Авдага

Авдага Писац: Светозар Ћоровић

Авдага

     — А јеси ли, јеси ли ми видио нову грађевину? — брзо запита Авдага, ухвативши ме насред чаршије за руку и силом ме заустављајући. — Јеси ли долазио тамо ?
     — Нијесам — одговорих му небрижно, старајући се да се ослободим и да прођем мимо њ. — Нијесам још.
     — Рашта ниси?
     — Нијесам имао времена.
     — Ти вазда тако говориш — одсијече он некако увријеђено, па окрену леђа, остави, ме и као вјетар оде даље, уз чаршију. Осврнем се за њим да га зауставим, да довикнем. Али је већ био далеко одмакао. Ишао је увијек брзо и није било могуће лако га стигнути. Велика, тешка кита, са накривљенога и изгужванога феса играла му је кроз ваздух као шеталица од сахата, а један крај дугачке џубе вукао му се по тлима, јер је никад, ни љети ни зими, није облачио, него се само огртао њоме. Испод широких, искривљених постула дизала се прашина и попут танког облака повијала се за њим по чаршији; чаршинлије су то од шале и називале Авдагиним репом. Кад је сврнуо у сокаке, реп му се још вукао по чаршији и лагано је ишчезавао.
     Али тек што сам се вратио у дућан и прихватио за посао, ето Авдаге опет. Мршаво, мрко, сунцем опаљено лице било му је обасуто капљама зноја, који се циједио низ нос и низ образе; десни му је образ лагано поигравао, као и увијек кад би се уморио или наљутио, а бијела, танка кошуља на прсим таласала се.
     — Ево пара, па нек ми твоје момче купи сомун — рече дашћући. — Огладнио сам...
     Момче се извуче из једног кутића и, влачећи ногу за ногом, оде по сомун. Авдага отхукну мало и сједе. Није сједио ни три минута, па опет устаде. Био је и сувише жив и немиран, те нити је могао дуго сједити ни стајати. Ако је сједио мало дуже, непрестано се вртио, поскакивао; час се окретао на јсдну, час на другу страну, час извлачио ноге из постула, час их опет увлачио.
     — Па ти, Влаше, нијеси видио моју грађевину? — опет запита.
     — Нијесам.
     — Хм, мука и теби, што ја вазда зидам, што сам крупњи од других — одсијече, мрштећи се. — Јели ти мука? .. Погодио сам? .. Хахахаха !.. — И он прасну у један чудан смијех, који је сличио подврискивању, те је звонила сва чаршија. — Хахахаха!.. Погодио сам!..
     Па као што је све брзо радио, брзо поче говорити :
     — Ја, валахи, знам да сам свему свиту мрзак, па нисам ни теби драг... Мрзак сам, мрзак, мрзак... Свак ме криво гледа и режи на ме исподмукла... Свак зна да сам крупњи од осталих, па сам стога мрзак... Хахахаха!.. Је ли ’вако?.. А мени, валахи, драго, па све растем због тога... Волим што ме мрзе... Благо оном ко има душмана, а куку оном ко је свему свиту драг...
     Момче донесе сомун и пружи Авдаги.
     — А камо сир? — запита Авдага, мјерећи га попријеко.
     — Какав сир ? — отегну момче.
     — Зар ти нисам рек’о да купиш и сира?
     — Нијеси...
     Авдага му пружи новце.
     — Хајде, купи и сира — рече. — Хајде брже!
     И опет се окрену мени:
     — Ор’о у висини чини се мањи од вране, и пивци сигурно мисле да су крупњи од њега — откреса, и незнајући шта друго да ради, брзо поче јести сомун. — Тако и ове наше чаршинлије мисле да су крупње од мене и да мене само ћорава срића подр-жава... Стога сам и мрзак... И теби сам, валахи, мрзак, макар што си ми к’о неки јаран... Знам ја то!.. Ама ја пљујем на све ево ’вако: пу, пу, пу, пу!.. Никог се не бојим и ни на ког се не окрећем.
