gde jasno reče bez uvijanja,
a ono drugo, — s puta skrenuh, lutam još.
KASANDRA
Smrt Agamemnonovu, velim, videćeš.
HOROVOĐA
Zatvori, jadna, svoja usta zlosrećna!
KASANDRA
Al' za to što ti kažem nema melema.
HOROVOĐA
Ne, ako tako bude, ali ne do bog!
KASANDRA
Ti želiš to, al' oni smrt pripremaju.
HOROVOĐA
A ko je taj što takvo sprema nedelo?
KASANDRA
Baš nisi ušo u trag mome proroštvu.
HOROVOĐA
Razumeh delo, ali krivca ne shvatih.
KASANDRA
A sve što rekoh, vašim rekoh jezikom.
HOROVOĐA
I Delfi njime zbore, pa je tamno sve.
KASANDRA
O lele! Opet mene zgrabi groznica!
O avaj meni, Apolone Likiski!
Gle, lavica što s vukom spava dvonoga,
dok plemeniti lav ne beše kod kuće,
umoriće me jadnu! Otrov sprema već
i za me platu u napitak naliće!
I bruseć' nož za muža svoga hvali se:
nagradiće ga smrću što me dovede.
Al' zašto ovo ruglo svoje nosim još —
i štap i oko čela venac proročki?
    (Strgne venac.)
Pre smrti svoje tebe najpre slomiću!
    (Prelomi štap i baci ga.)
Sad propadajte! I ja s vama propašću.
Tim darom kletim drugoj sreću nosite!
Gle, sam Apolon evo skida s mene haljinu,
to ruho proročko. On sam je video
u ovom ruhu kako svet me ismeva,
i drag i nedrag složno mi se rugaju.
Ko vračara skitačica podnesoh ja
da jadnu gladnom prosjakinjom zovu me!
I prorok pošto dar mi dade proročki
u takvu bedu dovede me, — u propast.
A mesto žrtvenika mojih predaka
sad panj me čeka, moju toplu traži krv.
Al' neću mreti prezrena od bogova,
osvanuće mi drugi opet osvetnik
da majku ubije i oca osveti.
U bedi živi taj van zavičaja svog;
povratiće se rodu greh da okruni.
Ta tvrdom kletvom zakleli se bogovi
krv palog oca da će pokajati on.
Al' našto suze? Šta da ovde uzdišem?
Ta videh sudbu što grad Troju sustiže,
a oni što nam zavičaj osvojiše,
po sudu božjem tako, eto, prolaze.
Pa idem, suđeno je, hrabro umreću.
Ta vrata
    (Pokazuje na dvorska vrata.)
pozdravljam ko vrata Hadova
i molim da me udar dobro pogodi,
bez trzanja, bez grča, da isteče krv,
sa dušom svojom da se lako rastavim!
HOROVOĐA
Jad, ženo, silan ti je, mudrost silna ti,
baš duge behu žalbe ti. Al' ako znaš
sudbinu svoju pravo, kako predano
oltaru ideš kao june za žrtvu?
KASANDRA
Tu leka nema, dragi, šta da oklevam?
HOROVOĐA
Bar poslenji života čas dragocen je.
KASANDRA
Gle, stiže dan, od bekstva mala korist mi!
HOROVOĐA
Znaj, u tu bedu smelo srce baci te!
KASANDRA
Al' mirno mreti — to je prava uteha.
HOROVOĐA
Od srećnih niko takav savet ne sluša.
KASANDRA
Jao, oče, tebi, tvojoj deci čestitoj!
    (Pođe vratima, ali se naglo trgne.)
HOROVOĐA
A šta je? Kakav strah to tebe ustavi?
KASANDRA
Kuku, kuku!
HOROVOĐA
Šta zakuka? Od nečega se prepade.
KASANDRA
Dvor miriše umorstvom, sveža teče krv!
HOROVOĐA
Ta otkud? S ognjišta to žrtva miriše!
KASANDRA
To zaduh, ko iz groba da je, dopire.
HOROVOĐA
A ne kažeš da sirske pale mirise.
