Љубомора/21

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   XX ПОЈАВА XXI ПОЈАВА   ►

XXI ПОЈАВА

Бранко и Лена, кашње Арса. (Бранко и Лена долазе испод руке, Ленка има црну густу копрену, да се лице не може виђети.)

Бранко (опазио Милку, али се чини невјешт): Милка зацијело није код куће, — дакле, ми се можемо слободније разговарати.
Милка (за себе): Ху, триста му мука. (Изиђе.) Али ако јест? (Бранко и Ленка као да се тргоше.) Трзаш се је ли? Стога дакле кријеш од мене писмо... Стога дакле долазиш касно кући, а идеш оној змији, која ми срећу руши... Тако ли се жена поштује? ...
Ленка: Ах... (Бранко јој зачепи уста.)
Бранко: Шта имаш сад са мном??
Милка: И још имаш образа да питаш, је ли? (Клоне на столицу.) Ах, како сам несрећна... Све ћу ово оцу писати, тирјанине... (Покрије лице рукама.)
Ленка: Али Милка... (Бранко јој опет запуши уста.)
Бранко: Мило ће ми бити...
Милка (у исти мах кад и Бранко, за се): Овај глас... Боже. (Гледа у Ленку.)
Ленка (за себе): Не? ја је не могу више мучити. (Откри лице и рашири руке.) Милка!
Милка (тргне се и падне јој у загрљај): Ленка! — Ах, ти си зар? Опрости, што сам те увриједила. (Љуби је.)
Ленка: Од срца просто. (Грле се.)
Бранко (весео, стане пред Милку и рашири руке): Али?
Милка (полети му у наручје): Ах, опрости...
Бранко: Врло радо... Али се надам да не ћеш бити више љубоморна.
Милка: Никада.
Арса (који је међутим донио вино, наточио и оставио на сто): Знао сам ја да ту нешто има.
Бранко: А сад да пијемо. (Сви узимају чаше, он пјева.)

                                  Пијма вино рујно,
                                  Пијмо сада сви,
                                  Док смо јоште млади
                                  Док смо весели.

                                        Сви:

                                  Пијмо сада рујно вино
                                  Док смо весели.

                                         Бранко:

                                  Нека слога света
                                  Увјек прати нас,
                                  У слози је срећа
                                  У слози је спас.

                                         Сви:

                                  Нек' нас света слога прати
                                  Јер је у њој спас. (Куцају се.)


                                    — Завјеса пада



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 101 година.