Avdaga

Avdaga Pisac: Svetozar Ćorović

Avdaga

     — A jesi li, jesi li mi vidio novu građevinu? — brzo zapita Avdaga, uhvativši me nasred čaršije za ruku i silom me zaustavljajući. — Jesi li dolazio tamo ?
     — Nijesam — odgovorih mu nebrižno, starajući se da se oslobodim i da prođem mimo nj. — Nijesam još.
     — Rašta nisi?
     — Nijesam imao vremena.
     — Ti vazda tako govoriš — odsiječe on nekako uvrijeđeno, pa okrenu leđa, ostavi, me i kao vjetar ode dalje, uz čaršiju. Osvrnem se za njim da ga zaustavim, da doviknem. Ali je već bio daleko odmakao. Išao je uvijek brzo i nije bilo moguće lako ga stignuti. Velika, teška kita, sa nakrivljenoga i izgužvanoga fesa igrala mu je kroz vazduh kao šetalica od sahata, a jedan kraj dugačke džube vukao mu se po tlima, jer je nikad, ni ljeti ni zimi, nije oblačio, nego se samo ogrtao njome. Ispod širokih, iskrivljenih postula dizala se prašina i poput tankog oblaka povijala se za njim po čaršiji; čaršinlije su to od šale i nazivale Avdaginim repom. Kad je svrnuo u sokake, rep mu se još vukao po čaršiji i lagano je iščezavao.
     Ali tek što sam se vratio u dućan i prihvatio za posao, eto Avdage opet. Mršavo, mrko, suncem opaljeno lice bilo mu je obasuto kapljama znoja, koji se cijedio niz nos i niz obraze; desni mu je obraz lagano poigravao, kao i uvijek kad bi se umorio ili naljutio, a bijela, tanka košulja na prsim talasala se.
     — Evo para, pa nek mi tvoje momče kupi somun — reče dašćući. — Ogladnio sam...
     Momče se izvuče iz jednog kutića i, vlačeći nogu za nogom, ode po somun. Avdaga othuknu malo i sjede. Nije sjedio ni tri minuta, pa opet ustade. Bio je i suviše živ i nemiran, te niti je mogao dugo sjediti ni stajati. Ako je sjedio malo duže, neprestano se vrtio, poskakivao; čas se okretao na jsdnu, čas na drugu stranu, čas izvlačio noge iz postula, čas ih opet uvlačio.
     — Pa ti, Vlaše, nijesi vidio moju građevinu? — opet zapita.
     — Nijesam.
     — Hm, muka i tebi, što ja vazda zidam, što sam krupnji od drugih — odsiječe, mršteći se. — Jeli ti muka? .. Pogodio sam? .. Hahahaha !.. — I on prasnu u jedan čudan smijeh, koji je sličio podvriskivanju, te je zvonila sva čaršija. — Hahahaha!.. Pogodio sam!..
     Pa kao što je sve brzo radio, brzo poče govoriti :
     — Ja, valahi, znam da sam svemu svitu mrzak, pa nisam ni tebi drag... Mrzak sam, mrzak, mrzak... Svak me krivo gleda i reži na me ispodmukla... Svak zna da sam krupnji od ostalih, pa sam stoga mrzak... Hahahaha!.. Je li ’vako?.. A meni, valahi, drago, pa sve rastem zbog toga... Volim što me mrze... Blago onom ko ima dušmana, a kuku onom ko je svemu svitu drag...
     Momče donese somun i pruži Avdagi.
     — A kamo sir? — zapita Avdaga, mjereći ga poprijeko.
     — Kakav sir ? — otegnu momče.
     — Zar ti nisam rek’o da kupiš i sira?
     — Nijesi...
     Avdaga mu pruži novce.
     — Hajde, kupi i sira — reče. — Hajde brže!
     I opet se okrenu meni:
     — Or’o u visini čini se manji od vrane, i pivci sigurno misle da su krupnji od njega — otkresa, i neznajući šta drugo da radi, brzo poče jesti somun. — Tako i ove naše čaršinlije misle da su krupnje od mene i da mene samo ćorava srića podr-žava... Stoga sam i mrzak... I tebi sam, valahi, mrzak, makar što si mi k’o neki jaran... Znam ja to!.. Ama ja pljujem na sve evo ’vako: pu, pu, pu, pu!.. Nikog se ne bojim i ni na kog se ne okrećem.