KASANDRA
Al' idem, — udes moj i Agamemnonov
u dvoru plakaću. Života dosta mi!
    (Okrene se još jednom.)
Argivci!
Ne cvilim ko u grmu ptica plašljiva, —
al' kad ja umrem, reči mi potvrdite,
kad mesto mene žene žena izdahne
i mesto muža padne gadne žene muž!
Ko gostu dar to tražim ja na samrti.
HOROVOĐA
O jadna, žalim tvoju predskazanu kob!
KASANDRA
Još jednu reč vam želim reći poslednju, —
il' tužbalicu sebi. Lučom poslednjom
sunčanom osvetnike svoje zaklinjem,
nad krivcima kad stanu vršit odmazdu,
da pomenu i bednu, mrtvu robinju!
Životi ljudski! Kad je sreća uza vas,
i senka zbuni vas, a kad ste nesrećni,
tu mokar sunđer jednim mahom zbriše lik.
Daleko više to no ono boli me.
    (Ode u dvor.)
HOROVOĐA
Ta svako za srećom nezasitno žudi.
I nijedna kuća na koju zbog sreće
pokazuje svako neće je odbit
i kazati: Više da nisi mi ušla!"
I ovom su blaženi bogovi dali
da Prijamov obori Ilij:
od bogova poštovan vraća se kući.
Al' plaća li sada za staro ubistvo
i umire l' drugi za mrtve one,
krv mora da svojom okaje krvlju.
Ta ko bi se kleo, kad sasluša to,
da nije s prokletstvom došao na svet!
AGAMEMNON
    (Iz kuće.)
Jao, mene more! Udar smrtno pogodi!
DRUGI STARAC IZ HORA
Mir! Čujte! Ko to viče smrtno pogođen?
AGAMEMNON
Jao meni opet! Udari me drugi put.
TREĆI STARAC
To krik je carev. Već je delo gotovo.
Sad svi da razmislimo šta da radimo!
ČETVRTI STARAC
Ja odmah, evo, predlog svoj vam iznosim:
pred dvore amo građane pozovimo!
PETI STARAC
Ja mislim: sami brže u dvor jurnimo
i golom sabljom raspravimo stvar!
ŠESTI STARAC
S tim predlogom se i ja slažem potpuno.
I glasam: na rad! Ne smemo oklevati.
SEDMI STARAC
Sad sve se vidi; koji delo vrše to,
ti nasilničku vladu gradu spremaju.
OSMI STARAC
Jer dok mi oklevamo, oni nogama
oklevanje nam gaze, — ruka njima bdi.
DEVETI STARAC
Ja ne znam kakav savet da vam ponudim.
Ko radit misli, treba i da razmisli.
DESETI STARAC
To i ja mislim; praznim samo rečima
ni jedna mudrost mrca dići ne može.
JEDANAESTI STARAC
Iz straha zar pred smrću da mi priznamo
za gospodare one što nam ruže dvor?
DVANAESTI STARAC
To trpeti se ne da. Bolja nam je smrt.
Ta smrt je lakši udes no robovanje.
TRINAESTI STARAC
Dokazuju li oni krici dovoljno
da čovek pade, da je mrtav zaista?
ČETRNAESTI STARAC
Razaznaj pravo, onda na njih diži gnev.
Kolebanje i znanje — nisu jedna stvar.
PETNAESTI STARAC
Ja s tim se slažem, jer sve za to govori
da jasno znamo šta se s Atrejićem zbi.
    (Kad oni hoće da navale, otvori se pozadina pozornice. Vidi se kupaonica u kojoj je ubispvo izvršeno. U kadi leži Agamemnon ubijen, pokriven velikim pokrioačem s resama. Kraj kade leži mrtva Kasandra, a pored nje Klitemestra.)
 
TREĆA POJAVA
Klitemestra, Hor.
(Klitemestra zakrči put horu. U desnoj ruci joj sekira, a po čelu joj se vide mrlje krvi.)
KLITEMESTRA
Sad mnogu reč što pre je rekoh podesno
poreći moram, al' se neću stideti.