     Момче донесе и сир.
     — А камо сомун? — запита Авдага?
     — Па појео си — дочеках ја кроза смијех.
     — Их, па како ћу јести сир без сомуна? — отегну забленуто и удари се по челу. — Хајде, мали, донеси ми још један сомун.
     Миришући сир, прислони се мало уз напуњене рафове, па нагло поче куцкати по џеповима, у којима су звекетали златни и сребрни новци. Таке је новце једино и примао и носио собом, јер је папирне необично мрзио, пошто би се — вели — могли подерати или изгорити.
     — И због овог ме мрзе, — рече, звецкајући све то јаче — што су ми џепови пуни... Док нисам им’о ништа, био сам им драг...
     — Зар?..
     — Кад сам био ханџија, кад сам им пек’о кахве, долазили су ми... Дођу, поједу и попију нешто, плате грош-два пара, и ја им се клањам до земље и зафаљујем... Заишту воде, донесем им воде... И онда су ми говорили како сам добар, јер је њима добар свак, ко им се клања, који их слуша, који је под њима... Ама, валахи, они ми ни онда нису били драги... Онда су ми баш и омрзли и мржња ми се смрзла на срцу, па се неће до гроба размрзнути...
     Док је момче донијело други сомун, већ је био појео сир. Зато га зачуђено огледа и хтједе нешто запитати. Ипак као да се досјети, па узе сомун и стрпа га у џеп од чакшира.
     — Не знаш ти — настави живље, као да би да накнади оно вријеме што га је изгубио забављајући се сомуном — како је то, кад ти је невоља, па се мораш сваком улизивати и умиљавати... Чини ти се к'о да те свак држи за живину, за фукару, па с тобом говоре липо, к’о од милости некакве... И кад те неко жали, и онда ти криво!.. Ја сам вазда волио да ме руже, него да ме жале... Ако те руже, барем нешго ваљаш; ако те жале, не ваљаш ни паре!.. А ја нисам смио ништа ни кад су ме жалили, ни кад су са мном говорили из милости... Љутио сам се, ама нисам смио ништа... Понеки почне у моје очи да лаже, да се криво куне, да пањка другога, а ја опет не смим ништа, него се кесим и клањам... Тхи!.. Срамота!..
     Опазивши некаква мајстора, који му је обично радио на грађевинама, Авдага скочи с дућана и потрча да га сустигне. У скакању џуба му запе за један дирек и паде с леђа, али се он и не осврну на њу. Момче изађе да је подигне и остави у дућан.
     Авдага није имао обичај лагати. Све што је причао, била је истина. Некад је заиста био сиромах, ханџија, који је кроз један низ година једва успио да уштеди нешто новаца. Морао је дочекивати путнике, госте, незнанце, придржавати им узенгије док не сјашу с коња, увијати се пред њима и старати се да им се што прије испуне све заповијести, па биле оне обичне или чудније. Морао им је и коње тимарити, и чибуке чистити, распаљивати им мангале и са савијеним рукама на појасу слушати вјечите пријекоре, ако ма чиме нијесу били задовољни. Кашње, кад му тај живот додијао, отворио је са оно мало уштеде летећи дућан, како га је сам називао, нешто слично циганској черги, те ишао за таборима турског аскера и продавао пиће, јестиво, којекакве ситнице... Ту као да га је боље послужила срећа... Све је више напредовао... Обратио је био на се и пажњу неких официра, те су му и они постали муштерије... Наскоро иза тога могао је раширити радњу и постати нека врста лиферанта. А кад се заратило са Црном Гором, помијешао се међу праве лиферанте, и уортачивши се с неколицином њих, радио је неуморно. Непријатељи, који се почеше множити, говорили су како је негдје у то доба оставио некакав кајмекам Авдаги пун ћемер дуката на аманет и кашње, погинуо у Црној Гори. Сви су, дакле, новци остали Авдаги, па зато није ни чудо што се онако подигао. Јесу ли ти гласови били истинити или нијесу, ни до данас се није сазнало, али је свакако истина, да је по свршетку рата Авдага био богат човјек. Ортаци му више никако нијесу ни требали и он се није устручавао да се чак и Шваби сам понуди за лиферанта. За чудо, и Швабе су некако најволиле њему. Кроз неколико година Авдага је био најбогатији човјек у читавој вароши.
