Ћутање
| Ћутање Писац: Светислав Стефановић |
Језеро мирно стакли се и блиста,
Ни водени коњиц таласић не креће,
Ни дах ветарца несташно не леће
Да посукне та површина чиста.
По њој се шире као преко платна
Сликара неког божанског, незнана
Висока стабла лиснатих јаблана
И с небом плавим кугла сунца златна.
Видно у складно Једно све се слило.
У лаком чуну ми смо ту стојали,
Ћутећи, неми насред воде сјајне.
И ипак ми се тада учинило
Ко̂ да смо чак у бескрај путовали.
И да смо чули свију ствари тајне.
Извор[уреди]
- Петровић, Б. 1971. Српска књижевност у сто књига, књига 57: Песници 1. Нови Сад: Матица српска, Српска књижевна задруга. стр. 175.
|