Ko hoće dušmaninu, drugu nevernu,
da osveti se, kako može drukčije
no mrežu tako dići da ne iskoči?
Na ovaj boj već odavno sam mislila,
pobedih, najzad, posle dugih godina.
Tu stojim gde ga zgodih. Sve je svršeno.
Izvrših to, i neću da vam poričem.
Golemo tkanje, kobno ruho bogato
ko ribar mrežu, bacih brzo na njega;
ne beše mu ni bežanja ni odbrane.
Dva udarca mu dadoh, dvaput kriknu on
i uda opruži; i kad se sruši već,
još treći dodadoh ko svetu miloštu
pod zemljom Divu, spasitelju pokojnih.
U ropcu tako pade, dušu ispusti.
Iz ljute rane šiknu tople krvi mlaz,
i orosi me kaplja rose purpurne.
I ja se radovah ko zrno klijalo
što nebeskom se blagoslovu raduje!
Pa kad je tako, časni starci argivski,
sad u klik, svidi l' vam se. Ja se radujem!
A liči li nad mrtvim žrtvu livati,
nad ovim s pravom, s mnogim pravom liči to.
On za me pehar nali kletim jadima,
al' kad se kući vrati, sam ga iskapi!
HOROVOĐA
Tvom jeziku se čudim, besu njegovu.
Nad mužem još se takvim hvališ govorom!
KLITEMESTRA
Vi plašite me kao ženu glupavu.
A ja vam kažem srca neustrašiva —
ta sve vi znate: hval'te ili korite,
svejedno mi je. Agamemnon leži tu,
moj muž; on pogibe od ove desnice,
od vešte osvetnice ove! Tako Je!
HOR
    (Strofa)
Kakvu si travu otrovnu sa zemlje, ženo, pojela?
Kakva si ljuta otrova iz mora ti se napila,
te si ljutinom planula, narodnu kletvu podigla?
Pred tobom grad se zatvara,
silno te mrze građani.
KLITEMESTRA
Sad iz grada me goniš, bacaš na mene
i mržnju graćansku i kletvu narodnu,
a onda na čoveka tog ne ustade.
Ko da je reč o klanju jednog jagnjeta
iz stada bogatog ovaca runastih,
on ćerku svoju žrtvova, najmiliji
moj porod, da bi tračke stišo vetrove.
Zar nije trebalo da njega proteraš
da greh se kazni? Ali znadeš delu mom
strog sudija da budeš. Nego sad me čuj:
ti pretiš, a ja milo vraćam za drago,
pokoriću se kad me rukom savladaš.
A dadu l' bozi nadmoć meni, vi ćete,
pa bilo dockan, opametiti se još.
HOR
    (Antistrofa)
Srčana ti si, smeona, al' ti je drsko klicanje.
Kako ti srce likuje s krvave tvoje radosti,
na tvome čelu kazuje blistava mrlja purpurna.
Prezrena, svojih lišena,
udarcem udar platićeš!
KLITEMESTRA
I ovu svetu čuj od mene zakletvu:
svog čeda Pravdom zaklinjem se osvetnom,
Erinijom i Atom, — rad njih ubih ga —
u moju kuću, mislim, neće ući strah,
dok Egist vatru na mom pali ognjištu
i dok mi dobro misli kao dosada.
To nije malen štit za moju srčanost.
Tu leži on što svoju ženu prevari,
pod Trojom onde Hrisejide milova.
Kraj njega, evo, proročica, robinja,
ta bračna druga, verna draga vračara,
što veslarsku je klupu s njime delila!
A kakvo delo, takva beše nagrada.
Tu leži on a ona poput labuda
u čase poslednje još pesmu zapeva
i pade ovde — milosnica njegova,
a meni začin mojoj gozbi osvetnoj.
HOR
    (Prva strofa)
Ah, da mi sudba osvane brzo,
poslednji čas mi da bezbolan bude,
večan mi sanak da sudba donese!
Najodaniji pade mi čuvar,
mnoge zbog žene on podnese muke,
opet od žene mora da strada,
glavu da gubi.
