Девет јутра слнце не огреја,
А десето крваво огреја.
Питује га остарела мајка:
„Слнце јарко, где си до с’г било,
Где си било овај девет јутра, 5
А десето крваво огреја?”
„Ја сам било на суд код кадрију,
Земља небо на суд потерала:
„Ајде, небо, да се пресудимо,
Што ја дајем свака берићета, 10
А ти дајеш слане и снегове,
Па ми бијеш свака берићета.”
А небо је земље говорило:
„Ћути море, ћути, црна земљо,
Ти не видиш кво се по теб ради. 15
Где се скобе мом’к и девојћа,
Оне не каже: Добра коб, девојко,
Већ девојку у потају пита:
Где чемо се кночи саберемо?
Певач, место записа и напомена
Записано 1966. године од Јелене Ж. Милетић.
Референце
Извор
Народне песме из Тимока и Заглавка. Песме забележио Светислав Првановић. 8/1968, бр. 1, стр. 67.
