Džandrljiv muž/9
9.
SVETOZAR, PREĐAŠNjI
SVETOZAR: Pomozi vam Bog!
SOFIJA: Bog ti dobro dao, Svetozare! Odkud te sreće?
SVETOZAR: Eto se i ja zakanio malo.
SOFIJA: Sedi. (Sednu.) Šta radi mama?
SVETO3AR: Fala bogu, zdrava je. Pozdravila vas i ona i Kata.
SOFIJA: Blagodarim. Zašt ne dođu, zaboga?
SVETOZAR: E, znate ženske rabote: čas ovo, čas ono, pa ne mogu da stignu.
SOFIJA: A što tebe nema?
SVETOZAR: Ta znate, kad je čovek u službi. I sad ne bi došao, da nemam jednu lepu poruku.
SOFIJA: Ta boga ti? A šta će to biti?
SVETOZAR: Kata navalila odavno, a i ja sam želio, da damo jedan bal.
SOFIJA: Gle, gle!
SVETOZAR: Pa sam došao i vas pozvati.
MAKSIM: Za nas nije bal.
SVETOZAR: Zašto?
MAKSIM: Poslova, ne znamo gdi nam je glava.
SVETOZAR: Bar za ljubov Leposavinu.
MAKSIM: Ima ona dosta zabave kod kuće.
SVETOZAR: Ali opet u društvu.
MAKSIM: Društvo nije najveća sreća.
SVETOZAR: Ta o sreći i ja ne govorim.
MAKSIM: Društvo daje često povoda da se čovek kaje.
SVETOZAR: Ja mislim, kad je kod svoji.
MAKSIM: Najbolje je čuvati svoju kuću.
SVETOZAR: Pa baš nećemo imati sreću?
SOFIJA: Ta doći ćemo mi, doći ćemo.
MAKSIM (nepovoljno): Gle jako!
SOFIJA: Maksa se šali, a ti misliš tako je.
MAKSIM: Ja nemam kad šaliti se.
SOFIJA: Oće li biti mnogi?
SVETOZAR: Prilično. Već Kata ne zna šta će.
SOFIJA: E, devojka je, pa joj se mili.
MAKSIM: Zar devojka nema druga posla?
SOFIJA: Njojzi je ovo sad najmilije. A, Svetozare?
SVETOZAR: Tako je.
MAKSIM: Nije ona kriva, nego oni što dopuštaju.
SVETOZAR: Da šta će. Treba i oni nama da učine što
po volji.
MAKSIM: Ajde, ajde, trošite novce.
SVETOZAR: Ta nisu ni tu iljade.
MAKSIM: Ko ne čuva paru, neće umeti ni iljade sačuvati.
SOFIJA: A već ti opet — svakoga da učiš. Neka radi kako koji oće.
SVETOZAR (Ustane): Dakle, mi ćemo vas očekivati na bal.
SOFIJA: Mi ćemo uzeti slobodu.
MAKSIM: Samo ako se što ne dogodi.
SOFIJA: A, na svaki način, na svaki način.
MAKSIM: Nama bi inače bilo žao.
SOFIJA: Možete se zacelo nadati.
SVETOZAR: Dakle, ja se praštam.
SOFIJA: Zbogom, Svetozare; pozdravi kod kuće.
SVETOZAR: Oću, blagodarim.
(Svetozar odlazi.)
MAKSIM: Ti si skot!
SOFIJA: Šta ti je sad?
MAKSIM: Da te stisnem za gušu, pa da ti kažem šta mi je. Kakav te bal snašao, goropadnico, kakav bal?
SOFIJA: Kod svoji ljudi.
MAKSIM: Neću ni kod koga, razumeš li?
SOFIJA: Bar tu nećeš trošiti.
MAKSIM: Neću, da šta ću; aljine se neće prati; cvetovi se nećeju kupovati? Kad sam ja jošt na bal išao? Za mene je bal!
SOFIJA: Pa ti nemoj; ići ću ja sa Leposavom.
MAKSIM: I dete da mi kvariš!
SOFIJA: Da su balovi škodljivi, ne bi i ljudi držali.
MAKSIM: Dosta, ja neću ići.
SOFIJA: Kako ti je volja.
MAKSIM: Ali nećeš ni ti.
SOFIJA: Ja moram.
MAKSIM: Preko moje volje?
SOFIJA: Tvoju volju znam kad treba slušati, ali ovde nemaš pravo. (Ej, braca Jevreme, sad da si mi!)
MAKSIM: I ti oćeš?
SOFIJA: Na svaki način.
MAKSIM (uzme štaš): Oćeš?
SOFIJA: Štap je za skotove, a ne za ljude.
MAKSIM: Štap je za svakoga, koji ne sluša. (Zamane.) Oćeš li?
SOFIJA (pokazuje stolicu): Pitaj ovu.
MAKSIM: A šta znači to?
SOFIJA: Eto što znači: ako je došlo do toga, da se moramo tući, onda ću ja iskati od nje pomoći.
MAKSIM: Svog muža stolicom?
SOFIJA: Bože sahrani! Žena treba muža da počituje; samo ne treba ni on da se zaboravlja.
MAKSIM: Ali ubio te Gospod, tako da ti kažem; imaš li, more, pameti, da na bal ideš.
SOFIJA: Bez pameti ljudi i ne idu na bal.
MAKSIM: Šta si ti? Jesi li ti grofica ili baronica? Ne gledaš našu sirotinju.
SOFIJA: Čuješ, Makso, ti imaš dece; moramo živiti s ljudma. Da kako misliš devojku udati?
MAKSIM: S balovima da ju udam!
SOFIJA: Balovi nisu ni izmišljeni za egave ljude, nego da se momci s devojkama upoznaju. Tako je u svetu, pa šta ćemo.
MAKSIM: I ja sam tebe na balu poznao!
SOFIJA: Može biti da bi bolje bilo, da smo se pređe upoznali. No sad je izlišno reči o tom trošiti.
|