Avaj, avaj, o Helena, kobno ime!
Ta ti jedna mnoge duše u smrt posla!
Ti pod Trojom mnoge duše uništi nam!
Silnom krvlju što se isprat ne da
večan pečat ti udari sebi;
svome domu ti bi svađa teška,
mužu svome žalost neodolna.
KLITEMESTRA
Sudbu smrti nemoj prizivati
a ni srce gnevom nadimati,
ni Helenu nemoj proklinjati,
što je svoga napustila muža
i danajske mnoge smakla duše,
neisceljiv jad nam zadala!
HOR
    (Prva antistrofa)
Demone, na dva što nasrćeš dvora,
na Tantalov napadaš sada
ženama dvema što na tebe liče,
njima ti vladaš, i srce me boli!
Eto, nad lešem, vidim te, stojiš
i kao gavran grakćeš i pevaš
svirepu himnu!
Avaj, avaj o Helena, kobno ime!
Ta ti jedna mnoge duše u smrt posla!
Ti pod Trojom mnoge duše uništi nam!
Silnom krvlju što se isprat ne da
večan pečat ti udari sebi;
svome domu ti bi svađa teška,
mužu svome žalost neodolna.
KLITEMESTRA
Što si reko, sad si ispravio, —
ove kuće staru zoveš kletvu,
krvi žedna ona krvcu liže,
jer na telu roda opet rastu
čiri novi iz sokova kletih,
rana stara dok je sveža još.
HOR
    (Druga strofa)
Demona silnog spominješ,
pretešku kletvu kolena.
Grozna li, avaj, spomena,
žedan je greha večito.
Sve ti to Dive udesi,
sve su to dela njegova.
Išta li biva bez Diva?
Nije l' to delo božije?
Avaj, avaj! Avaj, avaj!
Kako da te oplakujem, care, care!
Srce moje tebi verno šta da kaže?
U paukovoj ležiš mreži, moj junače!
Grešno tebe umoriše, te izdišeš!
Lele meni, sramotna li odra tvoga!
Dvoseklica sekira te udarila!
Ljuba tvoja mučki tebe pogubila!
KLITEMESTRA
Ovo delo kažeš da je moje.
Da me nisi zvao ženom Agamemnonovom!
Stari kivni usta osvetniče,
demon grozne Atrejeve gozbe,
stvorio se ženom tog mrtvaca;
nežnu decu da bi pokajao,
pogubi ti ovoga junaka.
HOR
    (Druga antistrofa)
Da si ubistvo skrivila
niko poreći ne može!
Grehovi starih njegovih
sluge su duhu osvetnom.
Rekama krvi srodničke
Arej ti crni nasrće;
kuda on krokom pokroči
odmazda decu gutaće.
Avaj, avaj! Avaj, avaj!
Kako da te oplakujem, care, care!
Srce moje tebi verno šta da kaže?
U paukovoj ležiš mreži, moj junače!
Grešno tebe umoriše, te izdišeš!
Lele meni, sramotna li odra tvoga!
Dvoseklica sekira te udarila!
Ljuba tvoja mučki tebe pogubila!
KLITEMESTRA
    (Ja ne mislim da je smrt mu sramna.)
Zar on sam se o dom ne ogreši
i mučku smrt svojim grehom u kuću unese?
Cvet moj nikli, Ifigeniju mi,
večni plač moj, on je pogazio.
Kaznu trpi prema delu svome!
Nek u Hadu ne hvali se jadom, —
što je sejo, to je i požeo.
HOR
    (Treća strofa)
Pameti nemam, ne znam veštinu
leka da nađem nevolji ovoj.
Kako da krenem kad kuća se ruši?
Strah me oluje, krvave kiše;
odneće dvor nam! Kaplja već pade.
Ponovo Pravda za nove grehe
na drugom brusu mač svoj već oštri.
Avaj, avaj!
Zašto pre me ti ne pokri, zemljo, zemljo,
dok još kadu ovde na tlu ne primetih,
grob srebrni, gde on leži, kuku! lele!