     Momče donese i sir.
     — A kamo somun? — zapita Avdaga?
     — Pa pojeo si — dočekah ja kroza smijeh.
     — Ih, pa kako ću jesti sir bez somuna? — otegnu zablenuto i udari se po čelu. — Hajde, mali, donesi mi još jedan somun.
     Mirišući sir, prisloni se malo uz napunjene rafove, pa naglo poče kuckati po džepovima, u kojima su zveketali zlatni i srebrni novci. Take je novce jedino i primao i nosio sobom, jer je papirne neobično mrzio, pošto bi se — veli — mogli poderati ili izgoriti.
     — I zbog ovog me mrze, — reče, zveckajući sve to jače — što su mi džepovi puni... Dok nisam im’o ništa, bio sam im drag...
     — Zar?..
     — Kad sam bio handžija, kad sam im pek’o kahve, dolazili su mi... Dođu, pojedu i popiju nešto, plate groš-dva para, i ja im se klanjam do zemlje i zafaljujem... Zaištu vode, donesem im vode... I onda su mi govorili kako sam dobar, jer je njima dobar svak, ko im se klanja, koji ih sluša, koji je pod njima... Ama, valahi, oni mi ni onda nisu bili dragi... Onda su mi baš i omrzli i mržnja mi se smrzla na srcu, pa se neće do groba razmrznuti...
     Dok je momče donijelo drugi somun, već je bio pojeo sir. Zato ga začuđeno ogleda i htjede nešto zapitati. Ipak kao da se dosjeti, pa uze somun i strpa ga u džep od čakšira.
     — Ne znaš ti — nastavi življe, kao da bi da naknadi ono vrijeme što ga je izgubio zabavljajući se somunom — kako je to, kad ti je nevolja, pa se moraš svakom ulizivati i umiljavati... Čini ti se k'o da te svak drži za živinu, za fukaru, pa s tobom govore lipo, k’o od milosti nekakve... I kad te neko žali, i onda ti krivo!.. Ja sam vazda volio da me ruže, nego da me žale... Ako te ruže, barem nešgo valjaš; ako te žale, ne valjaš ni pare!.. A ja nisam smio ništa ni kad su me žalili, ni kad su sa mnom govorili iz milosti... Ljutio sam se, ama nisam smio ništa... Poneki počne u moje oči da laže, da se krivo kune, da panjka drugoga, a ja opet ne smim ništa, nego se kesim i klanjam... Thi!.. Sramota!..
     Opazivši nekakva majstora, koji mu je obično radio na građevinama, Avdaga skoči s dućana i potrča da ga sustigne. U skakanju džuba mu zape za jedan direk i pade s leđa, ali se on i ne osvrnu na nju. Momče izađe da je podigne i ostavi u dućan.
     Avdaga nije imao običaj lagati. Sve što je pričao, bila je istina. Nekad je zaista bio siromah, handžija, koji je kroz jedan niz godina jedva uspio da uštedi nešto novaca. Morao je dočekivati putnike, goste, neznance, pridržavati im uzengije dok ne sjašu s konja, uvijati se pred njima i starati se da im se što prije ispune sve zapovijesti, pa bile one obične ili čudnije. Morao im je i konje timariti, i čibuke čistiti, raspaljivati im mangale i sa savijenim rukama na pojasu slušati vječite prijekore, ako ma čime nijesu bili zadovoljni. Kašnje, kad mu taj život dodijao, otvorio je sa ono malo uštede leteći dućan, kako ga je sam nazivao, nešto slično ciganskoj čergi, te išao za taborima turskog askera i prodavao piće, jestivo, kojekakve sitnice... Tu kao da ga je bolje poslužila sreća... Sve je više napredovao... Obratio je bio na se i pažnju nekih oficira, te su mu i oni postali mušterije... Naskoro iza toga mogao je raširiti radnju i postati neka vrsta liferanta. A kad se zaratilo sa Crnom Gorom, pomiješao se među prave liferante, i uortačivši se s nekolicinom njih, radio je neumorno. Neprijatelji, koji se počeše množiti, govorili su kako je negdje u to doba ostavio nekakav kajmekam Avdagi pun ćemer dukata na amanet i kašnje, poginuo u Crnoj Gori. Svi su, dakle, novci ostali Avdagi, pa zato nije ni čudo što se onako podigao. Jesu li ti glasovi bili istiniti ili nijesu, ni do danas se nije saznalo, ali je svakako istina, da je po svršetku rata Avdaga bio bogat čovjek. Ortaci mu više nikako nijesu ni trebali i on se nije ustručavao da se čak i Švabi sam ponudi za liferanta. Za čudo, i Švabe su nekako najvolile njemu. Kroz nekoliko godina Avdaga je bio najbogatiji čovjek u čitavoj varoši.