     Дочепавши се новаца, одмах је почео зидати куће. За инат непријатељима зидао их на све стране. Највише у близиии њихових кућа. И као да се радовао што су мале, скромне, старинске куће, са маховином обраслим стрехама и полусрушеним димњацима, изгледале као колибе при његовим бинама, пред којима је свак застајао и дивио се. Непрестано је шетао испред њих, изазивачки гледајући пролазницима у очи, као да је желио да се свађа, инати, препире са сваким. Ни поздрављати их није хтио, ни разговарати, слао га је своме субаши Хасану, сурову и осорну човјеку, крвничкога изгледа, који као да није ништа друго ни радио, него само измишљао најчудноватије псовке, што ће их излити над главом првоме кога сусретне...
     Није прошло ни пуно пола сахата, откако је Авдага отишао, кад се поново појави пред дућаном и закрочи на ћепенак.
     — Је ли ми остала у тебе џуба, Влаше? — запита.
     — Јес’... Ено је...
     Он узе џубу и огрну је.
     — А хоћеш ли данас доћ’, да ми видиш грађевину.
     — Не могу.
     — А сјутра?
     — Можебити.
     — Дођи, јер ти се разумиш у те ствари — рече. — Да видиш је ли сва у реду... А, валахи, велим ти: неће таке грађевине бити у пет земаља!... Кабастина једна, болан!... И њу дижем за инат душманима... До сто година ко дође у наш шехер, нек види како сам ја радио... До сто година моје ће се име спомињати, а за ове остале ни знат’ се неће!... Је ли ’овако?... Хахахаха!... Дина ми, Влаше, опет ти је мука што ’вако говорим...
     — Што ми је мука?
     — Јес’, јес’, јес’, — заинтачи он. — Иако сам ти често у дућану, јер сам ти муштерија, опет ти је мука!... Други се љуте, а ни ти ниси бољи од других... Ено их, цркоше, изједоше се, искидаше од љутине сви!... Сви су модри и зелени од иједа откако ово радим... Хахахаха!... Тешко им, што ћу се ја спомињати до сто година!... Тешко!... Мучно!...
     Затим пође из дућана, па се опет приповрати.
     — Па сјутра да дођеш? — запита.
     — Сјутра!
     — Не заборави!
     И оде не осврћући се, не застајкујући.
     Другога јутра кад сам пошао у дућан, сусрете ме на чаршији. Док је био ханџија научио да рано рани, па тако и сада, увијек. И чим сам му се приближио, одмах ми препријечи пут, заустави ме.
     — Нећеш, зар, лагати — рече.
     — Што?
     — Па рек’о си да ћеш ми данас гледати грађевину — дочека, па како није могао стајати на једном мјесту, повуче ме за собом.— А ја, ево, пош’о тамо... Наредио сам мајсторима да уране, па да се поради око покрова... Дошло је до покрова...
     Ја се зачудих.
     — Зар тако брзо?
     — У мене је све брзо — одсијече он. — Што' други не може за десет дана, ја могу за дан... А 'видићеш што је грађевина!... — узвикну гласно и звизну. — До неба!... И све је то начињено по мом плану, јер ја не дам да ми ишта Швабе цртају за моје грађевине... ја све смислим и распоредим... Овди, у глави, записан ми је читав план, — додаде и уприје прстом у чело. — Нећу да се каже: Авдага само дав’о паре, а други му удешавали... Јок!... Све нек је само моје! Је ли тако?
     — Тако је.
