Ljubomornost

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu


Ljubomornost

(Iz Bosne)

Rano rane dva Jakšića mlada:
Jakšić Mitar i Jakšić Stjepane,
Rano rane u lov u planinu,
Pa eto ih uz polje primorje,
Koliko se braća milovahu, 5
Na konjma se braća zagrlila,
Pod njima se dobri konji ljube.
Gledale ih vile sa planine,
Među njima vila starješnica,
Govorila vila starješnica; 10
„B’jele vile, moje drugarice!
„Vidite li dva brata Jakšića,
„Teško ti se paze i miluju,
„Koja bi sad u polje izišla,
„Dva Jakšića brata zavadila? 15
„Dala bih joj svoje starješinstvo,
„Dala bih joj jednu krpu platna."
Govore joj vile prebijele:
„O vilice, naša starješnice!
„Ko b’ onaku braću zavadio? 20
„Od Boga je golema grehota,
„Od ljudi je golema sramota!"
A dok jedna vila progovara:
„Je l’ istina, vilo starješnice,
„Da bi dala, što si obećala! 25
„Ja bih mlada braću zavadila,
„Da se krve, a ne da se ljube.“
A veli joj vila starješnica:
„Istina je, prijevara nije.“
A kad čula vila nagorkinja, 30
Izvila se nebu pod oblake,
I odleće strmo niz planinu,
Ona pade u polje primorje,
Od kamena ovce satvorila
A od trave runo na ovcama: 35
Od kamena zvono udarila,
Načini se čobanica mlada,
Ona čuva ovce u primorju.
Dok eto ti dva Jakšića mlada.
Kad se oni blizu primakoše, 40
Na stranu se na mah rastanuše,
Poizmače Mitar na doratu;
A za njime St’jepo ostanuo,
Dok ugleda k’o vilu đevojku,
Čobanici dobro jutro hvali, 45
Ona mu je jutro prihvatila:
„Da si zdravo, deli Jakšić Mitre
Veli njojzi Jakšić Dimitrije;
„A Boga ti, čobanice mlada!
„Čije li su prebijele ovce, 50
„Čije l’ ovce, čija l’ čobanica?"
Govori mu vila nagorkinja:
„A Boga mi, deli Jakšić Mitre!
„A ja jesam sjerota đevojka,
„Tuđe ovce po primorju čuvam, 55
 „Nemam mlada nikoga od roda.“
Govori joj Jakšić Dimitrije:
„Ja Boga ti, čobanice mlada!
„Da te prosim, bi li pošla za me?“
A veli mu vila nagorkinja: 60
„A Boga mi, Jakšić Dimitrije!
„Koja ne bi za te polazila,
„Za takoga dobroga junaka?“
A kad začu Jakšić Dimitrije,
Pružn ruku niz konja dorina, 65
Za ruke je Mitar prihvataše,
Izvuče je za se na dorina,
Uteže je pasom svilenijem
Oko sebe i dva i tri puta,
A četvrtom od sablje kajasom, 70
Ia okrenu uz nolje dorina;
Pristiže ga Jakšiću Stjepane,
Moli mu se Jakšiću Stjepane:
„A moj brate, Mitre Jakševiću!
„Daj ti meni mladu čobanicu, 75
„Ti imadeš na odžaku ljubu
„A ja nemam vjerenice ljube.“
A veli mu Jakšić Dimitrije:
„Ne dam, brate života mi moga,
„Ja brez rana, ja brez mrtvih glava!“ 80
Opet mu se St’jepo zamolio:
„Brate Mitre, života ti tvoga!
„Daj ti meni čobanicu mladu,
„Kad ti imaš na odžaku ljubu:
„Ne podoba t’jelu krštenome 85
„Držat’ dvije vjerenice ljube,
„Među braćom pohvalito nije.“
Rasrdi se Jakšić Dimitrije,
Od bedrice ćordu izvadio
I do brata konja dogonio, 90
Udari ga po svilenu pasu,
Rastavi ga od konja dorina,
Pade St’jepo u zelenu travu,
Kako ječi, sve primorje zveči!
Ode Mitar na svome dorinu 95
