Живио је Богдан и Богданка,
Живили су за девет година;
Кад настала година девета,
Богдан-мире Богданку заклиње:
„Ој, Богданко, моја верна љубо! 5
Не удај се за девет година,
Не срамоти мога бјела двора!
Јер ја идем на војницу, љубо,
На војницу, на девет година.“
Кад је Богдан о’шо на војницу, 10
Није прошла ни година дана,
Ни година, нити половина,
Братац сеји води младожењу,
Младожењу млада краљевића,
Па је сеји братац говорио: 15
„Ајде, сејо, да краљица будеш,
Чекају те на друму сватови.“
Проговара љуба Богданова:
„Нек чекају кићени сватови,
Док уљуљам чедо Богданово, 20
Док затворим дворе Богданове."
Причекаше кићени сватови.
Уљуљала чедо Богданово,
Затворила дворе Богданове,
Па салети кићеним сватов’ма. 25
Сватови је једва дочекали
С краљевићем у храм је одвели,
Да на главу други вјенац прими, —
Други вјенац код живога мужа!
Није прошла ни неђеља дана, 30
Она иде на језеро ладно;
На небо је очи управила,
Сјајну звијезду богом сестримила:
„Богом сестро, преодницо звијездо!
Ти путујеш отлен до запада: 35
Та виђе ли дворе Богданове?
Јесу л’ двори коровом обрасли?
Јели будно чедо Богданово?
Јели гладно љеба бијелога?
Јели жедно лађане водице? 40
Јели жељно своје миле мајке?“
Одговара преодница звјезда:
„Кад ме питаш, право да ти кажем:
Ја путујем сада од истока,
И ја виђе дворе Богданове: 45
Нјесу двори коровом обрасли;
Будно цвили чедо Богданово:
Јер је гладно љеба бијелога,
И жеђано лађане водице,
Али жељно није таке мајке!“ 50
Кад то зачу љуба Богданова,
Одмах млада скочи у језеро,
И језеро невјерницу прими!