     Dočepavši se novaca, odmah je počeo zidati kuće. Za inat neprijateljima zidao ih na sve strane. Najviše u bliziii njihovih kuća. I kao da se radovao što su male, skromne, starinske kuće, sa mahovinom obraslim strehama i polusrušenim dimnjacima, izgledale kao kolibe pri njegovim binama, pred kojima je svak zastajao i divio se. Neprestano je šetao ispred njih, izazivački gledajući prolaznicima u oči, kao da je želio da se svađa, inati, prepire sa svakim. Ni pozdravljati ih nije htio, ni razgovarati, slao ga je svome subaši Hasanu, surovu i osornu čovjeku, krvničkoga izgleda, koji kao da nije ništa drugo ni radio, nego samo izmišljao najčudnovatije psovke, što će ih izliti nad glavom prvome koga susretne...
     Nije prošlo ni puno pola sahata, otkako je Avdaga otišao, kad se ponovo pojavi pred dućanom i zakroči na ćepenak.
     — Je li mi ostala u tebe džuba, Vlaše? — zapita.
     — Jes’... Eno je...
     On uze džubu i ogrnu je.
     — A hoćeš li danas doć’, da mi vidiš građevinu.
     — Ne mogu.
     — A sjutra?
     — Možebiti.
     — Dođi, jer ti se razumiš u te stvari — reče. — Da vidiš je li sva u redu... A, valahi, velim ti: neće take građevine biti u pet zemalja!... Kabastina jedna, bolan!... I nju dižem za inat dušmanima... Do sto godina ko dođe u naš šeher, nek vidi kako sam ja radio... Do sto godina moje će se ime spominjati, a za ove ostale ni znat’ se neće!... Je li ’ovako?... Hahahaha!... Dina mi, Vlaše, opet ti je muka što ’vako govorim...
     — Što mi je muka?
     — Jes’, jes’, jes’, — zaintači on. — Iako sam ti često u dućanu, jer sam ti mušterija, opet ti je muka!... Drugi se ljute, a ni ti nisi bolji od drugih... Eno ih, crkoše, izjedoše se, iskidaše od ljutine svi!... Svi su modri i zeleni od ijeda otkako ovo radim... Hahahaha!... Teško im, što ću se ja spominjati do sto godina!... Teško!... Mučno!...
     Zatim pođe iz dućana, pa se opet pripovrati.
     — Pa sjutra da dođeš? — zapita.
     — Sjutra!
     — Ne zaboravi!
     I ode ne osvrćući se, ne zastajkujući.
     Drugoga jutra kad sam pošao u dućan, susrete me na čaršiji. Dok je bio handžija naučio da rano rani, pa tako i sada, uvijek. I čim sam mu se približio, odmah mi prepriječi put, zaustavi me.
     — Nećeš, zar, lagati — reče.
     — Što?
     — Pa rek’o si da ćeš mi danas gledati građevinu — dočeka, pa kako nije mogao stajati na jednom mjestu, povuče me za sobom.— A ja, evo, poš’o tamo... Naredio sam majstorima da urane, pa da se poradi oko pokrova... Došlo je do pokrova...
     Ja se začudih.
     — Zar tako brzo?
     — U mene je sve brzo — odsiječe on. — Što' drugi ne može za deset dana, ja mogu za dan... A 'vidićeš što je građevina!... — uzviknu glasno i zviznu. — Do neba!... I sve je to načinjeno po mom planu, jer ja ne dam da mi išta Švabe crtaju za moje građevine... ja sve smislim i rasporedim... Ovdi, u glavi, zapisan mi je čitav plan, — dodade i uprije prstom u čelo. — Neću da se kaže: Avdaga samo dav’o pare, a drugi mu udešavali... Jok!... Sve nek je samo moje! Je li tako?
     — Tako je.
     On pritegnu džubu i poče kaskati.
