Džandrljiv muž/25
7.
SVETOZAR, PREĐAŠNjI
SVETOZAR: Ja vas često posećujem, ali danas po dužnosti, jer je ženski praznik.
MAKSIM: Samo gledajte da im umnožite praznike, i onako malo tumaraju. Kako čovek ustane, drugo ništa i ne vidi, nego gdi se usproodale žene. Šta je? Sveta Sofija, Ognjena Marija, treba da se čestita, pa ne samo ženama nego i maloj deci na sisi. Tako i Milicu, Smiljanu i Cvetu nađu u kalendaru, samo da se mogu skitati.
SVETOZAR: Već danas je sasvim drugo, treba im oprostiti. Mene su za ovaj kraj opredelili, da pregledim kako je po kućama i kako se koja obukla.
MAKSIM: No znam da ste imali šta viditi.
SVETOZAR: Duša valja, belila je dosta potrošeno, a tako i rumenila i boje za kosu. Jedna je tako navukla obrve, da mi se učinilo, da je na teatru.
MAKSIM: A koja nije nakićena kao u komendiji? Tu crveno, tu šareno, tu cvetovi, tu perje; dobro te se krave ne plaše od nji.
SVETOZAR: Jednu sam osramotio, ali u nevinosti. Navranila kosu što može biti, ali zaboravila na zulufe. Ja, prost, zapitam je, odkud ima dvojake boje kosu.
MAKSIM: Ta samo neka su spolja uglađene, samo neka je gornja aljina čista, a za dalje ne pitaj.
SVETOZAR: Najsmešnija mi je bila moja gazdarica, inače boginjava i ružna; ali danas, moj brate, gledam ženu, a ne mogu da je poznam. Tek ona meni: „Dobro jutro, gospodine.“ Gazdarice, zar si ti? „Ja sam“. O, ubile te sile! čisti, glatki obrazi.
NIKOLA: Kako vam se dopada nakit moje Mage?
SVETOZAR: Baš se onda češljala.
NIKOLA (na strani): Ej, teško si ga meni!
MAKSIM: Ja l’ svaka ovako obučena, kao moja Soka?
SVETOZAR: Zaista, tetice Sofija, vi niste ni najmanje nakićeni.
SOFIJA: Ja mislim da kićenje za ženu, koja ima svoga muža, nije ni najmanje nužno.
SVETOZAR: Ali bar danas.
SOFIJA: Zašto; ako se nagrada daje po lepoti aljina, to će dobiti ona, koja je najbogatija.
SVETOZAR: To je vrlo pametno rečeno.
SOFIJA: Ja ću, na priliku, metnuti dva niza dukata, druga će metnuti četiri; pa ako ženu dukati diče, to je najbolje, koja ima, da poređa dukate po celoj aljini, pa će biti i najlepša i najbolja.
KUM: Hm! da se našalim ja nešto, pa da uzmem dukate mojoj.
SOFIJA: Verujem, ali je opet do muževa sva krivica. Oće da mu je lepa, pa voli da uzima novce na interes, ne želi da je liši naniza. Verujte mi, da muževi nećeju, ne bi se nijedna belila.
MAKSIM: A kad muž kaže da se ne kuva ovo i ovo, zašto se to kuva, pasja vero?
SOFIJA: Drugo je jelo, a drugo je belilo. Ono je nužno, a ovo ne samo izlišno, nego i škodljivo.
SVETOZAR: Ali kad muž ne zna da se žena beli?
SOFIJA: Kako pozna svaku drugu, samo svoju ne može?
MAKSIM: O, ubio je časni krst, kako zna pametno govoriti!
SOFIJA: Mislim, da baš tako ludo i ne radim. Na priliku, ti mrziš na belilo, pa se zato i ne belim.
MAKSIM: Nisi li sama priznala da je na balu svaka nabeljena?
SOFIJA: E opet ti svaku šalu uzimaš za gotove novce. Kako god što se tom prilikom ponajviše lacnu, tako bi ludo bilo reći da je svaka nabeljena.
SVETOZAR: Ja sam se zagovorio, a moram da nosim izvestije. Dakle, molim za svedočanstvo.
MAKSIM: Kakvo svedočanstvo?
SVETOZAR: Svaki muž treba da dâ od svoje strane napismeno, kakva mu je žena; jer ju on najbolje poznaje.
MAKSIM: No, to je lepo.
SVETOZAR: Zaista, odbor u svemu mudro postupa.
MAKSIM (za sebe): Rad sto dukata neka i to bude. (Jasno.) Dakle napišite.
(Svetozar uzme hartiju i počne pisati.)
MAKSIM: Eto, kume, čovek mora i preko svoje volje da fali svoje čudo.
KUM: Bre, lako je tebi, ali kako ću ja? Pak jošt dok čuje da sam svedočanstvo dao.
SOFIJA: Pak zašto dajete?
MAKSIM: Vidiš li je? Zavidi da dobiješ sto dukata.
SOFIJA: Ja ne zavidim, nego kad velite da nije pravo.
SVETOZAR (ustane): Evo dakle: (Čita) „Ja dolepotpisani po čistoj mojoj sovesti, svedočim, i gotov sam na
svakom mestu potvrditi, da supruga moja Sofija, rođena Perkić, svaku ljubav i naklonost uživa, počem je ne samo dobre naravi, česna i pametna, nego voobšte sve dobrodetelji ima, koje ženu ukrašavaju i otlikuju. Za bolje verovanje, moj sopstvenoručni potpis.“
MAKSIM: Dobro, Svetozare, vrlo dobro. Jošt malo, pa će se moja Soka posvetiti. (Potpiše.)
SVETOZAR (Nikoli i kumu). Oćete li i vi za vaše? Evo sam ovde dodao ukratko točku jednu.
NIKOLA: Al’ vi moju Magu niste ni vidili obučenu.
SVETOZAR: Ta ja nju i onako poznajem. Potpišite samo, ako ste o dobroti vaši supruga uvereni. A za drugo, ja ću već lako svršiti.
KUM: Ajde, kuma Niko. (Potpišu.)
SVETOZAR: E, sad da idem. (Sofiji) Želim da kocka na vas padne.
SOFIJA: Kad nisam lepo obučena.
SVETOZAR: Tko zna. Zbogom! (Odlazi.)
MAKSIM: E, kume, bar ćemo i to čudo doživiti da vidimo dobru ženu.
SOFIJA: Bogami, kako su muževi brzi sa svedočanstvima, biće i dosta.
MAKSIM: Tek ona mora da pecne.
SOFIJA: Par zar nije tako?
MAKSIM: Već i onaj bi bio lud, koji bi pomislio, da svedodžba nije data za ljubov sto dukata, nego što je žena dobra.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|