Љуба малог Радојице

Извор: Викизворник


Љуба малог Радојице[1]

Кличе вила са дела голема:
„Мили Боже, чуда големога,
Што је мало село невесело,
Што у њему сад коло не игра?”
Кличе друга иза дрена бела, 5
Па беседи она бела вила:
„Ао, вило, моја другарицо,
Како ће се село веселити,
Како ли ће сад коло играти,
Кад је умро Радојица мали, 10
Остала му удовица Јана
И у Јане чедо пренејачко,
Пренејачко од недеље дана,
Нит’ се смеје нит’ ручицу даје!
Јани с’ дошла браћа у пооде, 15
Па је зову да јс воду двору:
,Ајде, Јано, да те ми водимо,
Да водимо да те удомимо,
Удомимо, брже поодимо!'
Јана вели милој браћи своји: 20
,И’те збогом, мила браћо моја,
Заклео ме Радојица мали
Да с’ не удам три године дана
Док ми чедо мало не одрасте!’
Кадно прође три године даиа, 25
Јани иде и отац и мајка:
,Ајде, Јано, ајде, чедо наше,
Да т' водимо да те удомимо!'
Јана вели и оцу и мајки:
,Прсчека'те докле сунце зађе, 30
Сунце зађе за горицу чарну,
Да успавам сироту нејаку,
Да не види кад јој оде мајка
И не трза очима за мајком
Откуда јој више доћи неће!' 35
Јану чека и отац и мајка
Док не заће за горицу сунце,
Док успава сироту нејаку;
Јану зове и отац и мајка.
,Пречекајте, мили родитељи, 40
Док девери у дворове ућу!'
Чека Јану и отац и мајка
Док девери у дворове ућу.
Наручује удовица Јана:
,Ој, девери, браћо нерођена, 45
Нерођепа као и рођена,
Кад будете вече вечерали,
Вашу децу мет'е на колено,
А сироту мет’е код колена,
Да се знаде ко је сиротица, 50
Која нема ни оца ни мајке;
Кад станете аљине кројити,
Вашој деци беле и црвене,
А сироти црне калуђерске!'
Пак се онда диже путовати, 55
У гори и конак уватио.
Кад ујутру бео дан освану,
Кука Јана као кукавица:
,Ко ће јутрос сиротицу моју,
Ко ли ће је јутрос опасати, 60
Ко ли ће јој лице умивати,
Ко ли ће јој бела леба дати?'
А у Јане разговорна мајка,
Разговара удовицу Јану:
,Мучи, кћери, удовице Јано, 65
Баба ће је јутрос опасати,
Тетке ће јој лице умивати,
Стрине ће јој бела леба дати!' —
,3алуд мене разговараш, мајко —
Баба стара скоро ће умрети, 70
Тетке младе разудаћеду се,
Стрине јесу као и сваке стрине,
Воле своме нег мојој сироти!
Шарке тице, високо летите,
Видите ли сиротицу моју — 75
Је ли гола, је ли гологлава,
Је ли боса, је ли распојаса,
Је ли гладна, је ли жељна мајке?' —
,Ој, Бога ти, удовице Јано,
Ми смо тице високо летиле 80
И видили сиротицу твоју —
Није гола, није гологла[ва],
Није боса, није распојаса,
Није гладна, ал' жељна мајке!’
Кад саслуша удовица Јана, 85
Од жалости на землшцу паде,
Земљи паде, Богу душу даде.

(АСАНУ, бр. 8552/257, XXV, 24).

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Варијанте[уреди]

Вар.: I, 739; III, 81; Iр, 414.

Референце[уреди]

  1. Наслов скупљача — О смрти Радојице малог и вјерности његове љубе.

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, књига прва, различне женске пјесме, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1973., стр. 264-266.