Пређи на садржај

Љубоморност

Извор: Викизворник

* * *


Љубоморност

(Из Босне)

Рано ране два Јакшића млада:
Јакшић Митар и Јакшић Стјепане,
Рано ране у лов у планину,
Па ето их уз поље приморје,
Колико се браћа миловаху, 5
На коњма се браћа загрлила,
Под њима се добри коњи љубе.
Гледале их виле са планине,
Међу њима вила старјешница,
Говорила вила старјешница; 10
„Б’јеле виле, моје другарице!
„Видите ли два брата Јакшића,
„Тешко ти се пазе и милују,
„Која би сад у поље изишла,
„Два Јакшића брата завадила? 15
„Дала бих јој своје старјешинство,
„Дала бих јој једну крпу платна."
Говоре јој виле пребијеле:
„О вилице, наша старјешнице!
„Ко б’ онаку браћу завадио? 20
„Од Бога је голема грехота,
„Од људи је голема срамота!"
А док једна вила проговара:
„Је л’ истина, вило старјешнице,
„Да би дала, што си обећала! 25
„Ја бих млада браћу завадила,
„Да се крве, а не да се љубе.“
А вели јој вила старјешница:
„Истина је, пријевара није.“
А кад чула вила нагоркиња, 30
Извила се небу под облаке,
И одлеће стрмо низ планину,
Она паде у поље приморје,
Од камена овце сатворила
А од траве руно на овцама: 35
Од камена звоно ударила,
Начини се чобаница млада,
Она чува овце у приморју.
Док ето ти два Јакшића млада.
Кад се они близу примакоше, 40
На страну се на мах растануше,
Поизмаче Митар на дорату;
А за њиме Ст’јепо остануо,
Док угледа к’о вилу ђевојку,
Чобаници добро јутро хвали, 45
Она му је јутро прихватила:
„Да си здраво, дели Јакшић Митре
Вели њојзи Јакшић Димитрије;
„А Бога ти, чобанице млада!
„Чије ли су пребијеле овце, 50
„Чије л’ овце, чија л’ чобаница?"
Говори му вила нагоркиња:
„А Бога ми, дели Јакшић Митре!
„А ја јесам сјерота ђевојка,
„Туђе овце по приморју чувам, 55
 „Немам млада никога од рода.“
Говори јој Јакшић Димитрије:
„Ја Бога ти, чобанице млада!
„Да те просим, би ли пошла за ме?“
А вели му вила нагоркиња: 60
„А Бога ми, Јакшић Димитрије!
„Која не би за те полазила,
„За такога доброга јунака?“
А кад зачу Јакшић Димитрије,
Пружн руку низ коња дорина, 65
За руке је Митар прихваташе,
Извуче је за се на дорина,
Утеже је пасом свиленијем
Око себе и два и три пута,
А четвртом од сабље кајасом, 70
Иа окрену уз ноље дорина;
Пристиже га Јакшићу Стјепане,
Моли му се Јакшићу Стјепане:
„А мој брате, Митре Јакшевићу!
„Дај ти мени младу чобаницу, 75
„Ти имадеш на оџаку љубу
„А ја немам вјеренице љубе.“
А вели му Јакшић Димитрије:
„Не дам, брате живота ми мога,
„Ја брез рана, ја брез мртвих глава!“ 80
Опет му се Ст’јепо замолио:
„Брате Митре, живота ти твога!
„Дај ти мени чобаницу младу,
„Кад ти имаш на оџаку љубу:
„Не подоба т’јелу крштеноме 85
„Држат’ двије вјеренице љубе,
„Међу браћом похвалито није.“
Расрди се Јакшић Димитрије,
Од бедрице ћорду извадио
И до брата коња догонио, 90
Удари га по свилену пасу,
Растави га од коња дорина,
Паде Ст’јепо у зелену траву,
Како јечи, све приморје звечи!
Оде Митар на своме дорину 95
И однесе нагоркињу вилу,
Широко је поље прегазио,
На дорату у планину зађе,
Док се за њим нешто заклептало,
Обазре се Јакшић Димитрије, 100
Кад погледа небу под облаке,
Ал’ се вила кроз облаке вија,
Па побјеже брду у планину.
А кад виђе Митре Јакшевићу,
Да му цуре за плећима нема, 105
Низ планину поврати дорина,
До свог брата Јакшића Стјепана
Стјепан јечи, све приморје звечи,
Од крви се земља надојила,
А зелена трава обојила. 110
Онда рече Јакшић Димитрије:
„Мио брате. Јакшићу Стјепане!
„Мореш, брате, ране пребољети?
„Да ти тражим по мору хећиме,
„Да лијечим грдне ране твоје.“ 115
Говори му Јакшићу Стјепане:
„А мој брате, Јакшић Димитрије!
„Ни ми тражи по мору хећиме,
 „Ни лијечи грдне ране моје,
„Нит’ ја јунак могу пребољети, 120
„Веће скидај с мене одијело:
„Са прсију троје токе сјајне,
„Па их носи двору бијеломе,
„Мом братићу нејачку Јовану,
„Нека носи троје токе моје 125
„И помиње амиџу Стјепана;
„Па мој браге, Јакшић Димитрије!
„Ти завуци руку у егбета,
„Из егбега извади чутуру,
И у њојзи вина црвенога, 130
„Причести ме у пољу приморју,
,Данас, брате, па више никада."
У егбета руку завлачаше,
Те извади дрвену чутуру
У чутури црвенику вино. 135
Ту је братац брата причестио
На ране му вино излажаше.
И још брату Ст’јепо говораше:
„Димитрије, брате од матере!
„Да с' простимо, и да с’ халалимо, 140
„Ја умријех, ти ћеш останути,
„Хајде, брате, двору бијеломе,
„Дору мога свежи за својега,
„Тебе хоће сусретати љуба,
„Питаће те, брате Димитрије: 145
„„Камо теби твој братац рођени?
„„А твој братац, мој мио ђевере?““
„Немој ми се, брате, расрдити,
„У жалости љубу погубити,
„Веће њојзи тихо одговарај: 150
,„А Бога ми, моја вјерна љубо!
„„Братац ми је осто у приморју.““
Па се хвати руком у њедарца,
И извади од злата јабуку:
„Нај, то ћеш ми неви понијети." 155
Ту изусти, теслим душу пусти,
Узе Митар наџак од челика,
И свом брату раку ископао
И укопа брата у приморју;
Нит’ он скида тока ни хаљина. 160
За свог коња братова привеза,
Отиште се низ поље широко,
Право оде стојну Биограду;
Колико се Митар порушио
И дорат се под њим отпуштио. 165
Кад то виђе вијерница љуба,
Ђе он иде кули пребијелој,
На дорату врло порушито.
Голему се јаду осјетила,
Да јој нема милога ђевера: 170
„Господаре, Јакшић Димитрије!
„Камо теби, мој златни прстене?"
Шути Митар, ништа не говори.
Нити љуби поздравице даје,
Нит’ јој даје од злата јабуке, 175
Већ за бритку прихвати се ћорду
Удари је по свилену пасу,
На двије је поле преставио
И на ћорди чедо извадио,
Паде љуба у зелену траву. 180
Оде Митар кули пребијелој,
Коње свеза у топле подруме,
Он изиђе на бијелу кулу,
Затвори се у шикли одају,
Па потеже ноже оковане 185
И сам себе у срце удари.


Извор

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 47-52.