     — Potrči i ti! — viknu.
     — A što?
     — Majstori su došli, pa ćemo zakasniti... Potrči!
     Počeh i ja kaskati za njim, potrčkivati. Sustignuti ga, opet, nijesam mogao... Samo stresa ramenima i kaska sve brže, kaska kao paripče, a kita na fesu njiha se i vitla kroz vazduh, a jedan kraj džube leprša se oko njega i prikuckiva ga po pleću. Tek kad se približi građevini uspori hod, pođe lakše. Tada se, zar, sjeti da nije sam pošao, pa se zaustavi da me sačeka.
     — U tebe, Vlaše, teške noge — reče tresući glavom. — Ne valja tako!...
     Pa da ne bih suviše zaostajao za njim, uze me za ruku i naglo poče vući prema građevini, prema golemoj jednoj zgradi, četverokatnici, koja kao da je obuhvatala čitavu jednu mahalu, jer joj se, na prvi pogled, nije ni moglo lako sagledati kraja. Avdaga mi ne dade ni da zagledam dugo. Propustivši dvojicu radnika, koji su oznojeni i* umorni nosili kamen, odmah me povuče uz visoke skaline gori, ne puštajući ni da zastanem malo, ni da se odmorim, ni da pogledam kuda. Tek kad smo se popeli na četvrti kat, na vrh kuće, zastade malo, brzo se okrenu i pokaza mi na jedan, još neuređen, prozor.
     — Pogledaj, pogledaj doli! — reče s nekom čudnom nasladom. — Pogledaj samo!
     Ja povirih.
     — Šta vidiš? — zapita.
     — Vidim pola šehera pod sobom.
     — I sve ti sitno, a?...
     — Sitno.
     — I kuće sitne, male?
     — Ja.
     — A ljudi k’o mravi?
     — Mali su.
     Avdaga me odgurnu, pa stade na moje mjesto.
     — Ja ih svaki dan sa ove svoje zgrade gledam i, valahi, gledaću vazda! — uzviknu veselo, pocupkujući. — Dig’o sam se iznad njih, sam se dig’o, pa mi drago kad vidim kako mile doli, jadni i malehni... Dina mi, volim ovom pogledu nego životu!...
     Majstori koji su se iznad nas natezali i prepirali, iznenada počeše vikati. Avdaga diže glavu i pogleda ih. Namještali su nekakve grede hoteći da ih sastave, ali nijesu mogli ugoditi. Smetalo im nešto, zapinjalo. Avdaga hitno baci džubu sa sebe i strese ramenima.
     — Ne rade k’o što sam ja naredio — progunđa. — Ne rade!...
     Pa se brzo uspentra, pomiješa se među njih i, mlatarajući rukama i uprskujući ih pljuvačkom, poče objašnjavati i pokazivati. Pokazujući, dva-tri puta okrenu se meni, kao da bi da mi pozna po licu: čudim li se tolikoj njegovoj vještini?... Zatim se izmače malo, stade na kraj zida, gotovo na samu ivicu, i opet pogleda na čaršiju.
     — Odavlen mogu pljunut’ na svakoga! — odsiječe, pa se opet glasno zasmija, pomalo podvriskujući. — Svojom glavom i svojom mukom evo radim golemo nešto, što me uzdiglo iznad čitava svita... Sad su ljudi još sitniji, sitniji...
     — A pendžeri malehni! — viknu neko sa čaršije, prolazeći, — Kabasta bina, a pendžeri ne valjaju!...
     — Ko viče ono? Ko? — dreknu Avdaga kao oparen i poče se nagibati, nadvirivati. — Ko veli da moj pos’o ne valja... Laže on, laže, laže!...
     Iznenada čudno uzviknu, razmahnu rukama iznad sebe kao da će poletjeti i iskrivi se, posrnu. Naglo ga nestade. Majstori u isti čas zagrajaše, zagalamiše, zapomagaše. Ostaviše posao i svi potrčaše dolje. Potrčah i ja, potrčaše i argati.
     Na čaršiji, pred glavnim vratima goleme svoje građevine, ležao je Avdaga, izlomljen, izmrcvaren, krvav... A svjetina, ona mrska i sitna svjetina trčala je sa svih strana, okupljala se, gurajući i prepirući se, da ga gleda i razgleda kao čudo kakvo...

Izvori

• Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 2, strana 168-177 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.