     Он притегну џубу и поче каскати.
     — Потрчи и ти! — викну.
     — А што?
     — Мајстори су дошли, па ћемо закаснити... Потрчи!
     Почех и ја каскати за њим, потрчкивати. Сустигнути га, опет, нијесам могао... Само стреса раменима и каска све брже, каска као парипче, а кита на фесу њиха се и витла кроз ваздух, а један крај џубе лепрша се око њега и прикуцкива га по плећу. Тек кад се приближи грађевини успори ход, пође лакше. Тада се, зар, сјети да није сам пошао, па се заустави да ме сачека.
     — У тебе, Влаше, тешке ноге — рече тресући главом. — Не ваља тако!...
     Па да не бих сувише заостајао за њим, узе ме за руку и нагло поче вући према грађевини, према големој једној згради, четверокатници, која као да је обухватала читаву једну махалу, јер јој се, на први поглед, није ни могло лако сагледати краја. Авдага ми не даде ни да загледам дуго. Пропустивши двојицу радника, који су ознојени и* уморни носили камен, одмах ме повуче уз високе скалине гори, не пуштајући ни да застанем мало, ни да се одморим, ни да погледам куда. Тек кад смо се попели на четврти кат, на врх куће, застаде мало, брзо се окрену и показа ми на један, још неуређен, прозор.
     — Погледај, погледај доли! — рече с неком чудном насладом. — Погледај само!
     Ја повирих.
     — Шта видиш? — запита.
     — Видим пола шехера под собом.
     — И све ти ситно, а?...
     — Ситно.
     — И куће ситне, мале?
     — Ја.
     — А људи к’о мрави?
     — Мали су.
     Авдага ме одгурну, па стаде на моје мјесто.
     — Ја их сваки дан са ове своје зграде гледам и, валахи, гледаћу вазда! — узвикну весело, поцупкујући. — Диг’о сам се изнад њих, сам се диг’о, па ми драго кад видим како миле доли, јадни и малехни... Дина ми, волим овом погледу него животу!...
     Мајстори који су се изнад нас натезали и препирали, изненада почеше викати. Авдага диже главу и погледа их. Намјештали су некакве греде хотећи да их саставе, али нијесу могли угодити. Сметало им нешто, запињало. Авдага хитно баци џубу са себе и стресе раменима.
     — Не раде к’о што сам ја наредио — прогунђа. — Не раде!...
     Па се брзо успентра, помијеша се међу њих и, млатарајући рукама и упрскујући их пљувачком, поче објашњавати и показивати. Показујући, два-три пута окрену се мени, као да би да ми позна по лицу: чудим ли се толикој његовој вјештини?... Затим се измаче мало, стаде на крај зида, готово на саму ивицу, и опет погледа на чаршију.
     — Одавлен могу пљунут’ на свакога! — одсијече, па се опет гласно засмија, помало подврискујући. — Својом главом и својом муком ево радим големо нешто, што ме уздигло изнад читава свита... Сад су људи још ситнији, ситнији...
     — А пенџери малехни! — викну неко са чаршије, пролазећи, — Кабаста бина, а пенџери не ваљају!...
     — Ко виче оно? Ко? — дрекну Авдага као опарен и поче се нагибати, надвиривати. — Ко вели да мој пос’о не ваља... Лаже он, лаже, лаже!...
     Изненада чудно узвикну, размахну рукама изнад себе као да ће полетјети и искриви се, посрну. Нагло га нестаде. Мајстори у исти час заграјаше, загаламише, запомагаше. Оставише посао и сви потрчаше доље. Потрчах и ја, потрчаше и аргати.
     На чаршији, пред главним вратима големе своје грађевине, лежао је Авдага, изломљен, измрцварен, крвав... А свјетина, она мрска и ситна свјетина трчала је са свих страна, окупљала се, гурајући и препирући се, да га гледа и разгледа као чудо какво...

Извори

• Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 2, страна 168-177 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.