I odnese nagorkinju vilu,
Široko je polje pregazio,
Na doratu u planinu zađe,
Dok se za njim nešto zakleptalo,
Obazre se Jakšić Dimitrije, 100
Kad pogleda nebu pod oblake,
Al’ se vila kroz oblake vija,
Pa pobježe brdu u planinu.
A kad viđe Mitre Jakševiću,
Da mu cure za plećima nema, 105
Niz planinu povrati dorina,
Do svog brata Jakšića Stjepana
Stjepan ječi, sve primorje zveči,
Od krvi se zemlja nadojila,
A zelena trava obojila. 110
Onda reče Jakšić Dimitrije:
„Mio brate. Jakšiću Stjepane!
„Moreš, brate, rane preboljeti?
„Da ti tražim po moru hećime,
„Da liječim grdne rane tvoje.“ 115
Govori mu Jakšiću Stjepane:
„A moj brate, Jakšić Dimitrije!
„Ni mi traži po moru hećime,
 „Ni liječi grdne rane moje,
„Nit’ ja junak mogu preboljeti, 120
„Veće skidaj s mene odijelo:
„Sa prsiju troje toke sjajne,
„Pa ih nosi dvoru bijelome,
„Mom bratiću nejačku Jovanu,
„Neka nosi troje toke moje 125
„I pominje amidžu Stjepana;
„Pa moj brage, Jakšić Dimitrije!
„Ti zavuci ruku u egbeta,
„Iz egbega izvadi čuturu,
I u njojzi vina crvenoga, 130
„Pričesti me u polju primorju,
,Danas, brate, pa više nikada."
U egbeta ruku zavlačaše,
Te izvadi drvenu čuturu
U čuturi crveniku vino. 135
Tu je bratac brata pričestio
Na rane mu vino izlažaše.
I još bratu St’jepo govoraše:
„Dimitrije, brate od matere!
„Da s' prostimo, i da s’ halalimo, 140
„Ja umrijeh, ti ćeš ostanuti,
„Hajde, brate, dvoru bijelome,
„Doru moga sveži za svojega,
„Tebe hoće susretati ljuba,
„Pitaće te, brate Dimitrije: 145
„„Kamo tebi tvoj bratac rođeni?
„„A tvoj bratac, moj mio đevere?““
„Nemoj mi se, brate, rasrditi,
„U žalosti ljubu pogubiti,
„Veće njojzi tiho odgovaraj: 150
,„A Boga mi, moja vjerna ljubo!
„„Bratac mi je osto u primorju.““
Pa se hvati rukom u njedarca,
I izvadi od zlata jabuku:
„Naj, to ćeš mi nevi ponijeti." 155
Tu izusti, teslim dušu pusti,
Uze Mitar nadžak od čelika,
I svom bratu raku iskopao
I ukopa brata u primorju;
Nit’ on skida toka ni haljina. 160
Za svog konja bratova priveza,
Otište se niz polje široko,
Pravo ode stojnu Biogradu;
Koliko se Mitar porušio
I dorat se pod njim otpuštio. 165
Kad to viđe vijernica ljuba,
Đe on ide kuli prebijeloj,
Na doratu vrlo porušito.
Golemu se jadu osjetila,
Da joj nema miloga đevera: 170
„Gospodare, Jakšić Dimitrije!
„Kamo tebi, moj zlatni prstene?"
Šuti Mitar, ništa ne govori.
Niti ljubi pozdravice daje,
Nit’ joj daje od zlata jabuke, 175
Već za britku prihvati se ćordu
Udari je po svilenu pasu,
Na dvije je pole prestavio
I na ćordi čedo izvadio,
Pade ljuba u zelenu travu. 180
Ode Mitar kuli prebijeloj,
Konje sveza u tople podrume,
On iziđe na bijelu kulu,
Zatvori se u šikli odaju,
Pa poteže nože okovane 185
I sam sebe u srce udari.



Izvor[uredi]

Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine: Epske pjesme starijeg vremena. Skupio Bogoljub Petranović. Na svijet izdalo „Srpsko učeno društvo”. U Biogradu, u državnoj štampariji 1867., str. 47-52.