Љуба невјерница

Извор: Викизворник


5

Љуба невјерница

Подиже се Новаковић Грујо
Подиже се у лов у планину,
С њиме нема друга ни једнога,
Већ његова љуба Аиђелија
Са синчићем нејаким Лазаром;
А кад Грујо у планину дође,
Ту је трудан мало починуо,
Па дозивље љубу Анђелију:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
Могу ли се поуздати у те,
Да би трудан мало починуо,
Починуо, санак боравио,
А да не би ударили Турци,
Да ме не би уфатили жива?
E би онда радиј' погинуги.“
Проговара Анђелија млада:
„Можеш, Грујо, драги господаре,
Ти се можеш поуздати у ме,
Поуздати, као и сам у се.“
Када зачу Новаковић Грујо
Шта му вели љуба Aнђелија,
Оде трудан мало починути,
Па је њега санак преварио:
Спава Грујо љетни дан до подне.
Кад ево ти низ планину Турци,
Опази их нејаки Лазаре,
Па овако мајци бесједио:
„Анђелијо, моја мајко драга!
Ево озго низ планину Турци,
Сад ће мога погубити баба,
Тад' ни нама лако бити не ће.“
Проговара Анђелија млада;
„Муч', не вичи, нејаки Лазаре!
Н'јесу оно низ планину Турци,
Већ су оно моја браћа драга,
Браћа моја, а ујаци твоји, —
Иду тебе поздравит', Лазаре.“
Мало вр'јеме бјеше постајало,
Мало вр'јеме — ни по једног сата,
Ал' се близу примакоше Турци.
Опет вели нејаки Лазаре:
„Што ме вараш, јадна моја мајко!
Н'јесу оно твоја браћа драга,
Браћа твоја а ујаци моји, —
Већ су оно од Удбине Турци,
Сад ће мога погубити баби,
Пробуди га, ако бога знадеш!
Кад то чула кучка Анђелија,
Удари га женском замнатицом;
Колико га лако ударила,
Три му здрава зуба саломила
И с црном га земљом саставила.
Цвили јадан нејачак Лазаре,
Цвили Лазар, као љута гуја,
И, цвилећи, 'вако проговара:
„Устај, бабо, Новаковић-Грујо!
Сад ће тебе погубити Турци.“
Залуд' зове нејаки Лазаре,
Залуд' зове, кад му не помаже:
Спава Грујо као д'јете мало;
У то доба наљегоше Турци
И везаше Поваковић-Груја —
Свезаше му наопако руке,
Па га воде на Илијно сунце
А љубе му Анђелију младу.
Све то гледа Новаковић Грујо.
А кад су јој обљубили лице,
Отоле се подигоше Турци,
Собом воде Новаковић-Груја,
Свезанијех наопако рука,
За њим иде нејаки Лазаре:
Па је Лазар оцу бесједио:
„О, мој бабо, Новаковић-Грујо!
Метни мене собом на ђогина,
Јер сам ти се тешко уморио,
Па не могу више корачати;
Оће мене баш изјести вуци!“
Ал' говори Новаковић Грујо:
„Ој, Лазаре, мој једини сине!
Не могу те ставит на ђогина,
Јер су мени савезане руке,
Него пођи мало наприједа,
Па ти зови ојађелу мајку,
Нек' те метне на свога ђorина.“
А кад Лазар ријеч разумио,
Он је баба послушао свога, -
Па ми Лазар наприједа пође
И дозивље Анђелију мајку:
„Анђелија, моја мајко драга!
Метни мене себе на ђогина,
Јер ти јадан корачат' не могу,
Па ће мене прождријети вуци.“
Кад то чула Анђелија млада,
Овако му кучка бесједила:
„Хајд' отоле, пашче од пашчета
Да Бог да те баш заклали вуци!“
Кад је Лазар мајку разумио,
Причекао свог милога баба,
И све бабу по истини каже
Шта је њему бесједила мајка;
А кад зачу Новаковић Грујо,
Овако је сину бесједио:
„О Лазаре мој једини сине!
Прошетај се мало наприједа,
Па ти нађи камена мрамора
И пењи се њему на врхове,
Ја ћу мога прићерат' ђогина;
Узећу те себи на ђогина.“
Кад је Лазар баба разумио,
