Љубови
| Љубови (1817) Писац: Михаило Витковић |
Пуста љубов шта учини,
По мом серцу шта почини!
Сву тишину изгна, прогна,
И веселост моју попра до дна.
Немам места, немам стана,
Ходим, бродим по свих страна:
Са̂м сам, нит’ ме когод дира,
Ал’ ја опет не находим мира.
Предмет сваки на ме зјаје,
Једна страст ме другој даје.
Душа клоне, серце пишти,
И ја не смем казат гди ме тишти.
Иштем, просим свуд забави,
Да ми серце заборави
Ону која ме пленила,
Ал’ све всује, не да љубве сила.
Што је више смећем с ума,
То ми више дође с пута,
Све се лако заборави,
Љубов себи вечни спомен прави.
Или без ње или с њоме,
Тешко бедном серцу моме!
При састанку тајно стењем,
При растанку плачем, гинем, венем.
Други кој’ у убви страда,
Он се добром концу нада;
Ал’ ја љубим без надежде,
Драгу моју други сојуз веже.
Љуби, терпи, серце моје,
То је јадно стање твоје;
Другом се ружа румени,
Мени с’ тавни пелен, ах, зелени.
Извор[уреди]
- Лесковац, М. 1972. Антологија старије српске поезије. Нови Сад: Матица српска. стр. 142-143.
|