5
Ljuba nevjernica
Podiže se Novaković Grujo
Podiže se u lov u planinu,
S njime nema druga ni jednoga,
Već njegova ljuba Aiđelija
Sa sinčićem nejakim Lazarom;
A kad Grujo u planinu dođe,
Tu je trudan malo počinuo,
Pa dozivlje ljubu Anđeliju:
„Anđelija, moja vjerna ljubo!
Mogu li se pouzdati u te,
Da bi trudan malo počinuo,
Počinuo, sanak boravio,
A da ne bi udarili Turci,
Da me ne bi ufatili živa?
E bi onda radij' poginugi.“
Progovara Anđelija mlada:
„Možeš, Grujo, dragi gospodare,
Ti se možeš pouzdati u me,
Pouzdati, kao i sam u se.“
Kada začu Novaković Grujo
Šta mu veli ljuba Anđelija,
Ode trudan malo počinuti,
Pa je njega sanak prevario:
Spava Grujo ljetni dan do podne.
Kad evo ti niz planinu Turci,
Opazi ih nejaki Lazare,
Pa ovako majci besjedio:
„Anđelijo, moja majko draga!
Evo ozgo niz planinu Turci,
Sad će moga pogubiti baba,
Tad' ni nama lako biti ne će.“
Progovara Anđelija mlada;
„Muč', ne viči, nejaki Lazare!
N'jesu ono niz planinu Turci,
Već su ono moja braća draga,
Braća moja, a ujaci tvoji, —
Idu tebe pozdravit', Lazare.“
Malo vr'jeme bješe postajalo,
Malo vr'jeme — ni po jednog sata,
Al' se blizu primakoše Turci.
Opet veli nejaki Lazare:
„Što me varaš, jadna moja majko!
N'jesu ono tvoja braća draga,
Braća tvoja a ujaci moji, —
Već su ono od Udbine Turci,
Sad će moga pogubiti babi,
Probudi ga, ako boga znadeš!
Kad to čula kučka Anđelija,
Udari ga ženskom zamnaticom;
Koliko ga lako udarila,
Tri mu zdrava zuba salomila
I s crnom ga zemljom sastavila.
Cvili jadan nejačak Lazare,
Cvili Lazar, kao ljuta guja,
I, cvileći, 'vako progovara:
„Ustaj, babo, Novaković-Grujo!
Sad će tebe pogubiti Turci.“
Zalud' zove nejaki Lazare,
Zalud' zove, kad mu ne pomaže:
Spava Grujo kao d'jete malo;
U to doba naljegoše Turci
I vezaše Povaković-Gruja —
Svezaše mu naopako ruke,
Pa ga vode na Ilijno sunce
A ljube mu Anđeliju mladu.
Sve to gleda Novaković Grujo.
A kad su joj obljubili lice,
Otole se podigoše Turci,
Sobom vode Novaković-Gruja,
Svezanijeh naopako ruka,
Za njim ide nejaki Lazare:
Pa je Lazar ocu besjedio:
„O, moj babo, Novaković-Grujo!
Metni mene sobom na đogina,
Jer sam ti se teško umorio,
Pa ne mogu više koračati;
Oće mene baš izjesti vuci!“
Al' govori Novaković Grujo:
„Oj, Lazare, moj jedini sine!
Ne mogu te stavit na đogina,
Jer su meni savezane ruke,
Nego pođi malo naprijeda,
Pa ti zovi ojađelu majku,
Nek' te metne na svoga đorina.“
A kad Lazar riječ razumio,
On je baba poslušao svoga, -
Pa mi Lazar naprijeda pođe
I dozivlje Anđeliju majku:
„Anđelija, moja majko draga!
Metni mene sebe na đogina,
Jer ti jadan koračat' ne mogu,
Pa će mene proždrijeti vuci.“
Kad to čula Anđelija mlada,
Ovako mu kučka besjedila:
„Hajd' otole, pašče od paščeta
Da Bog da te baš zaklali vuci!“
Kad je Lazar majku razumio,
Pričekao svog miloga baba,
I sve babu po istini kaže
Šta je njemu besjedila majka;
A kad začu Novaković Grujo,
Ovako je sinu besjedio:
„O Lazare moj jedini sine!
Prošetaj se malo naprijeda,
Pa ti nađi kamena mramora
I penji se njemu na vrhove,
Ja ću moga prićerat' đogina;
Uzeću te sebi na đogina.“
Kad je Lazar baba razumio,
On otide malo naprijeda,
Tu nalazi kamena mramora,
Pa se penje njemu u vrhove;
U to doba Novaković Grujo,
Pa prifati nejaka Lazara.