Ko će njega da sahrani, jaoh meni,
ko će njega da oplače, lele meni!
Zar ćeš moći, zar ćeš smeti, nevernice,
i da plačeš, kukaš nad njim pri sahrani?
Zar ćeš moći kad ga ubi, muža svoga,
za junaštvo izreći mu ljubav ružnu?
Na tvom grobu ko će sada, moj junače,
gorke suze prolivati, diko moja,
ko će rukom ruho svoje raskidati,
vernim srcem ko će tebe uzdisati?
KLITEMESTRA
Nije tvoje da se za to staraš.
Moje, moje ubile ga ruke,
moje ruke i sahraniće ga.
Plač njegovih neće ga pratiti.
Nego ćerka Ifigenija mi,
kako treba, dočekaće oca,
pohitaće jadikovcu čunu,
ocu svome ususret će poći,
zagrliće i poljubiće ga!
HOR
    (Treća antistrofa)
Poruga tu se porugom vraća.
Teško je u tom sudija biti.
Ko gađa pada, — plaća ubica.
Tako će biti dokle je Diva:
ko skrivi strada, takav je zakon.
Prokleto seme ko će da zatre?
Za greh je cela vezana loza.
Avaj, avaj!
Zašto pre me ti ne pokri, zemljo, zemljo,
dok još kadu ovde na tlu ne primetih,
grob srebrni, gde on leži, kuku! lele!
Ko će njega da sahrani, jao meni,
ko će njega da oplače, lele meni!
Zar ćeš moći, zar ćeš smeti, nevernice,
i da plačeš, kukaš nad njim pri sahrani?
Zar ćeš moći kad ga ubi, muža svoga,
za junaštvo izreći mu ljubav ružnu?
Na tvom grobu ko će sada, moj junače,
gorke suze prolivati, diko moja,
ko će rukom ruho svoje raskidati
vernim srcem ko će tebe uzdisati?
KLITEMESTRA
Što ti reče po istini reče.
A ja sama hoću to da rešim
i s demonom kuće Plistenića
mir da sklopim: ovo grešno delo,
ma i teško bilo, neka prosti
i odavde drugom rodu ide
da ga kolje i smrću zatire!
Od svega delić mi je dosta
ispod krova tek da mogu prognat
besna klanja, uzajamne krvi!
    (Dolazi Egist s oružanim pratiocima.)

ČETVRTA POJAVA
Klitemestra, Egist, Hor.
EGIST
O draga svetlosti, o dane odmazde!
Sad mogu reći, osvetnici bogovi
da s neba gledaju zemaljska nedela;
jer čovek taj u tkanini Erinija —
na moju radost, vidim — mrtav leži tu,
okajava zločinstva ruke očeve.
Ta Atrej, car negdanji, otac ovoga,
Tijesta, oca moga — jasno reći ću —
a brata svog, u svađi oko prestola,
iz otadžbine i iz dvora protera.
Ko dobeglica svom se vrati ognjištu
Tijesto bedni, nađe zaklon pouzdan,
da krvlju svojom očev trag ne poprska.
Al' Atrej, grozni otac Agamemnonov,
s veseljem, ali neiskreno, spremi čast
mom ocu; tobož slavi pomirenja dan,
a ponudi ga mesom dece njegove!
Sa nogu i sa ruku prste odreza
i sakri pod komade mesa ostalog.
Moj otac ništa ne sluti i okusi
od jela, kući našoj — vidiš — pogubna.
Kad najzad kleto delo sazna, jauknu
te pade nauznak i prosu zalogaj
i strašnu smrt zaželi Pelopićima;
pa sruši sto i kletvu reče pravednu:
Nek Plistenova kuća tako padne sva!"
I zato, vidiš, ovaj ovde pogibe.
I ja sam s pravom to ubistvo spremao.
Ta mene najmlađega s oca nesrećnim
on izgna, — dete bejah, još u povoju.
Odrastoh ja, i Pravda kući vrati me.
Još izdaleka vrebah toga čoveka,
i moje ruke svu mu mrežu spletoše!
