Џандрљив муж/12
12.
СОФИЈА (с еспапом), ПРЕЂАШЊИ
MАКСИМ: Ево је; но, јеси ли купила?
СОФИЈА: Јесам, и врло јевтино, Максо; не би се надала.
МАКСИМ: Да, гледај да ми тиме замажеш очи.
СОФИЈА: Не, заиста, врло јевтино.
МАКСИМ: Боље да си гледала како ти стоје судови у кујни.
СОФИЈА: Ти се за кујну не брини, ако не буде све у реду, моја срамота.
МАКСИМ: И моја штета.
СОФИЈА: Не верујем да си имао штете од мене.
МАКСИМ: Та куд ће ми веће штете, него што сам узео такву распикућу.
СОФИЈА: Ништа, ако ти кућу пропучкам, заједно ћемо гладовати.
МАКСИМ: Еј, пусти језик, ђон би њиме могла углачати.
СОФИЈА: Е, доста, доста, немој бар пред страним човеком.
МАКСИМ: Је ли, лукава лисицо, све тражиш трагове да забашуриш.
СОФИЈА: Доста већ један пут, стиди се од кума.
МАКСИМ: Шта да се стидим, и он има такву аспиду на врату.
КУМ: Камо срећа, да ми је таква, те би и ја прогледао као моја браћа.
МАКСИМ: Шта си стала као лутка; допада ти се, како је кум леп!
СОФИЈА: Е, то је већ много! Јес чуо, Максо, буди и ти једанпут човек.
МАКСИМ: Ја сам човек, али ти си моја злосрећа.
СОФИЈА (плаче): Кад муж не уважава чест своје супруге, како ће тражити да ју други почитује. (Одлази.)
МАКСИМ: Плаче ли и твоја, куме, кад не може да ти доскочи?
КУМ: Плаче; него онда не иде она напоље, него ја. Мој кума Максо, имаш благу жену, па си се размазио, а да ти је моја на глави, знао би шта је пис.
МАКСИМ: Па ајде да се мењамо.
КУМ: Само да може бити, дао би ти за њу и полак куће.
МАКСИМ: Па би се после кајао.
КУМ: Само три дана да живиш с мојом.
МАКСИМ: Ама ја сам се с њоме разговарао, не види ми се тако опака као моја.
КУМ: Већ пресео би ти разговор, само да јој допаднеш шака. Слушкиња, ако је три дана пресецила, то је много. Четврти дан или је отера, или сама побегне.
МАКСИМ (тресе главом): Еј, код мене би је ја отерао, али она не да.
КУМ: Ја ти кажем, куме, ти имаш анђела.
МАКСИМ: Ђавола, куме, ђавола, да је стопи у лисичију маст, да се од ње друге жене плаше, као коњи од курјачког сала.
КУМ: Ајд, куме, ниси наишо на правог ђавола. (Одлазе.)
(Завјеса)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|