Ljubovi
| Ljubovi (1817) Pisac: Mihailo Vitković |
Pusta ljubov šta učini,
Po mom sercu šta počini!
Svu tišinu izgna, progna,
I veselost moju popra do dna.
Nemam mesta, nemam stana,
Hodim, brodim po svih strana:
Sâm sam, nit’ me kogod dira,
Al’ ja opet ne nahodim mira.
Predmet svaki na me zjaje,
Jedna strast me drugoj daje.
Duša klone, serce pišti,
I ja ne smem kazat gdi me tišti.
Ištem, prosim svud zabavi,
Da mi serce zaboravi
Onu koja me plenila,
Al’ sve vsuje, ne da ljubve sila.
Što je više smećem s uma,
To mi više dođe s puta,
Sve se lako zaboravi,
Ljubov sebi večni spomen pravi.
Ili bez nje ili s njome,
Teško bednom sercu mome!
Pri sastanku tajno stenjem,
Pri rastanku plačem, ginem, venem.
Drugi koj’ u ubvi strada,
On se dobrom koncu nada;
Al’ ja ljubim bez nadežde,
Dragu moju drugi sojuz veže.
Ljubi, terpi, serce moje,
To je jadno stanje tvoje;
Drugom se ruža rumeni,
Meni s’ tavni pelen, ah, zeleni.
Izvor[uredi]
- Leskovac, M. 1972. Antologija starije srpske poezije. Novi Sad: Matica srpska. str. 142-143.
|