Kad dođoše u sred od planine,
Tu su Turci trudni počinuli:
Piju Turci kave i duvana,
Pijuckaju žežene rakije,
Redom ljube Anđeliju mladu,
Sve to gleda Novaković Grujo.
Al' da vidiš ojađele Turke,
Đe su pili, tu su i zaspali,
S njima spava kučka Anđelija;
Al' ne spava Novaković Grujo,
No Lazaru sinu besjedio:
„O, Lazare, moj nejaki sine!
Pođi, sine, ojađeloj majci,
Ukradi joj ispod glave nože,
Pres'jeci mi sveze na rukama —
Ela, sinko, ako Boga znadeš,
Ne bi li mi oprostio ruke!“
Kad to čuo nejaki Lazare,
Primače se majci Anđeliji,
Da ga Turci osjetili n'jesu,
Ukrade joj ispod glave nože,
Pa ih nosi milu babu svome.
Al' mu veli Novaković Grujo:
„Kidaj, sine, na ruke gajtana,
Kidaj, sine, ako Boga znadeš!
Da'ako bi mi oprostio ruke.“
Kad to čuo nejaki Lazare,
Poče kidat' na ruke gajtana:
Više kida mesa bijeloga,
Ner' na ruke tvrdoga gajtana,
Dok Grujicu krvca obujmila;
A kad viđe nejaki Lazare,
Da je babo u krv ogreznuo,
(Dijete se jadno prepanulo)
Ne šće više kidati gajtana,
Al' govori Novaković Grujo:
„Kidaj, sine, ako Boga znadeš!
Ti ne kidaš mesa bijeloga,
Nego kidaš tvrdoga gajtana —
Krv ne teče iz babovih ruka,
Nego teče iz tvrdog gajtana.“
Kad to čuo nejaki Lazare,
Dijete se bješe nakanilo,
Opet kida tvrdoga gajtana,
I babu je oprostilo ruke,
Kada viđe Novaković Grujo,
Da su njemu oproštene ruke,
On se fata sablje dimišćije,
Pa u Turke juriš učinio:
Nijednoga ne ostavi živa.
Probudi se kučka Anđelija,
Pa pobježe kroz planinu mlada;
Za njom trči Novaković Grujo,
Pa joj 'vako junak besjedio:
„Stan', polako, kučko Anđelijo!
Da si meni lani pobjegnula,
Danas bi' te junak sustigao.“
Lako ide Novaković Grujo,
Lako ide, al' je stiže brzo,
Ufati je žalosna joj majka,
Ufati je za bijelu ruku,
Pa je vodi svom Lazaru sinu,
I ovako njemu progovara:
„O, Lazare, moj nejaki sine!
Evo tebi tvoje kučke majke;
Oćeš li joj oprostiti, sine?
A ja ohu, života mi moga.“
Progovara nejaki Lazare:
„Ta ne luduj, moj nesretni babo!
Ti oprosti, baš kako ti je drago,
Al' ja ne ću, života mi moga!
Sad je tebi spasila života,
Ne će drugom mo'š uvjeren biti.“
Kad to čuo Novaković Grujo,
Ovako je sinu besjedio:
„O, Lazare, moj nejaki sine!
Kakvom ćeš je smrću umoriti?“
Progovara nejaki Lazare:
„Čini, babo, što je tebi drago!“
Sad da vidiš Novaković-Gruja
Navošti joj bijelu košulju,
Zažeže je na četiri strane.
Gori jadna mlada Anđelija.
Kad je došla vatra do dojaka,
Progovara Anđelija mlada:
„Gospodare, Novadović-Grujo;
Gasi, Grujo, prebijele dojke,
Dosta si ih puta poljubio!“
Al' govori Novaković Grujo:
„Neka gore, da bi izgorjele!“
Kad je vatra grlu dolazila,
Progovara Anđelija mlada:
„Gospodare, Novaković-Grujo!
Gasi, Grujo, grla bijeloga,
Dosta si ga puta zagrlio!“
Al' govori Novaković Grujo
„Neka gori, da bi izgorjelo!“
Kad je vatra licu dolazila,
Opet veli Anđelija mlada:
„Gospodare, Novaković Grujo!
Gasi, Grujo, lica bijeloga,
Dosta si ga puta poljubio!“
Al' govori Novaković-Grujo:
„Neka gori, da bi izgorjelo!“
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