Pa sad mi srcu lako, mogu i da mrem
kad videh ovog da je Pravda skleptala.
HOROVOĆA
Egiste, gordost posle greha ne volim.
Ti kažeš da si cara svesno smakao
i sam ti ovu bednu smrt mu zasnovo.
A ja ti kažem: kletvi nećeš izbeći,
i narod tebe, znaj to, kamenovaće.
EGIST
Zar tako ti odozdo, s klupe veslarske
da zboriš meni koji brodom upravljam?
Ta uvidećeš da je teško učenje
kad ostariš i kad ti treba pameti.
Al' teška glad i tamnica i starcima
lekari znaju biti, vrači odlični.
Zar ne vidite to a oči imate?
Ne otimaj se biču, gorko plakaćeš.
HOROVOĆA
Ti, babo, kod kuće si čeko ratnike,
junaku ovom bračni odar kaljao
i skovo propast ovom dičnom vojvodi!
EGIST
Još i te reči izvor suza biće ti.
Ko izvraćeni Orfej činiš mi se sad.
on slatkom pesmom svaku stvar je kretao,
a ludi lavež tvoj podjariće mi gnev.
Al' tamnica će tebe pripitomiti.
HOROVOĐA
Pa ti da meni vladar budeš argivski,
a kad mu sudbu skova, gde ti srce bi
da svojom rukom sam to delo izvršiš?
EGIST
To nadmudrivanje — to liči ženama.
Podozriv bejah ja ko davni dušmanin.
Gospodar dvora sad sam ja i umeću
da vladam gradom: ko mi se ne pokori,
u jaram ću ga; konja goni zob
za povodnika neću, ali teška glad
i tamna staja divlju ćud mu smekšaće.
HOROVOĆA
Što srcem strašivim junaka ovoga
ti sam ne smače, no ga žena pogubi,
rug zemlji nam i bogovima domaćim?
Al' Orest ako sunce negde gleda još —
pa dade l' bog da srećno amo vrati se,
i vama dvoma strašan biće sudija!
EGIST
Kad ti tako zboriš, tako radiš, znaćeš brzo sad!
Pazi, draga vojsko moja, delu već je stigo čas!
    (Pratnja mu se poređa i uperi koplja.)
HOROVOĆA
Pazite, na balčak ruke svaki, za boj sprem'te se!
EGIST
I moj mač je za boj spreman, smrti ja se ne plašim!
    (Stane pred četu.)
HOROVOĐA
Dobro reče, mreti hoćeš: bojna sreća sudiće.
KLITEMESTRA
    (Stavši između jednih i druth.)
Nikako, moj dragi mužu, novo zlo ne činimo!
Još i ovaj usev žeti — mučna žetva bila bi.
Jada toga dosta već. Ne prolevajmo novu krv!
Kren'te, časni starci, svaki svome domu sućenom,
dok još niste u zlo pali. S delom se pomirimo.
Dosta li je bilo muka naših, pozdravimo ih,
teška srdnja demonova sve nas teško udari.
Tako žena svetuje vas, mari l' ko da posluša.
EGIST
    (Odstupajući.)
Oni mene zar da ruže drskim svojim jezikom,
takve reči prosipaju izazivajući kob,
mudru miso gube i vladaru svom se rugaju?
HOROVOĆA
Rđi klanjati se — to Argivca nije dostojno.
EGIST
Ali dan će doći već i s njime moja osveta!
HOROVOĐA
Nikad, ako povratak Orestu demon dosudi!
EGIST
Znadem ja to: izgnanici hrane sebe nadama.
HOROVOĐA
Teraj samo, debljaj, osramoćuj pravdu — možeš sad!
EGIST
Ali znaj mi: gorko platićeš mi za svoj nerazum.
HOROVOĐA
Hrabro se šepuri kao peto pored kokoške!
KLITEMESTRA
Šta te briga za taj njihov lavež ludi!
Ja i ti u tom dvoru lepo vladaćemo. Sad je naša vlast!
    (Egist i Klitemestra idu u dvor, a hor u grad.)

K R A J