Ljubovi

Ljubovi  (1817)  Pisac: Mihailo Vitković

Pusta ljubov šta učini,
Po mom sercu šta počini!
Svu tišinu izgna, progna,
I veselost moju popra do dna.

Nemam mesta, nemam stana,
Hodim, brodim po svih strana:
Sâm sam, nit’ me kogod dira,
Al’ ja opet ne nahodim mira.

Predmet svaki na me zjaje,
Jedna strast me drugoj daje.
Duša klone, serce pišti,
I ja ne smem kazat gdi me tišti.

Ištem, prosim svud zabavi,
Da mi serce zaboravi
Onu koja me plenila,
Al’ sve vsuje, ne da ljubve sila.

Što je više smećem s uma,
To mi više dođe s puta,
Sve se lako zaboravi,
Ljubov sebi večni spomen pravi.

Ili bez nje ili s njome,
Teško bednom sercu mome!
Pri sastanku tajno stenjem,
Pri rastanku plačem, ginem, venem.

Drugi koj’ u ubvi strada,
On se dobrom koncu nada;
Al’ ja ljubim bez nadežde,
Dragu moju drugi sojuz veže.

Ljubi, terpi, serce moje,
To je jadno stanje tvoje;
Drugom se ruža rumeni,
Meni s’ tavni pelen, ah, zeleni.

Izvor

• Leskovac, M. 1972. Antologija starije srpske poezije. Novi Sad: Matica srpska. str. 142-143.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mihailo Vitković, umro 1829, pre 195 godina.