Он отиде мало наприједа,
Ту налази камена мрамора,
Па се пење њему у врхове;
У то доба Новаковић Грујо,
Па прифати нејака Лазара.
Кад дођоше у сред од планине,
Ту су Турци трудни починули:
Пију Турци каве и дувана,
Пијуцкају жежене ракије,
Редом љубе Анђелију младу,
Све то гледа Новаковић Грујо.
Ал' да видиш ојађеле Турке,
Ђе су пили, ту су и заспали,
С њима спава кучка Анђелија;
Ал' не спава Новаковић Грујо,
Но Лазару сину бесједио:
„О, Лазаре, мој нејаки сине!
Пођи, сине, ојађелој мајци,
Укради јој испод главе ноже,
Прес'јеци ми свезе на рукама —
Ела, синко, ако Бога знадеш,
Не би ли ми опростио руке!“
Кад то чуо нејаки Лазаре,
Примаче се мајци Анђелији,
Да га Турци осјетили н'јесу,
Украде јој испод главе ноже,
Па их носи милу бабу своме.
Ал' му вели Новаковић Грујо:
„Кидај, сине, на руке гајтана,
Кидај, сине, ако Бога знадеш!
Да'ако би ми опростио руке.“
Кад то чуо нејаки Лазаре,
Поче кидат' на руке гајтана:
Више кида меса бијелога,
Нer' на руке тврдога гајтана,
Док Грујицу крвца обујмила;
А кад виђе нејаки Лазаре,
Да је бабо у крв огрезнуо,
(Дијете се јадно препануло)
Не шће више кидати гајтана,
Ал' говори Новаковић Грујо:
„Кидај, сине, ако Бога знадеш!
Ти не кидаш меса бијелога,
Него кидаш тврдога гајтана —
Крв не тече из бабових рука,
Него тече из тврдог гајтана.“
Кад то чуо нејаки Лазаре,
Дијете се бјеше наканило,
Опет кида тврдога гајтана,
И бабу је опростило руке,
Када виђе Новаковић Грујо,
Да су њему опроштене руке,
Он се фата сабље димишћије,
Па у Турке јуриш учинио:
Ниједнога не остави жива.
Пробуди се кучка Анђелија,
Па побјеже кроз планину млада;
За њом трчи Новаковић Грујо,
Па јој 'вако јунак бесједио:
„Стан', полако, кучко Анђелијо!
Да си мени лани побјегнула,
Данас би' те јунак сустигао.“
Лако иде Новаковић Грујо,
Лако иде, ал' је стиже брзо,
Уфати је жалосна јој мајка,
Уфати је за бијелу руку,
Па је води свом Лазару сину,
И овако њему проговара:
„О, Лазаре, мој нејаки сине!
Ево теби твоје кучке мајке;
Оћеш ли јој опростити, сине?
A ja ohу, живота ми мога.“
Проговара нејаки Лазаре:
„Та не лудуј, мој несретни бабо!
Ти опрости, баш како ти је драго,
Ал' ја не ћу, живота ми мога!
Сад је теби спасила живота,
Не ће другом мо'ш увјерен бити.“
Кад то чуо Новаковић Грујо,
Овако је сину бесједио:
„О, Лазаре, мој нејаки сине!
Каквом ћеш је смрћу уморити?“
Проговара нејаки Лазаре:
„Чини, бабо, што је теби драго!“
Сад да видиш Новаковић-Груја
Навошти јој бијелу кошуљу,
Зажеже је на четири стране.
Гори јадна млада Анђелија.
Кад је дошла ватра до дојака,
Проговара Анђелија млада:
„Господаре, Новадовић-Грујо;
Гаси, Грујо, пребијеле дојке,
Доста си их пута пољубио!“
Ал' говори Новаковић Грујо:
„Нека горе, да би изгорјеле!“
Кад је ватра грлу долазила,
Проговара Анђелија млада:
„Господаре, Новаковић-Грујо!
Гаси, Грујо, грла бијелога,
Доста си га пута загрлио!“
Ал' говори Новаковић Грујо
„Нека гори, да би изгорјело!“
Кад је ватра лицу долазила,
Опет вели Анђелија млада:
„Господаре, Новаковић Грујо!
Гаси, Грујо, лица бијелога,
Доста си га пута пољубио!“
Ал' говори Новаковић-Грујо:
„Нека гори, да би изгорјело!“

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 55-63.