Џандрљив муж/25

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
◄   6 7. 8   ►

7.


СВЕТОЗАР, ПРЕЂАШЊИ


СВЕТОЗАР: Ја вас често посећујем, али данас по дужности, јер је женски празник.
МАКСИМ: Само гледајте да им умножите празнике, и онако мало тумарају. Како човек устане, друго ништа и не види, него гди се успроодале жене. Шта је? Света Софија, Огњена Марија, треба да се честита, па не само женама него и малој деци на сиси. Тако и Милицу, Смиљану и Цвету нађу у календару, само да се могу скитати.
СВЕТОЗАР: Већ данас је сасвим друго, треба им опростити. Мене су за овај крај определили, да прегледим како је по кућама и како се која обукла.
МАКСИМ: Но знам да сте имали шта видити.
СВЕТОЗАР: Душа ваља, белила је доста потрошено, а тако и руменила и боје за косу. Једна је тако навукла обрве, да ми се учинило, да је на театру.
МАКСИМ: А која није накићена као у комендији? Ту црвено, ту шарено, ту цветови, ту перје; добро те се краве не плаше од њи.
СВЕТОЗАР: Једну сам осрамотио, али у невиности. Навранила косу што може бити, али заборавила на зулуфе. Ја, прост, запитам је, одкуд има двојаке боје косу.
МАКСИМ: Та само нека су споља углађене, само нека је горња аљина чиста, а за даље не питај.
СВЕТОЗАР: Најсмешнија ми је била моја газдарица, иначе богињава и ружна; али данас, мој брате, гледам жену, а не могу да је познам. Тек она мени: „Добро јутро, господине.“ Газдарице, зар си ти? „Ја сам“. О, убиле те силе! чисти, глатки образи.
НИКОЛА: Како вам се допада накит моје Маге?
СВЕТОЗАР: Баш се онда чешљала.
НИКОЛА (на страни): Еј, тешко си га мени!
МАКСИМ: Ја л’ свака овако обучена, као моја Сока?
СВЕТОЗАР: Заиста, тетице Софија, ви нисте ни најмање накићени.
СОФИЈА: Ја мислим да кићење за жену, која има свога мужа, није ни најмање нужно.
СВЕТОЗАР: Али бар данас.
СОФИЈА: Зашто; ако се награда даје по лепоти аљина, то ће добити она, која је најбогатија.
СВЕТОЗАР: То је врло паметно речено.
СОФИЈА: Ја ћу, на прилику, метнути два низа дуката, друга ће метнути четири; па ако жену дукати диче, то је најбоље, која има, да поређа дукате по целој аљини, па ће бити и најлепша и најбоља.
КУМ: Хм! да се нашалим ја нешто, па да узмем дукате мојој.
СОФИЈА: Верујем, али је опет до мужева сва кривица. Оће да му је лепа, па воли да узима новце на интерес, не жели да је лиши наниза. Верујте ми, да мужеви нећеју, не би се ниједна белила.
МАКСИМ: А кад муж каже да се не кува ово и ово, зашто се то кува, пасја веро?
СОФИЈА: Друго је јело, а друго је белило. Оно је нужно, а ово не само излишно, него и шкодљиво.
СВЕТОЗАР: Али кад муж не зна да се жена бели?
СОФИЈА: Како позна сваку другу, само своју не може?
МАКСИМ: О, убио је часни крст, како зна паметно говорити!
СОФИЈА: Мислим, да баш тако лудо и не радим. На прилику, ти мрзиш на белило, па се зато и не белим.
МАКСИМ: Ниси ли сама признала да је на балу свака набељена?
СОФИЈА: Е опет ти сваку шалу узимаш за готове новце. Како год што се том приликом понајвише лацну, тако би лудо било рећи да је свака набељена.
СВЕТОЗАР: Ја сам се заговорио, а морам да носим известије. Дакле, молим за сведочанство.
МАКСИМ: Какво сведочанство?
СВЕТОЗАР: Сваки муж треба да дâ од своје стране написмено, каква му је жена; јер ју он најбоље познаје.
МАКСИМ: Но, то је лепо.
СВЕТОЗАР: Заиста, одбор у свему мудро поступа.
МАКСИМ (за себе): Рад сто дуката нека и то буде. (Јасно.) Дакле напишите.
(Светозар узме хартију и почне писати.)
МАКСИМ: Ето, куме, човек мора и преко своје воље да фали своје чудо.
КУМ: Бре, лако је теби, али како ћу ја? Пак јошт док чује да сам сведочанство дао.
СОФИЈА: Пак зашто дајете?
МАКСИМ: Видиш ли је? Завиди да добијеш сто дуката.
СОФИЈА: Ја не завидим, него кад велите да није право.
СВЕТОЗАР (устане): Ево дакле: (Чита) „Ја долепотписани по чистој мојој совести, сведочим, и готов сам на
сваком месту потврдити, да супруга моја Софија, рођена Перкић, сваку љубав и наклоност ужива, почем је не само добре нарави, чесна и паметна, него вообште све добродетељи има, које жену украшавају и отликују. За боље веровање, мој сопственоручни потпис.“
МАКСИМ: Добро, Светозаре, врло добро. Јошт мало, па ће се моја Сока посветити. (Потпише.)
СВЕТОЗАР (Николи и куму). Оћете ли и ви за ваше? Ево сам овде додао укратко точку једну.
НИКОЛА: Ал’ ви моју Магу нисте ни видили обучену.
СВЕТОЗАР: Та ја њу и онако познајем. Потпишите само, ако сте о доброти ваши супруга уверени. А за друго, ја ћу већ лако свршити.
КУМ: Ајде, кума Нико. (Потпишу.)
СВЕТОЗАР: Е, сад да идем. (Софији) Желим да коцка на вас падне.
СОФИЈА: Кад нисам лепо обучена.
СВЕТОЗАР: Тко зна. Збогом! (Одлази.)
МАКСИМ: Е, куме, бар ћемо и то чудо доживити да видимо добру жену.
СОФИЈА: Богами, како су мужеви брзи са сведочанствима, биће и доста.
МАКСИМ: Тек она мора да пецне.
СОФИЈА: Пар зар није тако?
МАКСИМ: Већ и онај би био луд, који би помислио, да сведоџба није дата за љубов сто дуката, него што је жена добра.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.