Џандрљив муж/9

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   8 9. 10   ►

9.


СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ


СВЕТОЗАР: Помози вам Бог!
СОФИЈА: Бог ти добро дао, Светозаре! Одкуд те среће?
СВЕТОЗАР: Ето се и ја заканио мало.
СОФИЈА: Седи. (Седну.) Шта ради мама?
СВЕТО3АР: Фала богу, здрава је. Поздравила вас и она и Ката.
СОФИЈА: Благодарим. Зашт не дођу, забога?
СВЕТОЗАР: Е, знате женске работе: час ово, час оно, па не могу да стигну.
СОФИЈА: А што тебе нема?
СВЕТОЗАР: Та знате, кад је човек у служби. И сад не би дошао, да немам једну лепу поруку.
СОФИЈА: Та бога ти? А шта ће то бити?
СВЕТОЗАР: Ката навалила одавно, а и ја сам желио, да дамо један бал.
СОФИЈА: Гле, гле!
СВЕТОЗАР: Па сам дошао и вас позвати.
МАКСИМ: За нас није бал.
СВЕТОЗАР: Зашто?
МАКСИМ: Послова, не знамо гди нам је глава.
СВЕТОЗАР: Бар за љубов Лепосавину.
МАКСИМ: Има она доста забаве код куће.
СВЕТОЗАР: Али опет у друштву.
МАКСИМ: Друштво није највећа срећа.
СВЕТОЗАР: Та о срећи и ја не говорим.
МАКСИМ: Друштво даје често повода да се човек каје.
СВЕТОЗАР: Ја мислим, кад је код своји.
МАКСИМ: Најбоље је чувати своју кућу.
СВЕТОЗАР: Па баш нећемо имати срећу?
СОФИЈА: Та доћи ћемо ми, доћи ћемо.
МАКСИМ (неповољно): Гле јако!
СОФИЈА: Макса се шали, а ти мислиш тако је.
МАКСИМ: Ја немам кад шалити се.
СОФИЈА: Оће ли бити многи?
СВЕТОЗАР: Прилично. Већ Ката не зна шта ће.
СОФИЈА: Е, девојка је, па јој се мили.
МАКСИМ: Зар девојка нема друга посла?
СОФИЈА: Њојзи је ово сад најмилије. А, Светозаре?
СВЕТОЗАР: Тако је.
МАКСИМ: Није она крива, него они што допуштају.
СВЕТОЗАР: Да шта ће. Треба и они нама да учине што
по вољи.
МАКСИМ: Ајде, ајде, трошите новце.
СВЕТОЗАР: Та нису ни ту иљаде.
МАКСИМ: Ко не чува пару, неће умети ни иљаде сачувати.
СОФИЈА: А већ ти опет — свакога да учиш. Нека ради како који оће.
СВЕТОЗАР (Устане): Дакле, ми ћемо вас очекивати на бал.
СОФИЈА: Ми ћемо узети слободу.
МАКСИМ: Само ако се што не догоди.
СОФИЈА: А, на сваки начин, на сваки начин.
МАКСИМ: Нама би иначе било жао.
СОФИЈА: Можете се зацело надати.
СВЕТОЗАР: Дакле, ја се праштам.
СОФИЈА: Збогом, Светозаре; поздрави код куће.
СВЕТОЗАР: Оћу, благодарим.
(Светозар одлази.)
МАКСИМ: Ти си скот!
СОФИЈА: Шта ти је сад?
МАКСИМ: Да те стиснем за гушу, па да ти кажем шта ми је. Какав те бал снашао, горопадницо, какав бал?
СОФИЈА: Код своји људи.
МАКСИМ: Нећу ни код кога, разумеш ли?
СОФИЈА: Бар ту нећеш трошити.
МАКСИМ: Нећу, да шта ћу; аљине се неће прати; цветови се нећеју куповати? Кад сам ја јошт на бал ишао? За мене је бал!
СОФИЈА: Па ти немој; ићи ћу ја са Лепосавом.
МАКСИМ: И дете да ми квариш!
СОФИЈА: Да су балови шкодљиви, не би и људи држали.
МАКСИМ: Доста, ја нећу ићи.
СОФИЈА: Како ти је воља.
МАКСИМ: Али нећеш ни ти.
СОФИЈА: Ја морам.
МАКСИМ: Преко моје воље?
СОФИЈА: Твоју вољу знам кад треба слушати, али овде немаш право. (Еј, браца Јевреме, сад да си ми!)
МАКСИМ: И ти оћеш?
СОФИЈА: На сваки начин.
МАКСИМ (узме шташ): Оћеш?
СОФИЈА: Штап је за скотове, а не за људе.
МАКСИМ: Штап је за свакога, који не слуша. (Замане.) Оћеш ли?
СОФИЈА (показује столицу): Питај ову.
МАКСИМ: А шта значи то?
СОФИЈА: Ето што значи: ако је дошло до тога, да се морамо тући, онда ћу ја искати од ње помоћи.
МАКСИМ: Свог мужа столицом?
СОФИЈА: Боже сахрани! Жена треба мужа да почитује; само не треба ни он да се заборавља.
МАКСИМ: Али убио те Господ, тако да ти кажем; имаш ли, море, памети, да на бал идеш.
СОФИЈА: Без памети људи и не иду на бал.
МАКСИМ: Шта си ти? Јеси ли ти грофица или бароница? Не гледаш нашу сиротињу.
СОФИЈА: Чујеш, Максо, ти имаш деце; морамо живити с људма. Да како мислиш девојку удати?
МАКСИМ: С баловима да ју удам!
СОФИЈА: Балови нису ни измишљени за егаве људе, него да се момци с девојкама упознају. Тако је у свету, па шта ћемо.
МАКСИМ: И ја сам тебе на балу познао!
СОФИЈА: Може бити да би боље било, да смо се пређе упознали. Но сад је излишно речи о том трошити.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.