Љуто мајка своју Мару клела:
"Маро била на мору брекиња!
Бијело тијело, брекињово дебло,
Бијеле руке, брекињове ступе,
Црне очи, тија вода ладна, 5
Плаве косе, зелена ливада!"
По њој чобан своје стадо леће[1];
Он одсјече брекињову ступу,
Па направи јасну свиралицу,
И он свира у недељу младу, 10
У недељу, прије јарког сунца.
То слушала лијепе Маре мајка:
"Мили Бого, и недељо млада,
Ко то лијепо тако јасно свира?
Конда неђе моја Мара пјева!"15
